Интервју
ПОБЕДНИК четврте сезоне „МАСТЕРШЕФА СРБИЈЕ” СРЂАН ЈАНДРИЋ открио све НЕПОЗНАТЕ ДЕТАЉЕ са снимања, али и које јело би спремио ЂАНИЈУ: ДАНАС НА УКУСЕ ГЛЕДАМ ДРУГАЧИЈЕ
Титула победника четврте сезоне „Мастершефа Србије” поново је отишла у Нови Сад, али овога пута засијала је у рукама Срђана Јандрића који је током целог такмичења успевао да одушеви и судије и публику својим смиреним приступом, промишљеним техникама и изванредним кулинарским умећем.
У интервјуу за „Дневников” ТВ магазин он открива да за њега кување одувек представља потпуну посвећеност - тренутак када „остатак живота стане”. Своје прве успомене на храну везује за бакине пите, па није чудно што је управо бакама посветио своју победу. Срђан открива и како га је учешће у такмичењу променило, пруживши му прилику да преиспита себе и своје границе - од физички захтевних изазова до емотивних момената, као што је спонтана веридба која је обележила суперфиналну ноћ и крунисала његову победу.
- Пошто се моја природна кувања одвијају „кампањски”, што значи да никада у животу, пре него што сам ушао у „Мастершеф”, нисам покушао да спремим јело за два сата, јер никада нисам имао временска ограничења - код мене се јело кува два дана. И схватио сам да те ствари не морају да одузимају толико времена, нити да се раде одвојено. Схватио сам важност припреме намирница унапред, како би се касније само радило са њима, уместо да се тек онда обрађују. Данас сам у кухињи много сигурнији. Сигурно не излазим из „Мастершефа” као иста особа, већ као другачији човек од онога који је ушао. Како време пролази и како се ствари слежу у глави, све сам сигурнији у ту вештину и срећан сам што данас гледам на укусе другачије него раније – истиче Срђан за наш лист.
Ваше пријатељство са колегом Николом несумњиво је оставило трага на сезону, али мало људи зна колико је ваш однос са „супарницом” у финалу Сањом заправо био близак. Како сте реаговали када сте сазнали да она неће бити ваш партнер у заједничким кулинарским изазовима?
- У првом тренутку, када смо сазнали да ће концепт сезоне бити у паровима, били смо прилично изненађени. До тада сам познавао само Сању. Само сам са њом, у тих првих неколико дана, остварио неки конкретан контакт. Иако сам успео да изградим однос и са још неколико такмичара, са Сањом је тај однос био најозбиљнији и најинтензивнији. За кратко време смо једно другом открили много квалитетних информација, а касније смо тај однос наставили да градимо у правом смеру. Данас је заиста изузетно волим. Она је била моја прва жеља за упаривање - сматрао сам да ћемо заједно бити свемогући и да нам ништа неће представљати препреку, што смо једно другом и рекли. Уместо тога, добио сам Николу. Испрва нисам видео ништа осим тога да то није Сања, па ми ништа друго није било интересантно (смех). Али, већ после можда пола минута схватио сам да ми је Никола вероватно најбоља опција одмах после Сање. Он је био тај који ме је дочекао у кући, пружио руку и рекао: „Добар дан.” Силом прилика били смо упућени један на другог и на то да се дружимо, а Никола је изузетно квалитетна особа, тако да препознати праве вредности није било тешко. Било је дивно проводити време с њим, а заиста смо га много провели заједно - верујем да је конекција између нас била најјача од свих парова у кући. Само смо нас двојица увече имали времена да претресемо цео дан, да направимо неке претпоставке за наредни, да решимо потенцијална проблематична питања у вези с кувањем, да анализирамо и кажемо један другом ствари које евентуално имамо да замеримо, да се ослободимо и да можемо лепо да комуницирамо. Иако ни његово ни моје кување у пару није било савршено, успели смо да то надоместимо искреним и дубоким односом.
Пихтије волим, а Ђанија поштујем
Једном приликом сте рекли да бисте радо Ђанију направили пихтије. Зашто баш Ђанију и зашто баш пихтије?
- Како Ђани, тако и пихтије, мислим да су помало контроверзни у нашем друштву. Ни Ђанија, ни пихтије не воли свако. С друге стране, ја мислим да су обоје заиста своји и аутентични и зато ми је то сјајан спој. Да је Ђани храна, вероватно би био пихтија. Ја пихтије волим, а Ђанија поштујем (смех).
Победу сте посветили својим бакама. Која су то најранија сећања која имате на укусе њихове кухиње и на ваше прве кулинарске „креације”?
- Први пут сам доживео чаролију укуса код баке Смиље, која је била мајстор за пите, као и њена сестра Борка. Те пите, углавном са кромпиром, имале су непоновљив укус и биле су ми омиљена посластица. Када бих са Смиљом правио питу, она би ми увек давала оне крајеве што скине, где је тесто дебље, да се играм као са пластелином. На крају бисмо их мало оставили да одморе, па развили, и увек бисмо у крај плеха направили једну малу питу, нешто на шта сам као трогодишњак могао да будем поносан. То су моја прва сећања на кулинарске „креације”. Касније у животу уследили су неуспешни покушаји кувања виршли, а оно што ми је свакако обележило детињство јесу пијаце. Претпостављам да људи са локала знају шта су пијаце - мали слагани сендвичи од свега што се насече за доручак. То ми је било омиљено јело, у којем су уживали и моји пријатељи.
Које јело, које сте припремали, најбоље илуструје процес кувања у којем највише уживате?
- Кување је постало толико моје приватно да, кад год се определим да кувам, остатак мог живота просто стане. Увек наводим пример последњег, уједно и првог самосталног кувања пасуља. Као дете нисам волео пасуљ – мама је стављала неко суво месо које је ароматизовало целу кућу, а тај мирис ме је после прогонио данима, па нисам хтео ни да га видим. Мој млађи брат га, с друге стране, обожава, као и цела породица, која се тим тренуцима највише радује. Тај пасуљ смо правили колега Немања и ја. Одлучили смо да желимо да урадимо нешто „напредније”, па смо љуштили зрно по зрно пасуља и девет сати играли шах, док смо очистили два и по килограма пасуља (смех). Направили смо га на велико, без запршке, само уз квалитетне технике спорог кувања, да се све лепо згусне и да јело добије душу. Онда смо замрзнули 30 порција и уживали у њему наредних неколико месеци. Тако да, кад ја кувам, то су углавном такве „кампањске” велике акције, где се у потпуности посветим кувању и све остало стане. Зато и не кувам често.
Када изазов „отвори очи”
Кроз такмичење, сусрели сте се са многим занимљивим изазовима. Упркос томе што вам излазак из зоне комфора није непознат, који су вам били најтежи и зашто?
- Најтеже су ми падали изазови који се нису тицали нужно самог кувања - на пример, они у којима смо морали да се крећемо везани једни за друге или да кувамо са повезом на очима. То кување са затвореним очима ме је подсетило на питање о слабовидим и слепим људима, које себи често постављам. Заиста им се дивим. Тих пола сата, колико сам кувао са повезом подстакло ме је да размишљам о бројним другим проблемима са којима се ти људи суочавају у свакодневном животу. Био сам заиста срећан када ми је судија Филип скинуо повез. Зато - свака част тим људима који немају свог „судију Филипа” којем могу да се надају, а ипак су сваког дана ту, са нама, и функционишу тако јаки, упркос животним препрекама са којима се и ми, који видимо, понекад тешко носимо.
У суперфиналу изненадили сте многе гледаоце када сте верили девојку Марију, а неке такмичаре сте и расплакали. Шта вас је навело да управо тај тренутак одаберете за тако велики и важан животни корак?
- Ја сам се за веридбу одлучио негде почетком ове године, када сам са газдарицом Миленом био нешто код нотара и она ми је скренула пажњу рекавши: „Мали, немој се зезати, то је женама јако важно, ти то не разумеш.” Тада сам схватио да то заиста треба да се деси. Неколико недеља пре уласка у „Мастершеф” схватио сам да ће се тим одласком десити нешто велико у мом животу. Никада пре нисам био у карантину 45 дана, било ме је мало страх јер нисам знао у шта улазим, па сам осетио да су дошле неке чудне и нове околности - и тада сам се сетио да је дошло време да запросим Марију. Припреме за „Мастершеф” биле су интензивне и некако смо успели да стигнемо и на вечеру пре мог одласка, али се игром случаја није створила права прилика за веридбу. Током такмичења сам схватио две ствари. Прво - колико ми Марија недостаје, а друго - колико вреднујем то што поштује моју слободу. Никада ми ни у једном тренутку није била оптерећење док сам био у кући - напротив, све време је била изузетна подршка. Марија је дуго ту за мене и сигурно је заслужила много више од тог малог чина. Када се судија Љубица почела шалити на рачун Маријиног стајлинга - да је дошла обучена у бело, спремна за удају - мој одговор и даља интеракција довели су до тога да је, практично, Љубица запросила Марију уместо мене, питајући је: „Марија, хоћеш ли се ти удати за Срђана?” Марија је одговорила: „Па хоћу, наравно”, а Љубица је рекла да нам само фали прстен. Тада сам искористио ту прилику и „изазов” који ми је поставила Љубица - да јој покажем да сам спреман да одговорим и на неочекиване велике ствари које живот пред мене стави. Тако да је све било природно. У животу нисам неко ко каже „не”, а драго ми је да ни Марија није неко ко каже „не“ (смех). Све је било спонтано, без припреме - нашли смо се у величанственом тренутку и драго ми је што смо га учинили још величанственијим.
Ивана Јапунџа
