ГЛУМЦИ СУ ТЕРАПЕУТИ И СЕБИ И ПУБЛИЦИ! НЕМАЊА ОЛИВЕРИЋ проговорио О СУОЧАВАЊУ СА СТАРЕЊЕМ: „То је код нас још увек табу-тема”, па открио зашто се не би враћао период кад је био млађи

У тој серији, међу старијом гардом глумаца, нашао се и један млађи - Немања Оливерић који је шармантно изнео лик директора старачког дома у којем је смештена цела радња. У разговору за „Дневников” ТВ магазин Немања прича о томе зашто је његов лик контраст другима у серији. 

– Тај лик је контраст ономе што представљају главни ликови, који су у озбиљним годинама и који су станари старачког дома. Они иду ка љубави, срећи и животу у својим годинама. Што је потпуно неочекивано. Насупрот њих имамо Мирка, директора, који је потпуно потонуо, не зна ни куда иде, ни шта хоће. Саможив је човек, шкртица, неће ни себи да да од живота, а камоли другима. Али, опет, симпатичан је у свему томе и из неке најбоље намере прави глупости и грешке – прича на почетку разговора за наш лист глумац Немања Оливерић. 

Како вам се допало то што је снимљена баш оваква, наизглед несвакидашња прича, за домаћег емитера? 

– Мени се јако допала ова серија. Мислим да смо погодили суштину и да је сваки лик на прву појаву интересантан и да пожелиш да га испратиш до краја и видиш шта ће бити са њим. Довољно су луцкасти ликови, а, опет, некако и реални. Сви су невини и фини.

Иако нисте аутор, што се, из вашег угла, продуценти раније нису одлучивали да иницирају серије које ће бити фокусиране управо на старије људе, на њихове проблеме и свакодневне активности?

– Ово је био ход по ивици. Мислим да се људи генерално плаше година, како кренемо да ређамо године све више и више долази страх - приближава се крај. Он је неминован и сви знамо да ће доћи. Неко раније, неко касније почиње да размишља о томе шта смо или шта нисмо урадили у животу. Мислим да је то још увек табу-тема код нас у Србији. Међутим, мислим да смо овом серијом могли да покажемо да живот престаје када престанемо да дишемо, а не када се оде у пензију. Све пре тога је „прајм тајм” - сваког дана, сваког јутра, тренутка... јесте било мало страха како ће то прихватити публика и да ли уопште неко ко је заиста у тим годинама жели да гледа некога ко личи мало на њих. 

Имамо ли, генерално, проблем са тим да гледамо нешто што личи на нас с обзиром на то да сте у последње време често играли у серијама које су управо такве - „Михољско лето”, „Радио Милева”, „Изазов”, „Врата до врата”...? 

– Зависи о којој теми причамо. Ако говоримо о старачком дому претпоставља се да након што неко оде у њега све престаје, а ми смо хтели да прикажемо управо супротно. Када су године и старост у питању, мислим да ту имамо озбиљан проблем јер наш менталитет је такав. Што се тиче осталих пројеката, наш задатак и јесте да пронађемо нешто што ће да личи на неког другог, што ће неко да препозна кад нас гледа. Људи се тако повезују са нама и нашим ликовима. 

Често се говори о томе да глумци никада не одлазе у пензију, значи ли то да никада не остаре? 

– Глумац не стари никада, он не познаје године. Исти је и са 77 и са 20 година. Ми смо као нека деца која се играју до краја и за нас не постоји пензија, бол у леђима, болест. Излазимо на сцену и са температуром и са трагичним догађајима у нашем животу. Настављамо да се играмо стално и немамо проблем са годинама. 

Да ли вас то тера да се никада не опуштате и стално будете „концентрисани” на живот?

– То смо још на академији препознали. Ми смо као неки сунђери. Ми смо људи који упијају, присутни смо у реалном животу колико треба, али једним делом смо ипак посматрачи. Тражиће се у неком пројекту и у неком тренутку да се то покаже, а то мора да дође однекуд, мора да дође из живота, не може да се измисли. То је неко проклетство овог посла, али и радост с друге стране, јер имамо прилику да будемо сами себи терапеути, али и терапеути других људи. И да лечимо и да препознајемо и да стављамо проблеме на тапет. Кад спознамо неке проблеме можда ће нам бити лакше, а можда и публика, када види неког ко има сличне проблеме, пронађе неки пут.

У првој епизоди серије „Михољско лето” лик који игра ваш колега Славко Штимац каже: „Бити млад је баш безвезе”. Какав је ваш став? 

– Шта знам... ја сам сад у неким средњим, четрдесетим годинама. Мени се допадају ове године. Било је турбулентно у младости, свашта се дешавало, тако да сам више ближи његовој изјави него томе да бих поново волео да будем млад. 

Серија „Радио Милева” већ пет година опстаје пред гледаоцима, упркос брзини времена којој сведочимо. Да ли је кључ њеног успеха то што подсећа гледаоце на суштину живота и враћа неким породичним вредностима?

– То је невероватно какав успех има та серија од самог почетка а сада је већ на нивоу феномена. Тачније, појава глумца који игра у „Радио Милеви” доноси нешто невероватно. Могу слободно ту серију да упоредим са „Бољим животом”, „Срећним људима” или неком трећом уз коју сам ја одрастао. Има ту моћ, а чини ми се да та топлина коју носи са собом јесте кључ „Радио Милеве”, односно та усмереност једног човека на другог. Ми се данас закључавамо у своје станове, не излазимо напоље, не отварамо врата другима, а у тој серији су људи ипак усмерени једне на друге. 

Чини се да је и серија „Изазов” била на том трагу? 

– То је, такође, покушај да се направи осећај топлине, поготово међу том неком мојом генерацијом, међу четрдесетогодишњацима. ТГо су генерације које су деведесетих кренуле да расту и проживеле су шта су проживеле у овој земљи. Сада је покушај да се ти људи стабилизују, конектују, јер чини ми се да смо сад у тим годинама када морамо да почнемо да конкретизујемо живот. Сад смо на средини „романа”, схватамо да живот више није оно на шта смо навикли као млади - да идемо свуда, да јурцамо, да не водимо много рачуна о себи, свом здрављу, о другима. Постали смо озбиљнији људи. То је нешто што смо пробали да направимо у „Изазову” и мислим да има неку топлину, да препознајемо ликове, њихове односе и мислим да је генерацијски занимљиво. И то је, генерацијски од почетка био изазов (смех). 

Владимир Бијелић