ДНЕВНИКОВ МЕСЕЦ ЖЕНСКОГ ШАХА – ОЛГИЦА ЂУРИЋ: Или победите, или научите... или оба

Он ју је формирао у особу каква је данас – свестрана, образована и самопоуздана. Поред тога што је играч, Олгица је и тренер, педагог, судија, али се занима и за нове технологије и психологију. Са њом смо разговарали о тренерским методама, раду са децом, положају жена у шаху и другим темама.

Како сте закорачили у свет шаха?

– Шах је ушао у кућу пре мене, али немамо такмичарску историју. Брат ме је упознао са шахом и повео у шах клуб. Мајка је умела да одигра партију као да је била војсковођа у прошлом животу. Први клуб ми је био ,,Стевица Пузић - Ириг”, водио га је Прежа Николић. Повели су ме на кадетско првенство Југославије у Ниш, била сам најмлађа учесница са шест и по година. . На том турниру партија у току, седим ја и говорим противници: ,,Сад ћу коњем ту да одиграм, а ти можеш то…”, а она ме гледа као да сам шашава. Мој отац и Прежа се смеју и покушавају да ми објасне шапатом: ,,Не говори потезе, то се не ради.” Наставила сам са такмичењима, и имала прве сусрете са анксиозношћу и тремом. Дрхатала сам кад видим да играм против фавориткиње, хтела сам да побегнем из сале. Тата није могао да се начуди том страху, али је мирно понављао: ,,И она је човек, и она греши. Само се играј и бори.” Није викао, није притискао, само је био ту. После сам ишла на турнире без пратње, тренера и компјутера, литературу сам прикупљала по турнирима. С једне стране, осећала сам се усамљено, с друге стране сматрам да је благослов, јер сам научила да се сналазим, припремам и ослањам на интуицију, да осетим и статику и динамику шаха. И захвална сам за то искуство. Кад су дошли резултати, дошла је и љубомора околине, али су ме ујак и стричеви бодрили безрезервно. Иако је шах индивидуални спорт, најпоноснија сам на тимске успехе: увођење „Словена“ из Руме и „Шахматног кружока“ из Новог Сада у виши ранг. И када сам играјући за ,,Цемент” Беочин била најуспешнија омладинка лиге, па су ме кандидовали и изабрали за најбољу омладинку и спортисткињу општине Беочин.

Многе девојке напусте такмичарски шах када почну факултетско образовање. Шта мислите да је разлог томе? 

– Нисам одустала од шаха када сам кренула на факултет. Напротив, играла сам лиге, студентске турнире током студирања на Факултету техничких наука у Новом Саду и менаџеријаде за Вишу пословну школу чији сам била стипендиста. Моја генерација, посебно играчице из мањих средина, била је ускраћена за информације. Нисмо биле посебно фокусиране ни на рејтинг, ни на титуле. У мом случају, како се стиче ФИДЕ рејтинг сам сазнала тек када сам играла на Европском првенству, са 17 година. Данас се рејтингује код ФИДЕ скоро сваки дечји турнир и лига. Нисмо знале да постоје факултети у иностранству који дају пуне стипендије за шахисткиње, ни како се планира каријера после јуниорских дана. Да смо имале те информације на време, верујем да би многе од нас вероватно другачије испланирале и шах и факултет, и можда би нас више остало у такмичарском шаху. Након што прерастете узраст омладинца клубови губе интересовање за вас, осим ако нисте професионалци, јер им нисте потребни. Мислим да је то један од разлога зашто одустају, а такође мењају се интересовања и приоритети. Али лепа вест је да се шах игра од 6 до 106. Ко хоће, увек може да се врати турнирском шаху и надокнади.

Поборник сте става да је процес важнији од награђивања пехарима и медаљама. Можете ли то објаснити? 

– Против сам кад су пехари и медаље у првом, а процес у другом плану. Пехари су бонус, машта о њима је нормална и здрава. Најчешће су проблем родитељи и тренери са својим амбицијама, који хоће да им дете постане Карлсен већ са седам година. Зато се деци дошаптавају потези за време партије, зато се одмах после партије чује: ,,Зашто си играо то бре, јеси ти нормалан?!”, уместо ,,Хајде да видимо заједно шта је ишло добро и шта може боље.” Дете тада почиње да гради уверење да вреди једино уколико осваја медаље и пехаре, и да је без њих „ништа“. Дете мора да осети горчину пораза, јер ће у животу имати милион пораза без пехара. Ја сам тренер позитивне интелигенције (PQ) и радим са децом на томе да препознају своје унутрашње саботере, да јачају менталну снагу и да играју из мудрости, а не из страха. Код мене нема шаптања, нема грдње после партије. Има подршке, простора да се греши, да се пита, да се смеје и плаче. Или сте победили или сте научили, а често и обоје.

Познато је да шах „удара на его“ човека. Како смањити утицај превеликих очекивања од себе и уживати у игри?

– Шах удара на его као маљем у чело, и то сваки пут, ту нема тајне. Ја сам после сваке партије умела себе да критикујем горе него ико други. Онда сам схватила да је шах најјефтинији психотерапеут на свету. Неколико сати ,,тишине” током партије и гледаш себе огољеног. Та тишина је данас прави луксуз, а мени огроман простор за интроспекцију. Управо ту испливавају унутрашњи критичар и „саботери” који говоре: ,,Ако изгубиш ниси довољно добар, не вредиш”, ,,Шта ће сад рећи овај или онај..” Кад год помислим да сам геније, сетим се оног осмогодишњака који ме је матирао у НШК-у и одмах ми буде лакше. Свака партија је прилика да упознамо себе. Ако то пропустимо, протраћили смо време, без обзира на резултат. Зато је важно ослушкивати себе и препознати који нас глас саботира. Рецепт за очекивања је једноставан. Цитираћу речи др Жарка Илића: ,,Од реалности одузмите очекивања, и резултат ће бити срећа.”

Шта мислите да је дигитализација донела, а шта да је одузела шаху? На који начин мислите да нове технологије још могу унапредити древну игру?

– По мени дигитализација је донела много више лепог и корисног шаху. Нова познанства, приступ шаховском материјалу, тренинзи и игра без обзира на локацију. Раније се знало: ко потиче из шаховске породице, или има приступ руској школи шаха, средства да себи приушти одласке у Русију - тај се истицао у шаху. Знање више није привилегија, него избор! Дигитализација је одузела делом мирис дрвених фигура и звук сата који куца у сали. Такође, увиђам да се превише ослањамо на „машину” уместо на сопствено расуђивање. Али и то је лекција - зашто и како користимо алат. Ту дефинитивно има простора за даље унапређење. 

Можете ли прокоментарисати све чешће оптужбе за варање у савременом шаху? Као и увођење ВАР-а?

– Варање у шаху постоји одавно само се мењају облици. Али ја о томе не волим да говорим кроз категорије „добро“ и „зло“, мене занима намера. Ако неко вара да би прехранио породицу, то је тужно. Ако вара да би био ,,велики шампион”, то је патетично. И онда следи оно суштинско питање: Шта човек заиста добија када узме нешто што није стекао? Сматрам да здраво постављање граница, попут ВАР-а и објективних механизама, штити поверење и част, и то подржавам свакако. Али бих волела да постоји и ,,Суд части”, да кад те „ухвате”, добијеш задатак да годину дана бесплатно тренираш децу и пензионере. Да спознаш шта стварно значи Gens Una Sumus.