ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ДНЕВНИК”
ОВАЈ ЗАВОДЉИВИ ДОКТОР РАСПАМЕТИО ЖЕНЕ НА ИНТЕРНЕТУ, А САДА ЈЕ СПРЕМАН ДА ОСВОЈИ СВЕТ! Петар представља Норвешку на избору за Мистера универзума, али не заборавља корене: „Из Србије сам понео инат”
О двадесетдвогодишњем Краљевчанину Петру Гочобији ових дана бруји цео интернет, јер осим што је својим садржајем на друштвеним мрежама привукао велику пажњу, многе са ових простора шокирала је вест да ће управо он представљати Норвешку на избору за Мистера Универзума, који ће бити одржан у Лос Анђелесу, у периоду од 15. до 22. марта 2026. године.
Међутим, овај младић, иако је одрастао у Београду, већ годинама живи и ради у Норвешкој. Петар је годинама изазове тражио искључиво у спорту - од бокса и рвања, преко powerliftinga и америчког фудбала, до готово сваког терена на који је могао да закорачи. Све га је то, каже, научило дисциплини, фокусу и миру под притиском, па му избор за Мистера Универзума данас дође као нова сцена на којој спаја снагу, естетику и харизму. А док о свему томе говори, Петар нам се уз осмех јавља директно из треће смене у хитној помоћи, где и ради, а у разговору за „Дневников” ТВ магазин, Гочобија говори и о свом наглом успону на друштвеним мрежама - од првог виралног видеа до више од 230 хиљада пратилаца на Тиктоку који га већ сматрају победником на овом такмичењу. Открива нам и како изгледа носити таква очекивања, како филтрира критике, а између свега тога, показује и ону мање видљиву страну себе - приземног момка који иза рефлектора остаје веран својим вредностима и принципу да број прегледа никада не сме да промени човека.
- Када на друштвеним мрежама крену да вас зову „мистер интернета” и када људи већ праве прогнозе да сте „сигуран победник”, нормално је да се осети одређена врста притиска. Разлика је у томе што сам ја са тим осећајем научио да живим. Годинама сам се такмичио у спорту и увек сам морао да „излазим на сцену”. Тај адреналин пред наступ је и даље присутан, али ја га доживљавам као здраву трему која ми заправо помаже да будем фокусиранији. Кажу да „дијаманти сијају под притиском” и ја заиста верујем у то. Очекивања публике не доживљавам као терет, већ као мотивацију да радим још озбиљније. На крају дана, најбитније ми је да знам да сам дао све од себе, да нисам скратио пут и да сам остао свој. А сам исход, верујем, никада није потпуно у нашим рукама, ту се уздам у Бога и у то да ће ствари отићи онако како треба. Људи највише поштују аутентичност, и зато ми је највећи циљ да останем исти, без обзира на број прегледа или титула које ми дају – истиче Гочобија за наш лист.
Пре него што су ваши видео снимци постали вирални, да ли сте могли да замислите да ћете привући толику пажњу и интересовање, или вас је цео тај феномен потпуно затекао?
- Годинама сам, без претеривања, био скоро у делузији по питању тога да ће ми сав рад једног дана донети резултат. У смислу да никада нисам дозволио себи да сумњам у то. Улагао сам бесконачно много сати рада сваког дана: на психу, на тело, на изглед, на дисциплину и начин живота. Без размишљања сам жртвовао доста ствари које су за већину мојих вршњака нормалне, јер сам веровао да ће све то имати смисла једног дана. Тако да, са једне стране, виралан тренутак ме није „затекао потпуно неспремног”, јер сам се годинама припремао за ту шансу, као да ће сутра доћи. Са друге стране, човек никад није потпуно спреман док се то заиста не деси. Када је први видео експлодирао, искрено, и даље ме је изненадило колико је пажње дошло одједном. Бројке, реакције, поруке, медији. У тој гужви сам се трудио да останем свој. На крају дана, интернет и виралност су само још један слој мог живота. Суштина су године рада, карактер, вера у себе и људи који стоје уз мене.
Како се осећате када вам неко каже „најлепши доктор на интернету”? Да ли то доживљавате као нешто што нарушава озбиљност медицинске професије, или вам је једноставно симпатично?
- Пре свега, волео бих да појасним чиме се тачно бавим. У Србији не постоји потпуно иста професија, али најближе објашњење је да студирам нешто што би се могло назвати акутна медицина / парамедицина. Завршио сам средњу медицинску школу, сада сам на четвртој, последњој години студија парамедицине, радим на ургентној/„legevakt”, служби и тренутно сам на завршној пракси у хитној помоћи. Моје колеге, лекари и остало особље су видели снимке и пружају ми пуну подршку. Комплименти типа „најлепши доктор на интернету” су ми, искрено, симпатични и некад ме насмеју, некад и поцрвеним (смех), али не доживљавам их као нешто што умањује озбиљност посла. Озбиљност нашег посла за мене се огледа у томе како се понашамо према пацијентима, колико знамо, колико вежбамо и колико поштујемо етику, а не у томе да ли на друштвеним мрежама имамо који осмех или естетски кадар више. Наравно, водим рачуна о професионалним границама. Сваки дан у здравству подсећа нас на тежину и озбиљност живота: болест, бол, туга, тешки разговори са људима. Управо зато мислим да је важно да здравствени радници имају право и на људску, ведрију страну. Живимо у времену када људи проводе много времена на друштвеним мрежама и добијам заиста велики број порука од младих који пишу да су због мојих снимака пожелели да упишу медицину, парамедицину или да им они дају мотивацију током студија.
Ми Срби смо храбар народ
Упркос томе што сте се у Норвешку преселили са свега 10 година, које вредности и лекције из Србије и даље носите са собом?
- Иако већ годинама живим у Норвешкој, доста најважнијих ствари у мени формирано је у Србији. Од малена сам учио о дисциплини, поштовању, породичним вредностима, вери у Бога и вери у себе. Ми, Срби, смо јако храбар народ. Једна од најважнијих ствари коју носим из Србије је наш познати „инат”, не у негативном смислу, већ као упорност да не одустајем од својих снова чак и када све изгледа немогуће. Много ме је инспирисала и прича Новака Ђоковића, начин на који је из тешких околности, уз веру, рад и фокус, дошао до светског врха. Кроз његов пример сам схватио да је океј да не будеш као „сви други”. Да идеш својим путем, да се не уклапаш у калуп и да је у реду да живот посветиш нечему што други можда не разумеју. Поштење, рад, вера, оданост породици и храброст да сањаш велико, то су ствари које носим из Србије и које, верујем, могу да разумеју људи у свакој земљи на свету. „Инат” ипак не могу.
Шта људи најчешће погрешно претпоставе о вама када вас виде први пут?
- Људи често на први поглед мисле да сам умишљен или недоступан, вероватно баш због начина на који изгледам на интернету, јер виде снимке мог тела, тренинга и животног стила. Разумем да то може да створи слику да сам такав, али се већина изненади када схвати да сам заправо прилично приземан момак, који воли нормалан разговор, хумор и дружење, и који себе не доживљава као некога „изнад других”. Када ме неко препозна и каже: „Видео сам те на Тиктоку, честитам, Mister Universe Norway”, увек се искрено обрадујем, захвалим и покушам да подигнем ту особу, да пронађем нешто искрено лепо код ње и да је охрабрим. Зато се превише не оптерећујем тиме шта неко мисли на основу прве слике. Ко проведе мало времена са мном обично схвати да сам пре свега захвалан, не узимам ништа здраво за готово и остајем исти, без обзира на број прегледа, лајкова или титула.
Како изгледа ваш идеалан дан када потпуно заборавите да постоји интернет?
- Искрено, таквих дана у последње време готово да и немам. Не сећам се када сам последњи пут провео цео дан, а да нисам радио нешто везано за интернет. Велики део дана одлази на снимање, уређивање, одговарање на поруке, а други део на посао, студирање, тренинг и друго. И када знам да постоји неко ко чека нову објаву, коментар или видео, осетим одговорност да се потрудим. Ако макар једној особи улепшам дан и измамим осмех, за мене је то већ довољно да све има смисла. Али када бих заиста имао један дан потпуно без интернета и посла, он би изгледао врло једноставно. Наспавао бих се прво добро (смех), затим бих отишао на тренинг као и сваког дана, само без журбе и размишљања о обавезама, да могу сатима да будем у теретани и да мислим само на тренинг и дизање тегова. После тога идеално би била нека добра клопа, по могућности печење или роштиљ, иако је то мало теже наћи овде (смех), и вече проведено са породицом. На крају дана схватим да су за мене управо те мале ствари највеће радости у животу.
Велика пажња на интернету са собом носи и негативне стране, попут лоших коментара. Како одлучујете чему посветити пажњу?
- Са великом пажњом долази и друга страна медаље. Уз огромну већину лепих коментара, подршке и порука, има и лоших коментара. Искрено, доживљавам их више као знак да је оно што радим „изашло изван круга” и допире до много људи, него као лични напад. Трудим се да направим јасну разлику између конструктивне критике и чистог хејта. Ако неко аргументовано укаже на нешто, радо послушам, то ми помаже да будем бољи. Коментаре који су само увредљиви једноставно не храним пажњом и не одговарам на њих. Као здравствени радник видим да такве реакције често говоре више о тој особи и њеним борбама него о мени. Граница за мене је јасна, не дозвољавам да коментари утичу на начин на који радим на послу, на мој однос према породици, пријатељима или веру у оно што радим. Не посвећујм таквим стварима време и пажњу.
Када се камере угасе и рефлектори нестану, шта бисте волели да људи запамте о вама?
- Када се камере угасе и рефлектори нестану, верујем да се само пале неки други, на другим пољима живота. За мене је важно да људи запамте да увек постоје нове области у којима можемо да растемо и радимо на себи, било да је то једног дана улога „инфлуенсера”, спортисте, оца, супруга или нека потпуно друга животна улога. Волео бих да ме људи памте као пример да инат, дисциплина, вера у себе, љубав према себи и према онима који је заслужују, вера у Бога, поштовање, скромност и напоран рад треба да буду наше „основе”, наша азбука. Једна од најважнијих ствари за мене је и да људи схвате колико је битно да науче да буду добро сами са собом, да им је пријатно у сопственом друштву и да воле себе. Када то научите, много тога постаје јасније, лакше препознајете свој пут, људе које желите око себе и одлуке које вас воде у правом смеру. Ако ме по нечему буду памтили, волео бих да то буде управо по томе.
Ивана Јапунџа
