ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДАР ГАЈИН, ГЛУМАЦ Живот чврсто треба зграбити

– Mојa животнa и професионална партнерка Данијела Танасковић и ја смо осетили потребу да направимо једну заједничку представу – каже Гајин за „Дневник”. – А оно што је некако било најлогичније у том тренутку јесте да та представа буде о нашем животу, јер обоје иза себе имамо бракове, децу, успомене, трауме… Нисмо ни помишљали да узмемо неки текст, већ смо једноставно желели да ту нашу причу испричамо. Истина, у почетку смо се суочили с доста великом дилемом да ли то што желимо да урадимо превише залази у неке наше личне приче, осећања, проблеме, интиму... Питали  смо се и да ли је то етично, па чак и да можда неће бити сувише бизарно. Међутим, на крају смо дошли до тога да угао посматрања буде комичан и да на тај начин избегнемо и евентуалну патетику, и некакву велику драмску тежину. Пред себе смо поставили јасан циљ: да у основи буде забавно и публици и нама. И на тим темељима смо почели да осмишљавамо сцене.

Након гледања представе неупућена публика се у углавном пита колико у њој има ваших живота а шта је  измишљено?

– Наравно да ту има много тога што нам се заиста дешавало, али има и домаштаних сцена просто да би се цела та театарска конструкција могла одржити. И, наравно, да би било занимљивије. Нису наши животи, или бар посматрани периоди живота, баш толико занимљиви да би сами по себи били довољни. Тако смо и сцене осмишљавали и касније их писали: хајде да направимо сцену о овоме, па о ономе… Јако смо се забављали и кикотали, али смо се и питали да можда то није само нама смешно. Ипак, шаљући те сцене на читање и неким обичним људима и професионалцима, испоставило се да су се и они забављали, да им је било интересано. На крају смо те сцене ређали гледајући да све има смислен ток.  Из целог процеса су се обликовала два кључна погледа на целу причу: најпре разлика у годинама, која је велика, деценију и по, тако да ми различно посматрамо ствари самим тим што припадамо различитим генерацијама. И друга важна ствар: ја сам из Новог Сада, она из Београда, па се испоставило и да је то менталитетско питање доста изражено… 

Новосађанин у Београду као Енглез у Њујорку? 

– Отприлике, поготово што сам се ја преселио у Београд кад сам већ био у 50+ годинама, и брзо сам схватио да тај Дунав који нас дели ипак носи и те неке разлике у менталитету. Које су, наравно, углавном на нивоу симпатичног, па смо гледали да их експлатишемо провлачећи их кроз призму наше љубавне прича. Али нама је заправо основна теза била да покажемо да је љубав могућа и у другом и у трећем кругу, без обзира на године. И да живот чврсто треба зграбити, ухватити у своје руке, па колико год да га је остало.  На том трагу је и порука преставе: да треба узети живот, па сад колико га је остало, остало, али то што је остало, то је моје, и то нека буде квалитетно. То, наравно, није лако, пуно је дилема, пуно запитаности над таким животним ставом. Али, на крају баладе, ипак се испоставља да је он у основи исправан.  Зато и мислим да је разлог што је представа добро прошла код публике управо у томе што се људи у оваквом приступу проналазе.

Представу играте као театар „Ђардино”? 

– „Ђардино” театар смо основали нас двоје, а тако се зове – giardino у преводу значи башта – јер играмо у дворишту, односно мини парку куће у које живимо. Ту смо направили летњу сцену, која прима 50 гледалаца, а премијера „Нови Сад vs Beograd” била je у јуну.  Осмисли смо све тако да тамо играмо лети, када нема толико позоришних дешавања, или их нема уопште, и да то наше двориште буде исходиште једног мини театарског излета: публика је долазила, била  послужена хладним вином, смоквама, бадемима, грожђем, мало су  ћаскали пред почетак, онда су гледали представу у којој су могли и да учествују, јер је интерактивна, а после тога су опет могли мало да остану и размене утиске или нас једноставно упознају.  Мени је, после толико година у глумачкој професији, па и година живота, било то страховито велико освежење. 

Нама је основна теза била  да покажемо да је љубав могућа и у другом, и у трећем кругу, без обзира на године...

У ком смислу?

– Најпре, јер ми је донело потпуно другачији начин комуникацију с публиком у односу на мене када сам на сцени матичног Српског народног позоришта, дакле екс катедра, а публика је тамо негде, у мраку, као неко невидљиво око. Овде је публика практично на пола метра од сцене и често морам да пазим да неком у првом реду не станем на ногу. Дакле, и буквално нема лажи, већ као да неком пријатељу у дневној соби причеш своју интимну причу. И гледаоци то тако и доживљавају. Та близина публике, коју у СНП-у немаш, тера те да практично даш више од себе. Док смо припремали представу, често сам размишљао о процесу који сам пре скоро 20 година прошао са Томијем Јанежичем радећи „Находа Симеона”. Присећао сам се како је он гледао на ствари, како нас је он учио, како нас је водио. А једна од тих ствари је како да то с чим дођеш од споља у театар - провучеш кроз себе и искористиш. Рецимо, ако ти је лош дан, нема везе, крени из тога, да видиш шта ће то донети улози. Није то лако, наравно, тим пре јер ми овде нисмо само глумци него и писци, и редитељи, и продуценти, и сценски радници… Нисмо имали никаку подушку са стране, сами смо и финансирали цео пројекат, од куповине столица за театар до свега што је потребно за реализацију представе. А и рекламирали смо се углавном посредством друштвених мрежа. И то је то. Али, када се све сабере, ипак је то веома занимљиво и инспиративно искуство.

Каква је судбина театра „Ђардино”?

– „Ђардино” нам јесте доста тога донео, али и одузео. Пре свега доста приватности. И толико потребан летњи одмор, путовања… А ми волимо да путујемо. Али мислим да ће „Ђардино” наставити да живи. За сад сам сигуран у то да ћемо и следеће сезоне играти „Нови Сад vs Beograd” у нашем дворишту. Можда ћемо укључити још неког, проширити репертоар. Имамо већ једну идеју, с тим да поново не бисмо узели готов комад већ бисмо га написали. И не, он дефинитивно не би био везан за наше животе.