BICIKLOM KROZ VOJVODINU: ŠUŠARA (2) U Muzeju telefona čuvaju i primerak iz 19. veka

Ispred kuće sa brojem 75 stoji žena i razgovara sa jednim komšijom. Pitam ih gde je Muzej telefona, meštanka odgovara: “U mojoj kući!”. Objašnjava da je njen suprug Laslo Ereš, penzionisani telefonista koji je 2018. otvorio ovaj jedinstveni muzej - nedavno preminuo. Ona je sačuvala Laslovu kolekciju i ako je neko zainteresovan, rado će mu je pokazati.

Od 1875. godine kada je uspostavljen prvi telefonski poziv pa sve do satelitskih telefona i mreža Laslo Ereš sakupio je 80 različitih eksponata koji beleže razvoj telefonije u svetu, i predstavljaju vezu među ljudima i zemljama.

Laslova udovica priča kako je njen muž bio najponosniji na železničku centralicu sa predajnikom za elektropoštu iz 1878. koja je na pruzi Vršac – Temišvar javljala da voz ulazi u stanicu. To je, ujedno, i najstariji eksponat u njegovoj kolekciji, koji je napravljen svega tri godine nakon što je uspostavljen prvi telefonski poziv na svetu. Tu su i brojne druge centralice iz različitih perioda, kao i telefonski aparati iz svih krajeva sveta. Oni moderniji, sa brojevima na pritiskanje, potiču iz Amerike, ima ih i iz Indije, a oni autentični, sa brojčanikom na okretanje, uglavnom su nemačkih i švedskih proizvođača. Za švedski „Erikson“ je karakteristično to što su brojevi na brojčaniku počinjali sa nulom, dok je kod svih ostalih, nula bila na poslednjem mestu…

Specifičan je i telefon sa ključem, kojim su direktori zaključavali brojčanik kada su izlazili iz kancelarije, da radnici ne bi nenamenski trošili impulse. Tu je i neobična motorola, teška kao dve cigle, koju su nosili privrednici i bogataši pre četiri decenije: „Ona je početkom osamdesetih godina prošlog veka koštala čitavo malo bogatstvo, čak 15.000 maraka, i bila je preteča mobilne telefonije”, priča Laslova udovica. Šušara je zvanično prvi telefon preko PTT-a dobila 1947. ali je to selo još 1896. bilo povezano telefonskom linijom sa susednim Deliblatom i Grebencom. Tada je funkcionisao sistem koji je istovremeno bio i telefon i centrala sa tri broja, koja je radila sa Pupinovim kablovima… 

Moji sagovornici mi pričaju kako se vikendom i preko leta selo udvorstruči jer dolaze mnogi vikendaši. Kažu da im dosta pomaže mađarska fondacija „Prosperitati”: „Mom zetu, mužu moje ćerke, nabavili su košnice, na primer!” To je donekle usporilo odlazak ljudi iz sela koje je poput većine drugih u ovom delu Banata za proteklih 40 godina izgubilo gotovo polovinu svog stanovništva. Pričaju mi o običajima koji se i dalje ljubomorno čuvaju u selu: Grožđenbal se održava prve subote u oktobru posle berbe grožđa, celo sela se okiti jesenjim plodovima i vinovom lozom, a služi se domaće vino i grožđe. Maškare se održavaju se u februaru kada se omladina maskira u kožne gunjeve, nosi razna zvonca, prave buku da bi oterali „zle duhove“ i istovremeno se zabavljaju do dugo u noć… 

Imendani su se do pre par generacija unazad slavili umesto rođendana. Imendan se slavio na dan sveca čije je ime domaćin nosio. Svetac je ujedno bio i zaštitnik kuće i familije. Imendan se nasleđivao po muškoj liniji. Prvorođeni sin je obično dobijao ime svoga oca, a time i nasleđivao sveca kojeg je slavio. Zato je kod Šušarčana bila učestala pojava prenošenje imena i prezimena sa oca na sina kroz više generacija. Drugorođeni sin je imao mogućnost da preuzme imendan (sveca) od dede po majci ili da slavi sveca po svom imenu. 

Fudbaleri iz male Šušare bolji od onih iz Vršca

Između Banatske i Ulice Petefi Šandora nalazi se teren FK Hajduk. Klub je 1953. osnovao Andraš Vaštag zajedno sa svojom braćom i još nekoliko mladića koji su rešili da loptanje, jedinu zanimaciju u selu, ozvaniče osnivanjem kluba. 

FK Hajduk iz Šušare je tim sa dugom tradicijom osvajanju pehara u fudbalu. U aktuelnoj sezoni takmiči se u Opštinskoj ligi Vršac-Bela Crkva gde je trenutno na 6. mestu. Iz FK Hajduk potekla je i prva žena fudbalski sudija u južnom Banatu Kerekeš Dragica.

Kako je Šušara jedino selo u opštini Vršac i na teritoriji Deliblatske peščare koje je većinski naseljeno Mađarima - iz Mađarske svake godine masovno dolaze organizovane ture. Seoska katolička crkva Sveti Laslo raspolaže i sa smeštajnim kapacitetom od 40 postelja, a i većina kuća u selu otvorena je za smeštaj turista. 

Poslednja kuća u selu do staze zdravlja kroz Deliblatsku peščaru dom je Šandora i Rozalije Alfeld i uvek je otvorena za sve posetioce. Oni redovno u svom domaćinstvu ugošćavaju đačke ekskurzije iz okolnih gradova, kao i slučajne prolaznike. U Šušari postoji i istureno odelenja Osnovne škole „Branko Radičević” iz Uljme, u koje idu deca od prvog do četvrtog razreda. Na Fejsbuk stranici škole se mogu pronaći snimci novogodišnjih priredbi učenika u Šušari koji pevaju na mađarskom, srpskom i engleskom jeziku.

Pred odlazak iz Šušare obilazim malo groblje koje je na ivici šume. U delu Banatske ulice koji vodi ka groblju nailazim na bizarnu scenu: komision garderobe na ulici u improvizovanu šatoru napravljenom od cerade koja je nekada stajala na ogradi Božićnog marketa u Beogradu na vodi. Na raskrsnici na kraju sela - stari saobraćani znak kaže da je Grebenac pravo, Zagajica levo a Delibato - desno. Nastavljam kroz, za mene iznenađujuće šumovit deo Deliblatske peščare po uskom i trošnom asfaltnom putu koji vodi ka selima Deliblato i Mramorak sa druge strane peščare.