БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ШУШАРА (2) У Музеју телефона чувају и примерак из 19. века

Испред куће са бројем 75 стоји жена и разговара са једним комшијом. Питам их где је Музеј телефона, мештанка одговара: “У мојој кући!”. Објашњава да је њен супруг Ласло Ереш, пензионисани телефониста који је 2018. отворио овај јединствени музеј - недавно преминуо. Она је сачувала Ласлову колекцију и ако је неко заинтересован, радо ће му је показати.

Од 1875. године када је успостављен први телефонски позив па све до сателитских телефона и мрежа Ласло Ереш сакупио је 80 различитих експоната који бележе развој телефоније у свету, и представљају везу међу људима и земљама.

Ласлова удовица прича како је њен муж био најпоноснији на железничку централицу са предајником за електропошту из 1878. која је на прузи Вршац – Темишвар јављала да воз улази у станицу. То је, уједно, и најстарији експонат у његовој колекцији, који је направљен свега три године након што је успостављен први телефонски позив на свету. Ту су и бројне друге централице из различитих периода, као и телефонски апарати из свих крајева света. Они модернији, са бројевима на притискање, потичу из Америке, има их и из Индије, а они аутентични, са бројчаником на окретање, углавном су немачких и шведских произвођача. За шведски „Ериксон“ је карактеристично то што су бројеви на бројчанику почињали са нулом, док је код свих осталих, нула била на последњем месту…

Специфичан је и телефон са кључем, којим су директори закључавали бројчаник када су излазили из канцеларије, да радници не би ненаменски трошили импулсе. Ту је и необична моторола, тешка као две цигле, коју су носили привредници и богаташи пре четири деценије: „Она је почетком осамдесетих година прошлог века коштала читаво мало богатство, чак 15.000 марака, и била је претеча мобилне телефоније”, прича Ласлова удовица. Шушара је званично први телефон преко ПТТ-а добила 1947. али је то село још 1896. било повезано телефонском линијом са суседним Делиблатом и Гребенцом. Тада је функционисао систем који је истовремено био и телефон и централа са три броја, која је радила са Пупиновим кабловима… 

Моји саговорници ми причају како се викендом и преко лета село удворстручи јер долазе многи викендаши. Кажу да им доста помаже мађарска фондација „Просперитати”: „Мом зету, мужу моје ћерке, набавили су кошнице, на пример!” То је донекле успорило одлазак људи из села које је попут већине других у овом делу Баната за протеклих 40 година изгубило готово половину свог становништва. Причају ми о обичајима који се и даље љубоморно чувају у селу: Грожђенбал се одржава прве суботе у октобру после бербе грожђа, цело села се окити јесењим плодовима и виновом лозом, а служи се домаће вино и грожђе. Машкаре се одржавају се у фебруару када се омладина маскира у кожне гуњеве, носи разна звонца, праве буку да би отерали „зле духове“ и истовремено се забављају до дуго у ноћ… 

Имендани су се до пре пар генерација уназад славили уместо рођендана. Имендан се славио на дан свеца чије је име домаћин носио. Светац је уједно био и заштитник куће и фамилије. Имендан се наслеђивао по мушкој линији. Прворођени син је обично добијао име свога оца, а тиме и наслеђивао свеца којег је славио. Зато је код Шушарчана била учестала појава преношење имена и презимена са оца на сина кроз више генерација. Другорођени син је имао могућност да преузме имендан (свеца) од деде по мајци или да слави свеца по свом имену. 

Фудбалери из мале Шушаре бољи од оних из Вршца

Између Банатске и Улице Петефи Шандора налази се терен ФК Хајдук. Клуб је 1953. основао Андраш Ваштаг заједно са својом браћом и још неколико младића који су решили да лоптање, једину занимацију у селу, озваниче оснивањем клуба. 

ФК Хајдук из Шушаре је тим са дугом традицијом освајању пехара у фудбалу. У актуелној сезони такмичи се у Општинској лиги Вршац-Бела Црква где је тренутно на 6. месту. Из ФК Хајдук потекла је и прва жена фудбалски судија у јужном Банату Керекеш Драгица.

Како је Шушара једино село у општини Вршац и на територији Делиблатске пешчаре које је већински насељено Мађарима - из Мађарске сваке године масовно долазе организоване туре. Сеоска католичка црква Свети Ласло располаже и са смештајним капацитетом од 40 постеља, а и већина кућа у селу отворена је за смештај туриста. 

Последња кућа у селу до стазе здравља кроз Делиблатску пешчару дом је Шандора и Розалије Алфелд и увек је отворена за све посетиоце. Они редовно у свом домаћинству угошћавају ђачке екскурзије из околних градова, као и случајне пролазнике. У Шушари постоји и истурено оделења Основне школе „Бранко Радичевић” из Уљме, у које иду деца од првог до четвртог разреда. На Фејсбук страници школе се могу пронаћи снимци новогодишњих приредби ученика у Шушари који певају на мађарском, српском и енглеском језику.

Пред одлазак из Шушаре обилазим мало гробље које је на ивици шуме. У делу Банатске улице који води ка гробљу наилазим на бизарну сцену: комисион гардеробе на улици у импровизовану шатору направљеном од цераде која је некада стајала на огради Божићног маркета у Београду на води. На раскрсници на крају села - стари саобраћани знак каже да је Гребенац право, Загајица лево а Делибато - десно. Настављам кроз, за мене изненађујуће шумовит део Делиблатске пешчаре по уском и трошном асфалтном путу који води ка селима Делиблато и Мраморак са друге стране пешчаре.