INTERVJU: ALEKSANDAR GAJIN, GLUMAC Život čvrsto treba zgrabiti

– Moja životna i profesionalna partnerka Danijela Tanasković i ja smo osetili potrebu da napravimo jednu zajedničku predstavu – kaže Gajin za „Dnevnik”. – A ono što je nekako bilo najlogičnije u tom trenutku jeste da ta predstava bude o našem životu, jer oboje iza sebe imamo brakove, decu, uspomene, traume… Nismo ni pomišljali da uzmemo neki tekst, već smo jednostavno želeli da tu našu priču ispričamo. Istina, u početku smo se suočili s dosta velikom dilemom da li to što želimo da uradimo previše zalazi u neke naše lične priče, osećanja, probleme, intimu... Pitali  smo se i da li je to etično, pa čak i da možda neće biti suviše bizarno. Međutim, na kraju smo došli do toga da ugao posmatranja bude komičan i da na taj način izbegnemo i eventualnu patetiku, i nekakvu veliku dramsku težinu. Pred sebe smo postavili jasan cilj: da u osnovi bude zabavno i publici i nama. I na tim temeljima smo počeli da osmišljavamo scene.

Nakon gledanja predstave neupućena publika se u uglavnom pita koliko u njoj ima vaših života a šta je  izmišljeno?

– Naravno da tu ima mnogo toga što nam se zaista dešavalo, ali ima i domaštanih scena prosto da bi se cela ta teatarska konstrukcija mogla održiti. I, naravno, da bi bilo zanimljivije. Nisu naši životi, ili bar posmatrani periodi života, baš toliko zanimljivi da bi sami po sebi bili dovoljni. Tako smo i scene osmišljavali i kasnije ih pisali: hajde da napravimo scenu o ovome, pa o onome… Jako smo se zabavljali i kikotali, ali smo se i pitali da možda to nije samo nama smešno. Ipak, šaljući te scene na čitanje i nekim običnim ljudima i profesionalcima, ispostavilo se da su se i oni zabavljali, da im je bilo interesano. Na kraju smo te scene ređali gledajući da sve ima smislen tok.  Iz celog procesa su se oblikovala dva ključna pogleda na celu priču: najpre razlika u godinama, koja je velika, deceniju i po, tako da mi različno posmatramo stvari samim tim što pripadamo različitim generacijama. I druga važna stvar: ja sam iz Novog Sada, ona iz Beograda, pa se ispostavilo i da je to mentalitetsko pitanje dosta izraženo… 

Novosađanin u Beogradu kao Englez u Njujorku? 

– Otprilike, pogotovo što sam se ja preselio u Beograd kad sam već bio u 50 godinama, i brzo sam shvatio da taj Dunav koji nas deli ipak nosi i te neke razlike u mentalitetu. Koje su, naravno, uglavnom na nivou simpatičnog, pa smo gledali da ih eksplatišemo provlačeći ih kroz prizmu naše ljubavne priča. Ali nama je zapravo osnovna teza bila da pokažemo da je ljubav moguća i u drugom i u trećem krugu, bez obzira na godine. I da život čvrsto treba zgrabiti, uhvatiti u svoje ruke, pa koliko god da ga je ostalo.  Na tom tragu je i poruka prestave: da treba uzeti život, pa sad koliko ga je ostalo, ostalo, ali to što je ostalo, to je moje, i to neka bude kvalitetno. To, naravno, nije lako, puno je dilema, puno zapitanosti nad takim životnim stavom. Ali, na kraju balade, ipak se ispostavlja da je on u osnovi ispravan.  Zato i mislim da je razlog što je predstava dobro prošla kod publike upravo u tome što se ljudi u ovakvom pristupu pronalaze.

Predstavu igrate kao teatar „Đardino”? 

– „Đardino” teatar smo osnovali nas dvoje, a tako se zove – giardino u prevodu znači bašta – jer igramo u dvorištu, odnosno mini parku kuće u koje živimo. Tu smo napravili letnju scenu, koja prima 50 gledalaca, a premijera „Novi Sad vs Beograd” bila je u junu.  Osmisli smo sve tako da tamo igramo leti, kada nema toliko pozorišnih dešavanja, ili ih nema uopšte, i da to naše dvorište bude ishodište jednog mini teatarskog izleta: publika je dolazila, bila  poslužena hladnim vinom, smokvama, bademima, grožđem, malo su  ćaskali pred početak, onda su gledali predstavu u kojoj su mogli i da učestvuju, jer je interaktivna, a posle toga su opet mogli malo da ostanu i razmene utiske ili nas jednostavno upoznaju.  Meni je, posle toliko godina u glumačkoj profesiji, pa i godina života, bilo to strahovito veliko osveženje. 

Nama je osnovna teza bila  da pokažemo da je ljubav moguća i u drugom, i u trećem krugu, bez obzira na godine...

U kom smislu?

– Najpre, jer mi je donelo potpuno drugačiji način komunikaciju s publikom u odnosu na mene kada sam na sceni matičnog Srpskog narodnog pozorišta, dakle eks katedra, a publika je tamo negde, u mraku, kao neko nevidljivo oko. Ovde je publika praktično na pola metra od scene i često moram da pazim da nekom u prvom redu ne stanem na nogu. Dakle, i bukvalno nema laži, već kao da nekom prijatelju u dnevnoj sobi pričeš svoju intimnu priču. I gledaoci to tako i doživljavaju. Ta blizina publike, koju u SNP-u nemaš, tera te da praktično daš više od sebe. Dok smo pripremali predstavu, često sam razmišljao o procesu koji sam pre skoro 20 godina prošao sa Tomijem Janežičem radeći „Nahoda Simeona”. Prisećao sam se kako je on gledao na stvari, kako nas je on učio, kako nas je vodio. A jedna od tih stvari je kako da to s čim dođeš od spolja u teatar - provučeš kroz sebe i iskoristiš. Recimo, ako ti je loš dan, nema veze, kreni iz toga, da vidiš šta će to doneti ulozi. Nije to lako, naravno, tim pre jer mi ovde nismo samo glumci nego i pisci, i reditelji, i producenti, i scenski radnici… Nismo imali nikaku podušku sa strane, sami smo i finansirali ceo projekat, od kupovine stolica za teatar do svega što je potrebno za realizaciju predstave. A i reklamirali smo se uglavnom posredstvom društvenih mreža. I to je to. Ali, kada se sve sabere, ipak je to veoma zanimljivo i inspirativno iskustvo.

Kakva je sudbina teatra „Đardino”?

– „Đardino” nam jeste dosta toga doneo, ali i oduzeo. Pre svega dosta privatnosti. I toliko potreban letnji odmor, putovanja… A mi volimo da putujemo. Ali mislim da će „Đardino” nastaviti da živi. Za sad sam siguran u to da ćemo i sledeće sezone igrati „Novi Sad vs Beograd” u našem dvorištu. Možda ćemo uključiti još nekog, proširiti repertoar. Imamo već jednu ideju, s tim da ponovo ne bismo uzeli gotov komad već bismo ga napisali. I ne, on definitivno ne bi bio vezan za naše živote.