ПУЛС ТЕЛЕВИЗИЈЕ ИЗ ПРВОГ РЕДА! НОВИНАРКА И ВОДИТЕЉКА К1 ТЕЛЕВИЗИЈЕ СИМОНА СТАНКОВИЋ својим талентом и харизмом ОСВАЈА МАЛЕ ЕКРАНЕ: „Тренутак када се упале камере носи посебну дозу адреналина”
Постоје телевизијски новинари којима камера није само средство, већ „продужетак даха”. Харизматична Симона Станковић једна је од њих.
Тренутак у којем се упали црвено светло за њу није притисак, већ узбуђење блиско оном које претходи изласку на сцену. Ова новинарка К1 телевизије, водитељка емисије „Први ред”, своје саговорнике не испитује, већ са њима разговара. Управо тај приступ је издваја на медијској сцени. Своје телевизијске приче гради професионално и промишљено, темама које заиста имају тежину и смисао, избегавајући јефтине трачеве, а управо тим приступом често стигне и до оних саговорника који обично ретко пристају на интервјуе.
Симона је као новинарка радила и на Танјуг телевизији, а каријеру је почела у „Блицу”, у штампаном и дигиталном издању магазина „Блиц жена”. Поред новинарства, бави се и ПР-ом, а за себе у шали каже да јој је глума љубавник, а новинарство муж. Управо у том споју налази равнотежу између уметности и медија. Поред рада на телевизији, активно је посвећена позоришту, као селектор фестивала, али и као неко ко кроз игру и стваралаштво ради са децом. Верује да су деца тада „за два броја већа од себе“, а њих учи како се постаје права, квалитетна публика: позоришна, медијска и културна. Кроз тај дијалог генерација развија се, сматра Симона, оно највредније: критички дух и аутентично промишљање света око нас, али и негује радозналост и критичко мишљење. Њена жеља је да помогне да стасавају генерације које ће бити свесни, образовани и истински културни посматрачи света. У разговору за „Дневников” ТВ магазин Симона Станковић открива како је градила свој новинарски пут, шта јој значи рад пред камером и зашто је важно да прича има меру и смисао.
Однедавно вас гледамо у улози водитељке емисије „Први ред”, где доносите најновије приче о познатима и дешавањима из света забаве. Колико вам је пријала ова промена пословног ритма и окружења и да ли је рад у студију један од снова које сте успели да остварите у послу?
– Промена ми је заиста пријала. Знате како кажу - једина константа је промена. Рад у студију доноси сасвим другачију енергију и динамику, али и посебну врсту концентрације. Уживам у томе што сваког дана, кроз емисију „Први ред”, имам прилику да будем део света шоу-бизниса и да публици приближим људе и догађаје о којима се говори. У одређеном смислу, ово можда није био један од мојих професионалних снова, али чини ми се да је ова професија изабрала мене, а не ја њу. Како песник каже - „не бира се љубав” - тако сам и ја, ничим изазвана, заволела овај посао и успела да спојим љубав према медијима и комуникацији са креативношћу коју овај формат пружа.
Јесте ли од оних новинара и водитеља који „другачије дишу” када се упале камере?
– Дефинитивно „уђем у лик, у улогу”. Тренутак када се упале камере носи посебну дозу адреналина која те подстакне да даш најбоље од себе. То је тренутак када се фокусирам, али и када највише уживам у послу. Камера мења пулс, али на добар начин. Тада се све друго искључи и остаје само тренутак који делиш са саговорником. Мислим да је управо та енергија оно што разликује онога ко живи овај позив од онога ко га само ради.
Припадате генерацији која је уз телевизију одрастала. Да ли вас је начин на који сте тада гледали ТВ обликовао као новинарку каква сте данас?
– Телевизија мог детињства била је другачија од ове данас, неговала је програме који су спајали информацију и емоцију. Тада се телевизија гледала с пажњом и поштовањем и мислим да је управо то у мени пробудило жељу да се бавим овим послом. Научила сам да свака прича заслужује приступ са мером, поштовањем и аутентичношћу.
У последње време све чешће се на терену може чути да су познате личности постале мање приступачне, заштићене читавим тимовима ПР менаџера, па новинари неретко остају ускраћени за праве интервјуе, јер углавном имају могућност добијања тзв. групних изјава. Сматрате ли да то утиче на квалитет медијског садржаја, а онда и онога што се у послу зове „ексклузива”?
– То јесте тренд који се све чешће примећује. ПР тимови свакако имају своју улогу и често ограничавају непосредан контакт са самим извором информација. Ипак, сматрам да то не мора нужно да утиче на квалитет садржаја. Истина је да често добијамо стандардизоване одговоре, док права „ексклузива” - искрени тренуци, емоције и размишљања, остају недоступни. Али, верујем да је задатак новинара управо у томе да пронађе начин да изађе из тих оквира, да изгради поверење са саговорником и публици донесе аутентичну причу. То није лако, али је оно што разликује добар новинарски рад од просечног.
Чини се да је данас, због брзине живота и информација које стижу из минута у минут, све лако доступно и видљиво. Чини ли вам се да је то ипак парадоксално и да је до праве телевизијске приче теже доћи него раније? Како ви проналазите аутентичан угао у времену убрзаних и униформисаних вести?
– Свакако, мислим да јесте парадоксално. Информација има на претек, али управо то нам даје прилику да развијамо критичко мишљење и препознамо праву, аутентичну причу, ону која захтева време, стрпљење и искрену комуникацију са људима. Трудим се да увек тражим личне детаље и угао који други можда не примећују. То је оно што даје дубину и чини да емисија заиста буде посебна.
Да ли су вам се догађали необични или смешни тренуци са снимања емисије или интервјуа са неком познатом личношћу, а да то публика никада није видела? И колико вам се често дешавало да промените угао посматрања познатих након неког интервјуа?
– Наравно, снимања знају да буду врло забавна, пуна спонтаних ситуација које остану иза камере. Управо ти тренуци чине овај посао живим и аутентичним. А када разговарам са познатима, често откријем њихову искрену, људску страну која ме наведе да променим први утисак и сагледам их дубље него што јавност обично види.
Снага је женског рода
Чувена књижевница Симон де Бовоар једном приликом је рекла да свет не даје женама моћ, већ да је оне освајају својим делима и упорношћу. Како сте у досадашњем искуству кроз каријеру и професионални развој градили свој идентитет и обликовали улогу жене у медијима, посебно имајући у виду да сте радили за један женски магазин?
– Можда ће звучати као клише, али заиста верујем да је снага света у женама. Овај свет јесте мушки, али мушкарца обликује жена. Симон де Бовоар је моја омиљена књижевница, феминисткиња и активисткиња и, искрено, да није њених књига, вероватно не бих размишљала на овакав начин. Рад у женском магазину помогао ми је да схватим колико је важно оснаживати жене, али и себе, да верујем у своје идеје, истрајем у њима и да кроз свој рад инспиришем друге. Верујем да је улога жене у медијима вишеслојна, не огледа се само у присуству, већ и у способности да својим гласом и делима обликује свет око себе. И искрено верујем - жене ће спасити свет. Не заборавимо, снага је женског рода, а она лежи управо у његовој рањивости.
За новинарство се каже да није професија, него животни позив. Да ли се ви у томе препознајете и у којим ситуацијама новинарски посао може да постане терет?
– Новинарство јесте позив, једноставно уђеш у тај начин размишљања и он те не напушта. То је посао који те стално покреће и тера да учиш, али зна да буде и изазован. Терет се јавља када темпо постане пребрз, када је тешко пронаћи праву информацију или када балансираш између јавног интереса и приватности саговорника. Ипак, сваки изазов доноси прилику за раст, каријерни развој и додатно преиспитивање да ли волиш оно што радиш.
Данас многи млади врло брзо одустају од новинарства, пре него што га заиста искусе. Шта је вас привукло и задржало? Шта је оно што вас у овом послу и даље покреће?
– Као што је Душко Радовић рекао, новинарство је „најлепша професија када се напусти на време“ (смех). Сведоци смо да многи млади брзо одустају, што није изненађујуће, јер ова професија носи са собом притисак, убрзан темпо, финансијску несигурност и високу конкуренцију. Уз то, приступ информацијама је често младим новинарима ограничен, а разлика између очекивања и реалности уме да обесхрабри. Такође, разлика између очекивања и реалности може бити разлог зашто многи брзо одустану. Оно што ме и даље задржава и покреће у овом послу јесте управо та могућност да откривам, да истражујем и константно учим нове ствари.
Владимир Бијелић