ZAGONETKA RUMSKIH LAGUMA I DALJE NEDOKUČIVA Podzemni svet Rume – nedovoljno istraženo nasleđe pod nogama

Najverovatnije su planski zidani, u vreme osnivanja Rume, u 18. veku, kada je baron Marko Pejačević odlučio da izgradi novo sedište svog vlastelinstva. Opredelio se za teren u neposrednoj blizini sela Rume gde je 1746. godine počelo da niče novo urbano naselje, sa širokim i pravim ulicama, koje su se sekle pod pravim uglom. Prema podatku iz 1748. godine veća grupa doseljenika iz Nemačke se ozbiljno razbolela od vlažne sremske klime i mnogi su umrli. Pretpostavlja se da je upravo taj događaj mogao biti podstreh Pejačevićima da se late posla izgradnje laguma i odvodnjavanja kako bi olakšali život i brže razvili to mesto.

Istoričar u penziji Zavičajnog muzeja u Rumi Đorđe Bošković, jedan od retkih entuzijasta koji se upustio u otkrivanje tajni rumskog podzemlja, kaže da lagumi nisu mnogo istraživani. Ipak, postojala je grupa stručnjaka u Zavičajnom muzeju u Rumi koji su u sklopu istraživanja anketirali meštane i silazili u tunele. Od tada nije bilo mnogo ispitivanja podzemlja, a u međuvremenu su se lagumi napunili vodom, pa bi sada trebalo angažovati ronioce i organizovati zahtevnu i verovatno skupu ekspediciju.

– Najrealnija pretpostavka je da su lagumi iskopani i ozidani kako bi se do obližnjih potoka sproveo višak podzemnih i atmosferskih voda, dakle služili su za drenažu terena – objašnjava Bošković. – Glavna trasa se proteže kroz nekoliko kvartova. Koliko smo mogli uočiti pravilo je bilo da je na svakom uglu postojao bočni kanal, odnosno koji je iz glavnog vodio prema jugu. Lagum iz centra se zrakasto širi na jug duž Železničke ulice, potom se proteže ispod stambenog objekta i parohijskog doma koji je izgoreo i koji je srušen. Što se više udaljavamo od središnjeg pojasa lagumi su sve uži i plići i za razliku od glavnog tunela ozidane su samo bočne strane. Još dalje, cigla uopšte nije korišćena tokom gradnje, već je zemlja bila paljena kukuruzovinom kako bi očvrsnula. Tuneli su kopani na različitim dubinama, obično od sedam do devet metara.

Rumski istoričar–amater Miloš Bunović smatrao je da su lagume možda gradili Rimljani, ali Bošković u potpunosti odbacuje tu mogućnost, jer se pouzdano zna da Rimljani na tom prostoru nisu imali naselje. Takođe, nije bilo osnova da budu izgrađeni ni u sklopu fortifikacije poput tunela u Petrovaradinu u blizini Tvrđave.

– U užem centru lagumi, zajedno sa svodovima, zidani su od, prema našoj proceni, cigle koja je pravljena u Austrougarskoj u 18. i 19. veku. Nažalost, nismo našli žig koji bi sa sigurnošću otkrio poreklo, ali to nas nije iznenadilo s obzirom na količinu opeke koja je morala biti brzo proizvedena – kaže Bošković.

Misterija nedostatka pisanih tragova

Posebno je zbunjujuće što se u arhivskoj građi ne spominje izgradnja laguma, iako je reč o vrlo obimnom, višedecenijskom projektu u sklopu kog je nasipano na hiljade kubika zemlje.

– Pronašli smo jedino dokument s kraja 19. veka u kom je tadašnji rumski lekar dr Dima prijavio opštini da se kod njegove kuće, današnje Ulica JNA, „nešto provalilo na ulici” i da on poziva vlasti da saniraju štetu – rekao je Bošković. – Pregledao sam fond o Rumi koji je sačuvan još iz 18. veka ali ni tu nisam ništa pronašao. Čak i oni autori koji su pisali o Rumi poput Slavka Gavrilovića koji je imao pristup građi i iz Hrvatske nije to spominjao. Da li se dokument o sremskim lagumima krije u nekom od manje poznatih fondova u Bečkom arhivu – ko zna...

Dok nisu bili potopljeni iz laguma se moglo ući u kafanu hotela „Srem” i do magacina pića nekadašnjih restorana, dok su ih vlasnici kuća koristili kao magacine i skloništa. Prema svedočenju Rumljana do druge polovine 60-ih godina prošlog veka lagumi su bili relativno suvi, sve dok nije izgrađena hidroelektrana „Đerdap” što je izazvalo promene u podzemnim vodama. Uz to voda nema gde da otiče, jer su tuneli pregrađeni prilikom izgradnje robne kuće, obrazovnih ustanova i sličnih velikih zgrada nakon Drugog svetskog rata. Bošković upozorava da Ruma na neki način tone, da će svodovi laguma u potpunosti kad–tad propasti i zemlja da se obruši što predstavlja pretnju po objekte.

– Još ranije sam uočio da voda doslovce nagriza cigle, iako su one napravljene od kvalitetnog materijala – upozorio je Bošković. – Prema nekim informacijama još 1997. godine u centru iz podruma kuće se moglo sići u tunel, a već pre desetak godina vlasnica te kuće je rekla da voda nije napunila samo lagum, već i podrum. Očito je da su tuneli tokom vremena propali i nažalost nikog ne interesuje da ih podrobnije istraži i eventualno pokuša da sanira. Iskreno, nisam siguran šta bi se moglo uraditi s obzirom na stanje u kom su trenutno.

Zanimljiv je podatak da su Rumljani nakon Drugog svetskog rata u pojedinim lagumima pronalazili oružje za koje se sumnjalo da je pripadalo Nemcima, i ko zna – ako se iko odluči za veliku arheološku ekspediciju možda otkrije da se baš u Rumi krije bar deo dugo izgubljenog nacističkog blaga.