ЗАГОНЕТКА РУМСКИХ ЛАГУМА И ДАЉЕ НЕДОКУЧИВА Подземни свет Руме – недовољно истражено наслеђе под ногама

Највероватније су плански зидани, у време оснивања Руме, у 18. веку, када је барон Марко Пејачевић одлучио да изгради ново седиште свог властелинства. Определио се за терен у непосредној близини села Руме где је 1746. године почело да ниче ново урбано насеље, са широким и правим улицама, које су се секле под правим углом. Према податку из 1748. године већа група досељеника из Немачке се озбиљно разболела од влажне сремске климе и многи су умрли. Претпоставља се да је управо тај догађај могао бити подстрех Пејачевићима да се латe посла изградње лагума и одводњавања како би олакшали живот и брже развили то место.

Историчар у пензији Завичајног музеја у Руми Ђорђе Бошковић, један од ретких ентузијаста који се упустио у откривање тајни румског подземља, каже да лагуми нису много истраживани. Ипак, постојала је група стручњака у Завичајном музеју у Руми који су у склопу истраживања анкетирали мештане и силазили у тунеле. Од тада није било много испитивања подземља, а у међувремену су се лагуми напунили водом, па би сада требало ангажовати рониоце и организовати захтевну и вероватно скупу експедицију.

– Најреалнија претпоставка је да су лагуми ископани и озидани како би се до оближњих потока спровео вишак подземних и атмосферских вода, дакле служили су за дренажу терена – објашњава Бошковић. – Главна траса се протеже кроз неколико квартова. Колико смо могли уочити правило је било да је на сваком углу постојао бочни канал, односно који је из главног водио према југу. Лагум из центра се зракасто шири на југ дуж Железничке улице, потом се протеже испод стамбеног објекта и парохијског дома који је изгорео и који је срушен. Што се више удаљавамо од средишњег појаса лагуми су све ужи и плићи и за разлику од главног тунела озидане су само бочне стране. Још даље, цигла уопште није коришћена током градње, већ је земља била паљена кукурузовином како би очврснула. Тунели су копани на различитим дубинама, обично од седам до девет метара.

Румски историчар–аматер Милош Буновић сматрао је да су лагуме можда градили Римљани, али Бошковић у потпуности одбацује ту могућност, јер се поуздано зна да Римљани на том простору нису имали насеље. Такође, није било основа да буду изграђени ни у склопу фортификације попут тунела у Петроварадину у близини Тврђаве.

– У ужем центру лагуми, заједно са сводовима, зидани су од, према нашој процени, цигле која је прављена у Аустроугарској у 18. и 19. веку. Нажалост, нисмо нашли жиг који би са сигурношћу открио порекло, али то нас није изненадило с обзиром на количину опеке која је морала бити брзо произведена – каже Бошковић.

Мистерија недостатка писаних трагова

Посебно је збуњујуће што се у архивској грађи не спомиње изградња лагума, иако је реч о врло обимном, вишедеценијском пројекту у склопу ког је насипано на хиљаде кубика земље.

– Пронашли смо једино документ с краја 19. века у ком је тадашњи румски лекар др Дима пријавио општини да се код његове куће, данашње Улица ЈНА, „нешто провалило на улици” и да он позива власти да санирају штету – рекао је Бошковић. – Прегледао сам фонд о Руми који је сачуван још из 18. века али ни ту нисам ништа пронашао. Чак и они аутори који су писали о Руми попут Славка Гавриловића који је имао приступ грађи и из Хрватске није то спомињао. Да ли се документ о сремским лагумима крије у неком од мање познатих фондова у Бечком архиву – ко зна...

Док нису били потопљени из лагума се могло ући у кафану хотела „Срем” и до магацина пића некадашњих ресторана, док су их власници кућа користили као магацине и склоништа. Према сведочењу Румљана до друге половине 60-их година прошлог века лагуми су били релативно суви, све док није изграђена хидроелектрана „Ђердап” што је изазвало промене у подземним водама. Уз то вода нема где да отиче, јер су тунели преграђени приликом изградње робне куће, образовних установа и сличних великих зграда након Другог светског рата. Бошковић упозорава да Рума на неки начин тоне, да ће сводови лагума у потпуности кад–тад пропасти и земља да се обруши што представља претњу по објекте.

– Још раније сам уочио да вода дословце нагриза цигле, иако су оне направљене од квалитетног материјала – упозорио је Бошковић. – Према неким информацијама још 1997. године у центру из подрума куће се могло сићи у тунел, а већ пре десетак година власница те куће је рекла да вода није напунила само лагум, већ и подрум. Очито је да су тунели током времена пропали и нажалост никог не интересује да их подробније истражи и евентуално покуша да санира. Искрено, нисам сигуран шта би се могло урадити с обзиром на стање у ком су тренутно.

Занимљив је податак да су Румљани након Другог светског рата у појединим лагумима проналазили оружје за које се сумњало да је припадало Немцима, и ко зна – ако се ико одлучи за велику археолошку експедицију можда открије да се баш у Руми крије бар део дуго изгубљеног нацистичког блага.