Intervju
POBEDNIK četvrte sezone „MASTERŠEFA SRBIJE” SRĐAN JANDRIĆ otkrio sve NEPOZNATE DETALJE sa snimanja, ali i koje jelo bi spremio ĐANIJU: DANAS NA UKUSE GLEDAM DRUGAČIJE
Titula pobednika četvrte sezone „Masteršefa Srbije” ponovo je otišla u Novi Sad, ali ovoga puta zasijala je u rukama Srđana Jandrića koji je tokom celog takmičenja uspevao da oduševi i sudije i publiku svojim smirenim pristupom, promišljenim tehnikama i izvanrednim kulinarskim umećem.
U intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin on otkriva da za njega kuvanje oduvek predstavlja potpunu posvećenost - trenutak kada „ostatak života stane”. Svoje prve uspomene na hranu vezuje za bakine pite, pa nije čudno što je upravo bakama posvetio svoju pobedu. Srđan otkriva i kako ga je učešće u takmičenju promenilo, pruživši mu priliku da preispita sebe i svoje granice - od fizički zahtevnih izazova do emotivnih momenata, kao što je spontana veridba koja je obeležila superfinalnu noć i krunisala njegovu pobedu.
- Pošto se moja prirodna kuvanja odvijaju „kampanjski”, što znači da nikada u životu, pre nego što sam ušao u „Masteršef”, nisam pokušao da spremim jelo za dva sata, jer nikada nisam imao vremenska ograničenja - kod mene se jelo kuva dva dana. I shvatio sam da te stvari ne moraju da oduzimaju toliko vremena, niti da se rade odvojeno. Shvatio sam važnost pripreme namirnica unapred, kako bi se kasnije samo radilo sa njima, umesto da se tek onda obrađuju. Danas sam u kuhinji mnogo sigurniji. Sigurno ne izlazim iz „Masteršefa” kao ista osoba, već kao drugačiji čovek od onoga koji je ušao. Kako vreme prolazi i kako se stvari sležu u glavi, sve sam sigurniji u tu veštinu i srećan sam što danas gledam na ukuse drugačije nego ranije – ističe Srđan za naš list.
Vaše prijateljstvo sa kolegom Nikolom nesumnjivo je ostavilo traga na sezonu, ali malo ljudi zna koliko je vaš odnos sa „suparnicom” u finalu Sanjom zapravo bio blizak. Kako ste reagovali kada ste saznali da ona neće biti vaš partner u zajedničkim kulinarskim izazovima?
- U prvom trenutku, kada smo saznali da će koncept sezone biti u parovima, bili smo prilično iznenađeni. Do tada sam poznavao samo Sanju. Samo sam sa njom, u tih prvih nekoliko dana, ostvario neki konkretan kontakt. Iako sam uspeo da izgradim odnos i sa još nekoliko takmičara, sa Sanjom je taj odnos bio najozbiljniji i najintenzivniji. Za kratko vreme smo jedno drugom otkrili mnogo kvalitetnih informacija, a kasnije smo taj odnos nastavili da gradimo u pravom smeru. Danas je zaista izuzetno volim. Ona je bila moja prva želja za uparivanje - smatrao sam da ćemo zajedno biti svemogući i da nam ništa neće predstavljati prepreku, što smo jedno drugom i rekli. Umesto toga, dobio sam Nikolu. Isprva nisam video ništa osim toga da to nije Sanja, pa mi ništa drugo nije bilo interesantno (smeh). Ali, već posle možda pola minuta shvatio sam da mi je Nikola verovatno najbolja opcija odmah posle Sanje. On je bio taj koji me je dočekao u kući, pružio ruku i rekao: „Dobar dan.” Silom prilika bili smo upućeni jedan na drugog i na to da se družimo, a Nikola je izuzetno kvalitetna osoba, tako da prepoznati prave vrednosti nije bilo teško. Bilo je divno provoditi vreme s njim, a zaista smo ga mnogo proveli zajedno - verujem da je konekcija između nas bila najjača od svih parova u kući. Samo smo nas dvojica uveče imali vremena da pretresemo ceo dan, da napravimo neke pretpostavke za naredni, da rešimo potencijalna problematična pitanja u vezi s kuvanjem, da analiziramo i kažemo jedan drugom stvari koje eventualno imamo da zamerimo, da se oslobodimo i da možemo lepo da komuniciramo. Iako ni njegovo ni moje kuvanje u paru nije bilo savršeno, uspeli smo da to nadomestimo iskrenim i dubokim odnosom.
Pihtije volim, a Đanija poštujem
Jednom prilikom ste rekli da biste rado Đaniju napravili pihtije. Zašto baš Đaniju i zašto baš pihtije?
- Kako Đani, tako i pihtije, mislim da su pomalo kontroverzni u našem društvu. Ni Đanija, ni pihtije ne voli svako. S druge strane, ja mislim da su oboje zaista svoji i autentični i zato mi je to sjajan spoj. Da je Đani hrana, verovatno bi bio pihtija. Ja pihtije volim, a Đanija poštujem (smeh).
Pobedu ste posvetili svojim bakama. Koja su to najranija sećanja koja imate na ukuse njihove kuhinje i na vaše prve kulinarske „kreacije”?
- Prvi put sam doživeo čaroliju ukusa kod bake Smilje, koja je bila majstor za pite, kao i njena sestra Borka. Te pite, uglavnom sa krompirom, imale su neponovljiv ukus i bile su mi omiljena poslastica. Kada bih sa Smiljom pravio pitu, ona bi mi uvek davala one krajeve što skine, gde je testo deblje, da se igram kao sa plastelinom. Na kraju bismo ih malo ostavili da odmore, pa razvili, i uvek bismo u kraj pleha napravili jednu malu pitu, nešto na šta sam kao trogodišnjak mogao da budem ponosan. To su moja prva sećanja na kulinarske „kreacije”. Kasnije u životu usledili su neuspešni pokušaji kuvanja viršli, a ono što mi je svakako obeležilo detinjstvo jesu pijace. Pretpostavljam da ljudi sa lokala znaju šta su pijace - mali slagani sendviči od svega što se naseče za doručak. To mi je bilo omiljeno jelo, u kojem su uživali i moji prijatelji.
Koje jelo, koje ste pripremali, najbolje ilustruje proces kuvanja u kojem najviše uživate?
- Kuvanje je postalo toliko moje privatno da, kad god se opredelim da kuvam, ostatak mog života prosto stane. Uvek navodim primer poslednjeg, ujedno i prvog samostalnog kuvanja pasulja. Kao dete nisam voleo pasulj – mama je stavljala neko suvo meso koje je aromatizovalo celu kuću, a taj miris me je posle progonio danima, pa nisam hteo ni da ga vidim. Moj mlađi brat ga, s druge strane, obožava, kao i cela porodica, koja se tim trenucima najviše raduje. Taj pasulj smo pravili kolega Nemanja i ja. Odlučili smo da želimo da uradimo nešto „naprednije”, pa smo ljuštili zrno po zrno pasulja i devet sati igrali šah, dok smo očistili dva i po kilograma pasulja (smeh). Napravili smo ga na veliko, bez zaprške, samo uz kvalitetne tehnike sporog kuvanja, da se sve lepo zgusne i da jelo dobije dušu. Onda smo zamrznuli 30 porcija i uživali u njemu narednih nekoliko meseci. Tako da, kad ja kuvam, to su uglavnom takve „kampanjske” velike akcije, gde se u potpunosti posvetim kuvanju i sve ostalo stane. Zato i ne kuvam često.
Kada izazov „otvori oči”
Kroz takmičenje, susreli ste se sa mnogim zanimljivim izazovima. Uprkos tome što vam izlazak iz zone komfora nije nepoznat, koji su vam bili najteži i zašto?
- Najteže su mi padali izazovi koji se nisu ticali nužno samog kuvanja - na primer, oni u kojima smo morali da se krećemo vezani jedni za druge ili da kuvamo sa povezom na očima. To kuvanje sa zatvorenim očima me je podsetilo na pitanje o slabovidim i slepim ljudima, koje sebi često postavljam. Zaista im se divim. Tih pola sata, koliko sam kuvao sa povezom podstaklo me je da razmišljam o brojnim drugim problemima sa kojima se ti ljudi suočavaju u svakodnevnom životu. Bio sam zaista srećan kada mi je sudija Filip skinuo povez. Zato - svaka čast tim ljudima koji nemaju svog „sudiju Filipa” kojem mogu da se nadaju, a ipak su svakog dana tu, sa nama, i funkcionišu tako jaki, uprkos životnim preprekama sa kojima se i mi, koji vidimo, ponekad teško nosimo.
U superfinalu iznenadili ste mnoge gledaoce kada ste verili devojku Mariju, a neke takmičare ste i rasplakali. Šta vas je navelo da upravo taj trenutak odaberete za tako veliki i važan životni korak?
- Ja sam se za veridbu odlučio negde početkom ove godine, kada sam sa gazdaricom Milenom bio nešto kod notara i ona mi je skrenula pažnju rekavši: „Mali, nemoj se zezati, to je ženama jako važno, ti to ne razumeš.” Tada sam shvatio da to zaista treba da se desi. Nekoliko nedelja pre ulaska u „Masteršef” shvatio sam da će se tim odlaskom desiti nešto veliko u mom životu. Nikada pre nisam bio u karantinu 45 dana, bilo me je malo strah jer nisam znao u šta ulazim, pa sam osetio da su došle neke čudne i nove okolnosti - i tada sam se setio da je došlo vreme da zaprosim Mariju. Pripreme za „Masteršef” bile su intenzivne i nekako smo uspeli da stignemo i na večeru pre mog odlaska, ali se igrom slučaja nije stvorila prava prilika za veridbu. Tokom takmičenja sam shvatio dve stvari. Prvo - koliko mi Marija nedostaje, a drugo - koliko vrednujem to što poštuje moju slobodu. Nikada mi ni u jednom trenutku nije bila opterećenje dok sam bio u kući - naprotiv, sve vreme je bila izuzetna podrška. Marija je dugo tu za mene i sigurno je zaslužila mnogo više od tog malog čina. Kada se sudija Ljubica počela šaliti na račun Marijinog stajlinga - da je došla obučena u belo, spremna za udaju - moj odgovor i dalja interakcija doveli su do toga da je, praktično, Ljubica zaprosila Mariju umesto mene, pitajući je: „Marija, hoćeš li se ti udati za Srđana?” Marija je odgovorila: „Pa hoću, naravno”, a Ljubica je rekla da nam samo fali prsten. Tada sam iskoristio tu priliku i „izazov” koji mi je postavila Ljubica - da joj pokažem da sam spreman da odgovorim i na neočekivane velike stvari koje život pred mene stavi. Tako da je sve bilo prirodno. U životu nisam neko ko kaže „ne”, a drago mi je da ni Marija nije neko ko kaže „ne“ (smeh). Sve je bilo spontano, bez pripreme - našli smo se u veličanstvenom trenutku i drago mi je što smo ga učinili još veličanstvenijim.
Ivana Japundža
