EKSKLUZIVNO ZA „DNEVNIK”
OVAJ ZAVODLJIVI DOKTOR RASPAMETIO ŽENE NA INTERNETU, A SADA JE SPREMAN DA OSVOJI SVET! Petar predstavlja Norvešku na izboru za Mistera univerzuma, ali ne zaboravlja korene: „Iz Srbije sam poneo inat”
O dvadesetdvogodišnjem Kraljevčaninu Petru Gočobiji ovih dana bruji ceo internet, jer osim što je svojim sadržajem na društvenim mrežama privukao veliku pažnju, mnoge sa ovih prostora šokirala je vest da će upravo on predstavljati Norvešku na izboru za Mistera Univerzuma, koji će biti održan u Los Anđelesu, u periodu od 15. do 22. marta 2026. godine.
Međutim, ovaj mladić, iako je odrastao u Beogradu, već godinama živi i radi u Norveškoj. Petar je godinama izazove tražio isključivo u sportu - od boksa i rvanja, preko powerliftinga i američkog fudbala, do gotovo svakog terena na koji je mogao da zakorači. Sve ga je to, kaže, naučilo disciplini, fokusu i miru pod pritiskom, pa mu izbor za Mistera Univerzuma danas dođe kao nova scena na kojoj spaja snagu, estetiku i harizmu. A dok o svemu tome govori, Petar nam se uz osmeh javlja direktno iz treće smene u hitnoj pomoći, gde i radi, a u razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin, Gočobija govori i o svom naglom usponu na društvenim mrežama - od prvog viralnog videa do više od 230 hiljada pratilaca na Tiktoku koji ga već smatraju pobednikom na ovom takmičenju. Otkriva nam i kako izgleda nositi takva očekivanja, kako filtrira kritike, a između svega toga, pokazuje i onu manje vidljivu stranu sebe - prizemnog momka koji iza reflektora ostaje veran svojim vrednostima i principu da broj pregleda nikada ne sme da promeni čoveka.
- Kada na društvenim mrežama krenu da vas zovu „mister interneta” i kada ljudi već prave prognoze da ste „siguran pobednik”, normalno je da se oseti određena vrsta pritiska. Razlika je u tome što sam ja sa tim osećajem naučio da živim. Godinama sam se takmičio u sportu i uvek sam morao da „izlazim na scenu”. Taj adrenalin pred nastup je i dalje prisutan, ali ja ga doživljavam kao zdravu tremu koja mi zapravo pomaže da budem fokusiraniji. Kažu da „dijamanti sijaju pod pritiskom” i ja zaista verujem u to. Očekivanja publike ne doživljavam kao teret, već kao motivaciju da radim još ozbiljnije. Na kraju dana, najbitnije mi je da znam da sam dao sve od sebe, da nisam skratio put i da sam ostao svoj. A sam ishod, verujem, nikada nije potpuno u našim rukama, tu se uzdam u Boga i u to da će stvari otići onako kako treba. Ljudi najviše poštuju autentičnost, i zato mi je najveći cilj da ostanem isti, bez obzira na broj pregleda ili titula koje mi daju – ističe Gočobija za naš list.
Pre nego što su vaši video snimci postali viralni, da li ste mogli da zamislite da ćete privući toliku pažnju i interesovanje, ili vas je ceo taj fenomen potpuno zatekao?
- Godinama sam, bez preterivanja, bio skoro u deluziji po pitanju toga da će mi sav rad jednog dana doneti rezultat. U smislu da nikada nisam dozvolio sebi da sumnjam u to. Ulagao sam beskonačno mnogo sati rada svakog dana: na psihu, na telo, na izgled, na disciplinu i način života. Bez razmišljanja sam žrtvovao dosta stvari koje su za većinu mojih vršnjaka normalne, jer sam verovao da će sve to imati smisla jednog dana. Tako da, sa jedne strane, viralan trenutak me nije „zatekao potpuno nespremnog”, jer sam se godinama pripremao za tu šansu, kao da će sutra doći. Sa druge strane, čovek nikad nije potpuno spreman dok se to zaista ne desi. Kada je prvi video eksplodirao, iskreno, i dalje me je iznenadilo koliko je pažnje došlo odjednom. Brojke, reakcije, poruke, mediji. U toj gužvi sam se trudio da ostanem svoj. Na kraju dana, internet i viralnost su samo još jedan sloj mog života. Suština su godine rada, karakter, vera u sebe i ljudi koji stoje uz mene.
Kako se osećate kada vam neko kaže „najlepši doktor na internetu”? Da li to doživljavate kao nešto što narušava ozbiljnost medicinske profesije, ili vam je jednostavno simpatično?
- Pre svega, voleo bih da pojasnim čime se tačno bavim. U Srbiji ne postoji potpuno ista profesija, ali najbliže objašnjenje je da studiram nešto što bi se moglo nazvati akutna medicina / paramedicina. Završio sam srednju medicinsku školu, sada sam na četvrtoj, poslednjoj godini studija paramedicine, radim na urgentnoj/„legevakt”, službi i trenutno sam na završnoj praksi u hitnoj pomoći. Moje kolege, lekari i ostalo osoblje su videli snimke i pružaju mi punu podršku. Komplimenti tipa „najlepši doktor na internetu” su mi, iskreno, simpatični i nekad me nasmeju, nekad i pocrvenim (smeh), ali ne doživljavam ih kao nešto što umanjuje ozbiljnost posla. Ozbiljnost našeg posla za mene se ogleda u tome kako se ponašamo prema pacijentima, koliko znamo, koliko vežbamo i koliko poštujemo etiku, a ne u tome da li na društvenim mrežama imamo koji osmeh ili estetski kadar više. Naravno, vodim računa o profesionalnim granicama. Svaki dan u zdravstvu podseća nas na težinu i ozbiljnost života: bolest, bol, tuga, teški razgovori sa ljudima. Upravo zato mislim da je važno da zdravstveni radnici imaju pravo i na ljudsku, vedriju stranu. Živimo u vremenu kada ljudi provode mnogo vremena na društvenim mrežama i dobijam zaista veliki broj poruka od mladih koji pišu da su zbog mojih snimaka poželeli da upišu medicinu, paramedicinu ili da im oni daju motivaciju tokom studija.
Mi Srbi smo hrabar narod
Uprkos tome što ste se u Norvešku preselili sa svega 10 godina, koje vrednosti i lekcije iz Srbije i dalje nosite sa sobom?
- Iako već godinama živim u Norveškoj, dosta najvažnijih stvari u meni formirano je u Srbiji. Od malena sam učio o disciplini, poštovanju, porodičnim vrednostima, veri u Boga i veri u sebe. Mi, Srbi, smo jako hrabar narod. Jedna od najvažnijih stvari koju nosim iz Srbije je naš poznati „inat”, ne u negativnom smislu, već kao upornost da ne odustajem od svojih snova čak i kada sve izgleda nemoguće. Mnogo me je inspirisala i priča Novaka Đokovića, način na koji je iz teških okolnosti, uz veru, rad i fokus, došao do svetskog vrha. Kroz njegov primer sam shvatio da je okej da ne budeš kao „svi drugi”. Da ideš svojim putem, da se ne uklapaš u kalup i da je u redu da život posvetiš nečemu što drugi možda ne razumeju. Poštenje, rad, vera, odanost porodici i hrabrost da sanjaš veliko, to su stvari koje nosim iz Srbije i koje, verujem, mogu da razumeju ljudi u svakoj zemlji na svetu. „Inat” ipak ne mogu.
Šta ljudi najčešće pogrešno pretpostave o vama kada vas vide prvi put?
- Ljudi često na prvi pogled misle da sam umišljen ili nedostupan, verovatno baš zbog načina na koji izgledam na internetu, jer vide snimke mog tela, treninga i životnog stila. Razumem da to može da stvori sliku da sam takav, ali se većina iznenadi kada shvati da sam zapravo prilično prizeman momak, koji voli normalan razgovor, humor i druženje, i koji sebe ne doživljava kao nekoga „iznad drugih”. Kada me neko prepozna i kaže: „Video sam te na Tiktoku, čestitam, Mister Universe Norway”, uvek se iskreno obradujem, zahvalim i pokušam da podignem tu osobu, da pronađem nešto iskreno lepo kod nje i da je ohrabrim. Zato se previše ne opterećujem time šta neko misli na osnovu prve slike. Ko provede malo vremena sa mnom obično shvati da sam pre svega zahvalan, ne uzimam ništa zdravo za gotovo i ostajem isti, bez obzira na broj pregleda, lajkova ili titula.
Kako izgleda vaš idealan dan kada potpuno zaboravite da postoji internet?
- Iskreno, takvih dana u poslednje vreme gotovo da i nemam. Ne sećam se kada sam poslednji put proveo ceo dan, a da nisam radio nešto vezano za internet. Veliki deo dana odlazi na snimanje, uređivanje, odgovaranje na poruke, a drugi deo na posao, studiranje, trening i drugo. I kada znam da postoji neko ko čeka novu objavu, komentar ili video, osetim odgovornost da se potrudim. Ako makar jednoj osobi ulepšam dan i izmamim osmeh, za mene je to već dovoljno da sve ima smisla. Ali kada bih zaista imao jedan dan potpuno bez interneta i posla, on bi izgledao vrlo jednostavno. Naspavao bih se prvo dobro (smeh), zatim bih otišao na trening kao i svakog dana, samo bez žurbe i razmišljanja o obavezama, da mogu satima da budem u teretani i da mislim samo na trening i dizanje tegova. Posle toga idealno bi bila neka dobra klopa, po mogućnosti pečenje ili roštilj, iako je to malo teže naći ovde (smeh), i veče provedeno sa porodicom. Na kraju dana shvatim da su za mene upravo te male stvari najveće radosti u životu.
Velika pažnja na internetu sa sobom nosi i negativne strane, poput loših komentara. Kako odlučujete čemu posvetiti pažnju?
- Sa velikom pažnjom dolazi i druga strana medalje. Uz ogromnu većinu lepih komentara, podrške i poruka, ima i loših komentara. Iskreno, doživljavam ih više kao znak da je ono što radim „izašlo izvan kruga” i dopire do mnogo ljudi, nego kao lični napad. Trudim se da napravim jasnu razliku između konstruktivne kritike i čistog hejta. Ako neko argumentovano ukaže na nešto, rado poslušam, to mi pomaže da budem bolji. Komentare koji su samo uvredljivi jednostavno ne hranim pažnjom i ne odgovaram na njih. Kao zdravstveni radnik vidim da takve reakcije često govore više o toj osobi i njenim borbama nego o meni. Granica za mene je jasna, ne dozvoljavam da komentari utiču na način na koji radim na poslu, na moj odnos prema porodici, prijateljima ili veru u ono što radim. Ne posvećujm takvim stvarima vreme i pažnju.
Kada se kamere ugase i reflektori nestanu, šta biste voleli da ljudi zapamte o vama?
- Kada se kamere ugase i reflektori nestanu, verujem da se samo pale neki drugi, na drugim poljima života. Za mene je važno da ljudi zapamte da uvek postoje nove oblasti u kojima možemo da rastemo i radimo na sebi, bilo da je to jednog dana uloga „influensera”, sportiste, oca, supruga ili neka potpuno druga životna uloga. Voleo bih da me ljudi pamte kao primer da inat, disciplina, vera u sebe, ljubav prema sebi i prema onima koji je zaslužuju, vera u Boga, poštovanje, skromnost i naporan rad treba da budu naše „osnove”, naša azbuka. Jedna od najvažnijih stvari za mene je i da ljudi shvate koliko je bitno da nauče da budu dobro sami sa sobom, da im je prijatno u sopstvenom društvu i da vole sebe. Kada to naučite, mnogo toga postaje jasnije, lakše prepoznajete svoj put, ljude koje želite oko sebe i odluke koje vas vode u pravom smeru. Ako me po nečemu budu pamtili, voleo bih da to bude upravo po tome.
Ivana Japundža
