DNEVNIKOV MESEC ŽENSKOG ŠAHA – OLGICA ĐURIĆ: Ili pobedite, ili naučite... ili oba

On ju je formirao u osobu kakva je danas – svestrana, obrazovana i samopouzdana. Pored toga što je igrač, Olgica je i trener, pedagog, sudija, ali se zanima i za nove tehnologije i psihologiju. Sa njom smo razgovarali o trenerskim metodama, radu sa decom, položaju žena u šahu i drugim temama.

Kako ste zakoračili u svet šaha?

– Šah je ušao u kuću pre mene, ali nemamo takmičarsku istoriju. Brat me je upoznao sa šahom i poveo u šah klub. Majka je umela da odigra partiju kao da je bila vojskovođa u prošlom životu. Prvi klub mi je bio ,,Stevica Puzić - Irig”, vodio ga je Preža Nikolić. Poveli su me na kadetsko prvenstvo Jugoslavije u Niš, bila sam najmlađa učesnica sa šest i po godina. . Na tom turniru partija u toku, sedim ja i govorim protivnici: ,,Sad ću konjem tu da odigram, a ti možeš to…”, a ona me gleda kao da sam šašava. Moj otac i Preža se smeju i pokušavaju da mi objasne šapatom: ,,Ne govori poteze, to se ne radi.” Nastavila sam sa takmičenjima, i imala prve susrete sa anksioznošću i tremom. Drhatala sam kad vidim da igram protiv favoritkinje, htela sam da pobegnem iz sale. Tata nije mogao da se načudi tom strahu, ali je mirno ponavljao: ,,I ona je čovek, i ona greši. Samo se igraj i bori.” Nije vikao, nije pritiskao, samo je bio tu. Posle sam išla na turnire bez pratnje, trenera i kompjutera, literaturu sam prikupljala po turnirima. S jedne strane, osećala sam se usamljeno, s druge strane smatram da je blagoslov, jer sam naučila da se snalazim, pripremam i oslanjam na intuiciju, da osetim i statiku i dinamiku šaha. I zahvalna sam za to iskustvo. Kad su došli rezultati, došla je i ljubomora okoline, ali su me ujak i stričevi bodrili bezrezervno. Iako je šah individualni sport, najponosnija sam na timske uspehe: uvođenje „Slovena“ iz Rume i „Šahmatnog kružoka“ iz Novog Sada u viši rang. I kada sam igrajući za ,,Cement” Beočin bila najuspešnija omladinka lige, pa su me kandidovali i izabrali za najbolju omladinku i sportistkinju opštine Beočin.

Mnoge devojke napuste takmičarski šah kada počnu fakultetsko obrazovanje. Šta mislite da je razlog tome? 

– Nisam odustala od šaha kada sam krenula na fakultet. Naprotiv, igrala sam lige, studentske turnire tokom studiranja na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu i menadžerijade za Višu poslovnu školu čiji sam bila stipendista. Moja generacija, posebno igračice iz manjih sredina, bila je uskraćena za informacije. Nismo bile posebno fokusirane ni na rejting, ni na titule. U mom slučaju, kako se stiče FIDE rejting sam saznala tek kada sam igrala na Evropskom prvenstvu, sa 17 godina. Danas se rejtinguje kod FIDE skoro svaki dečji turnir i liga. Nismo znale da postoje fakulteti u inostranstvu koji daju pune stipendije za šahistkinje, ni kako se planira karijera posle juniorskih dana. Da smo imale te informacije na vreme, verujem da bi mnoge od nas verovatno drugačije isplanirale i šah i fakultet, i možda bi nas više ostalo u takmičarskom šahu. Nakon što prerastete uzrast omladinca klubovi gube interesovanje za vas, osim ako niste profesionalci, jer im niste potrebni. Mislim da je to jedan od razloga zašto odustaju, a takođe menjaju se interesovanja i prioriteti. Ali lepa vest je da se šah igra od 6 do 106. Ko hoće, uvek može da se vrati turnirskom šahu i nadoknadi.

Pobornik ste stava da je proces važniji od nagrađivanja peharima i medaljama. Možete li to objasniti? 

– Protiv sam kad su pehari i medalje u prvom, a proces u drugom planu. Pehari su bonus, mašta o njima je normalna i zdrava. Najčešće su problem roditelji i treneri sa svojim ambicijama, koji hoće da im dete postane Karlsen već sa sedam godina. Zato se deci došaptavaju potezi za vreme partije, zato se odmah posle partije čuje: ,,Zašto si igrao to bre, jesi ti normalan?!”, umesto ,,Hajde da vidimo zajedno šta je išlo dobro i šta može bolje.” Dete tada počinje da gradi uverenje da vredi jedino ukoliko osvaja medalje i pehare, i da je bez njih „ništa“. Dete mora da oseti gorčinu poraza, jer će u životu imati milion poraza bez pehara. Ja sam trener pozitivne inteligencije (PQ) i radim sa decom na tome da prepoznaju svoje unutrašnje sabotere, da jačaju mentalnu snagu i da igraju iz mudrosti, a ne iz straha. Kod mene nema šaptanja, nema grdnje posle partije. Ima podrške, prostora da se greši, da se pita, da se smeje i plače. Ili ste pobedili ili ste naučili, a često i oboje.

Poznato je da šah „udara na ego“ čoveka. Kako smanjiti uticaj prevelikih očekivanja od sebe i uživati u igri?

– Šah udara na ego kao maljem u čelo, i to svaki put, tu nema tajne. Ja sam posle svake partije umela sebe da kritikujem gore nego iko drugi. Onda sam shvatila da je šah najjeftiniji psihoterapeut na svetu. Nekoliko sati ,,tišine” tokom partije i gledaš sebe ogoljenog. Ta tišina je danas pravi luksuz, a meni ogroman prostor za introspekciju. Upravo tu isplivavaju unutrašnji kritičar i „saboteri” koji govore: ,,Ako izgubiš nisi dovoljno dobar, ne vrediš”, ,,Šta će sad reći ovaj ili onaj..” Kad god pomislim da sam genije, setim se onog osmogodišnjaka koji me je matirao u NŠK-u i odmah mi bude lakše. Svaka partija je prilika da upoznamo sebe. Ako to propustimo, protraćili smo vreme, bez obzira na rezultat. Zato je važno osluškivati sebe i prepoznati koji nas glas sabotira. Recept za očekivanja je jednostavan. Citiraću reči dr Žarka Ilića: ,,Od realnosti oduzmite očekivanja, i rezultat će biti sreća.”

Šta mislite da je digitalizacija donela, a šta da je oduzela šahu? Na koji način mislite da nove tehnologije još mogu unaprediti drevnu igru?

– Po meni digitalizacija je donela mnogo više lepog i korisnog šahu. Nova poznanstva, pristup šahovskom materijalu, treninzi i igra bez obzira na lokaciju. Ranije se znalo: ko potiče iz šahovske porodice, ili ima pristup ruskoj školi šaha, sredstva da sebi priušti odlaske u Rusiju - taj se isticao u šahu. Znanje više nije privilegija, nego izbor! Digitalizacija je oduzela delom miris drvenih figura i zvuk sata koji kuca u sali. Takođe, uviđam da se previše oslanjamo na „mašinu” umesto na sopstveno rasuđivanje. Ali i to je lekcija - zašto i kako koristimo alat. Tu definitivno ima prostora za dalje unapređenje. 

Možete li prokomentarisati sve češće optužbe za varanje u savremenom šahu? Kao i uvođenje VAR-a?

– Varanje u šahu postoji odavno samo se menjaju oblici. Ali ja o tome ne volim da govorim kroz kategorije „dobro“ i „zlo“, mene zanima namera. Ako neko vara da bi prehranio porodicu, to je tužno. Ako vara da bi bio ,,veliki šampion”, to je patetično. I onda sledi ono suštinsko pitanje: Šta čovek zaista dobija kada uzme nešto što nije stekao? Smatram da zdravo postavljanje granica, poput VAR-a i objektivnih mehanizama, štiti poverenje i čast, i to podržavam svakako. Ali bih volela da postoji i ,,Sud časti”, da kad te „uhvate”, dobiješ zadatak da godinu dana besplatno treniraš decu i penzionere. Da spoznaš šta stvarno znači Gens Una Sumus.