PULS TELEVIZIJE IZ PRVOG REDA! NOVINARKA I VODITELJKA K1 TELEVIZIJE SIMONA STANKOVIĆ svojim talentom i harizmom OSVAJA MALE EKRANE: „Trenutak kada se upale kamere nosi posebnu dozu adrenalina”
Postoje televizijski novinari kojima kamera nije samo sredstvo, već „produžetak daha”. Harizmatična Simona Stanković jedna je od njih.
Trenutak u kojem se upali crveno svetlo za nju nije pritisak, već uzbuđenje blisko onom koje prethodi izlasku na scenu. Ova novinarka K1 televizije, voditeljka emisije „Prvi red”, svoje sagovornike ne ispituje, već sa njima razgovara. Upravo taj pristup je izdvaja na medijskoj sceni. Svoje televizijske priče gradi profesionalno i promišljeno, temama koje zaista imaju težinu i smisao, izbegavajući jeftine tračeve, a upravo tim pristupom često stigne i do onih sagovornika koji obično retko pristaju na intervjue.
Simona je kao novinarka radila i na Tanjug televiziji, a karijeru je počela u „Blicu”, u štampanom i digitalnom izdanju magazina „Blic žena”. Pored novinarstva, bavi se i PR-om, a za sebe u šali kaže da joj je gluma ljubavnik, a novinarstvo muž. Upravo u tom spoju nalazi ravnotežu između umetnosti i medija. Pored rada na televiziji, aktivno je posvećena pozorištu, kao selektor festivala, ali i kao neko ko kroz igru i stvaralaštvo radi sa decom. Veruje da su deca tada „za dva broja veća od sebe“, a njih uči kako se postaje prava, kvalitetna publika: pozorišna, medijska i kulturna. Kroz taj dijalog generacija razvija se, smatra Simona, ono najvrednije: kritički duh i autentično promišljanje sveta oko nas, ali i neguje radoznalost i kritičko mišljenje. Njena želja je da pomogne da stasavaju generacije koje će biti svesni, obrazovani i istinski kulturni posmatrači sveta. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Simona Stanković otkriva kako je gradila svoj novinarski put, šta joj znači rad pred kamerom i zašto je važno da priča ima meru i smisao.
Odnedavno vas gledamo u ulozi voditeljke emisije „Prvi red”, gde donosite najnovije priče o poznatima i dešavanjima iz sveta zabave. Koliko vam je prijala ova promena poslovnog ritma i okruženja i da li je rad u studiju jedan od snova koje ste uspeli da ostvarite u poslu?
– Promena mi je zaista prijala. Znate kako kažu - jedina konstanta je promena. Rad u studiju donosi sasvim drugačiju energiju i dinamiku, ali i posebnu vrstu koncentracije. Uživam u tome što svakog dana, kroz emisiju „Prvi red”, imam priliku da budem deo sveta šou-biznisa i da publici približim ljude i događaje o kojima se govori. U određenom smislu, ovo možda nije bio jedan od mojih profesionalnih snova, ali čini mi se da je ova profesija izabrala mene, a ne ja nju. Kako pesnik kaže - „ne bira se ljubav” - tako sam i ja, ničim izazvana, zavolela ovaj posao i uspela da spojim ljubav prema medijima i komunikaciji sa kreativnošću koju ovaj format pruža.
Jeste li od onih novinara i voditelja koji „drugačije dišu” kada se upale kamere?
– Definitivno „uđem u lik, u ulogu”. Trenutak kada se upale kamere nosi posebnu dozu adrenalina koja te podstakne da daš najbolje od sebe. To je trenutak kada se fokusiram, ali i kada najviše uživam u poslu. Kamera menja puls, ali na dobar način. Tada se sve drugo isključi i ostaje samo trenutak koji deliš sa sagovornikom. Mislim da je upravo ta energija ono što razlikuje onoga ko živi ovaj poziv od onoga ko ga samo radi.
Pripadate generaciji koja je uz televiziju odrastala. Da li vas je način na koji ste tada gledali TV oblikovao kao novinarku kakva ste danas?
– Televizija mog detinjstva bila je drugačija od ove danas, negovala je programe koji su spajali informaciju i emociju. Tada se televizija gledala s pažnjom i poštovanjem i mislim da je upravo to u meni probudilo želju da se bavim ovim poslom. Naučila sam da svaka priča zaslužuje pristup sa merom, poštovanjem i autentičnošću.
U poslednje vreme sve češće se na terenu može čuti da su poznate ličnosti postale manje pristupačne, zaštićene čitavim timovima PR menadžera, pa novinari neretko ostaju uskraćeni za prave intervjue, jer uglavnom imaju mogućnost dobijanja tzv. grupnih izjava. Smatrate li da to utiče na kvalitet medijskog sadržaja, a onda i onoga što se u poslu zove „ekskluziva”?
– To jeste trend koji se sve češće primećuje. PR timovi svakako imaju svoju ulogu i često ograničavaju neposredan kontakt sa samim izvorom informacija. Ipak, smatram da to ne mora nužno da utiče na kvalitet sadržaja. Istina je da često dobijamo standardizovane odgovore, dok prava „ekskluziva” - iskreni trenuci, emocije i razmišljanja, ostaju nedostupni. Ali, verujem da je zadatak novinara upravo u tome da pronađe način da izađe iz tih okvira, da izgradi poverenje sa sagovornikom i publici donese autentičnu priču. To nije lako, ali je ono što razlikuje dobar novinarski rad od prosečnog.
Čini se da je danas, zbog brzine života i informacija koje stižu iz minuta u minut, sve lako dostupno i vidljivo. Čini li vam se da je to ipak paradoksalno i da je do prave televizijske priče teže doći nego ranije? Kako vi pronalazite autentičan ugao u vremenu ubrzanih i uniformisanih vesti?
– Svakako, mislim da jeste paradoksalno. Informacija ima na pretek, ali upravo to nam daje priliku da razvijamo kritičko mišljenje i prepoznamo pravu, autentičnu priču, onu koja zahteva vreme, strpljenje i iskrenu komunikaciju sa ljudima. Trudim se da uvek tražim lične detalje i ugao koji drugi možda ne primećuju. To je ono što daje dubinu i čini da emisija zaista bude posebna.
Da li su vam se događali neobični ili smešni trenuci sa snimanja emisije ili intervjua sa nekom poznatom ličnošću, a da to publika nikada nije videla? I koliko vam se često dešavalo da promenite ugao posmatranja poznatih nakon nekog intervjua?
– Naravno, snimanja znaju da budu vrlo zabavna, puna spontanih situacija koje ostanu iza kamere. Upravo ti trenuci čine ovaj posao živim i autentičnim. A kada razgovaram sa poznatima, često otkrijem njihovu iskrenu, ljudsku stranu koja me navede da promenim prvi utisak i sagledam ih dublje nego što javnost obično vidi.
Snaga je ženskog roda
Čuvena književnica Simon de Bovoar jednom prilikom je rekla da svet ne daje ženama moć, već da je one osvajaju svojim delima i upornošću. Kako ste u dosadašnjem iskustvu kroz karijeru i profesionalni razvoj gradili svoj identitet i oblikovali ulogu žene u medijima, posebno imajući u vidu da ste radili za jedan ženski magazin?
– Možda će zvučati kao kliše, ali zaista verujem da je snaga sveta u ženama. Ovaj svet jeste muški, ali muškarca oblikuje žena. Simon de Bovoar je moja omiljena književnica, feministkinja i aktivistkinja i, iskreno, da nije njenih knjiga, verovatno ne bih razmišljala na ovakav način. Rad u ženskom magazinu pomogao mi je da shvatim koliko je važno osnaživati žene, ali i sebe, da verujem u svoje ideje, istrajem u njima i da kroz svoj rad inspirišem druge. Verujem da je uloga žene u medijima višeslojna, ne ogleda se samo u prisustvu, već i u sposobnosti da svojim glasom i delima oblikuje svet oko sebe. I iskreno verujem - žene će spasiti svet. Ne zaboravimo, snaga je ženskog roda, a ona leži upravo u njegovoj ranjivosti.
Za novinarstvo se kaže da nije profesija, nego životni poziv. Da li se vi u tome prepoznajete i u kojim situacijama novinarski posao može da postane teret?
– Novinarstvo jeste poziv, jednostavno uđeš u taj način razmišljanja i on te ne napušta. To je posao koji te stalno pokreće i tera da učiš, ali zna da bude i izazovan. Teret se javlja kada tempo postane prebrz, kada je teško pronaći pravu informaciju ili kada balansiraš između javnog interesa i privatnosti sagovornika. Ipak, svaki izazov donosi priliku za rast, karijerni razvoj i dodatno preispitivanje da li voliš ono što radiš.
Danas mnogi mladi vrlo brzo odustaju od novinarstva, pre nego što ga zaista iskuse. Šta je vas privuklo i zadržalo? Šta je ono što vas u ovom poslu i dalje pokreće?
– Kao što je Duško Radović rekao, novinarstvo je „najlepša profesija kada se napusti na vreme“ (smeh). Svedoci smo da mnogi mladi brzo odustaju, što nije iznenađujuće, jer ova profesija nosi sa sobom pritisak, ubrzan tempo, finansijsku nesigurnost i visoku konkurenciju. Uz to, pristup informacijama je često mladim novinarima ograničen, a razlika između očekivanja i realnosti ume da obeshrabri. Takođe, razlika između očekivanja i realnosti može biti razlog zašto mnogi brzo odustanu. Ono što me i dalje zadržava i pokreće u ovom poslu jeste upravo ta mogućnost da otkrivam, da istražujem i konstantno učim nove stvari.
Vladimir Bijelić