INTERVJU:
SAGORELI OD POSLA? ODMOR NIJE REŠENJE Dr Dragana Mitrić Aćimović za "Dnevnik" otkriva: RAD SA PSIHOLOGOM POMAŽE DA SE TRAJNO STAVI TAČKA NA OVAJ PROBLEM
Ukoliko ste se osećali hronično umorno tokom prazničnih dana i posle njih dana možda patite usled sagorevanja na radu.
To je čest problem kod naših zaposlenih, i obično zahteva, osim odmora, rad sa psihologom ili psihoterapeutom, kako bi se prevazišao obrazac koji vodi u sagorevanje i kako se situacija ne bi ponovila. O tome za „Dnevnik” govori dr Dragana Mitrić Aćimović, koja pruža psihoterapijsku podršku u novosadskom savetovalištu “Mensana” i koja je docent na programu Psihologija Fakulteta organizacionih studija “Eduka” u Beogradu.
- Sagorevanje nije samo previše obaveza koje imamo ili par loših dana na poslu. To je stanje hronične iscrpljenosti, koje prate emocionalne, mentalne i telesne promene. Ono nastaje kada osoba dugo funkcioniše iznad svojih kapaciteta, bez dovoljno odmora i realne mogućnosti oporavka. Za razliku od stresa, koji može biti prolazan i poremetiti nas na par dana ili nedelja, kod sagorevanja se gubi osećaj smisla, zadovoljstva i lične efikasnosti. Sagorevanje često prati depresija, a ljudi izveštavaju i o tome da ne mogu da se povežu sa svojim telom - kao da oni nisu oni. Ako se razvije depresija kao posledica sagorevanja, odmor od nedelje ili više dana vam neće pomoći da “živnete”. I generalno ćete gledati na sve “crno”- kaže dr Dragana Mitrić - Aćimović.
Ponekad prvi korak nije promena posla već promena odnosa prema sebi i sopstvenim limitima
Sa kakvim oblicima sagorevanja se najčešće susrećete u Srbiji?
- U našim uslovima često viđam sagorevanje koje se ne prepoznaje odmah, jer su ljudi navikli da trpe. Naši ljudi dugo funkcionišu „na autopilotu“, uz osećaj unutrašnje praznine, razdražljivosti ili telesnih tegoba. Posebno su ugrožene pomagačke profesije, prosveta, zdravstvo, ali i žene koje nose dvostruki teret - i profesionalni, i porodični. Moje iskustvo kaže da sagorevanje ne bira godine, odnosno može se sresti i kod mladih ljudi.
Koliko društveni i ekonomski uslovi doprinose sagorevanju?
- Veoma mnogo. Sagorevanje nije samo individualni problem, već i odgovor na sistem u kome se od ljudi traži stalna dostupnost, fleksibilnost i prilagođavanje, bez dovoljno sigurnosti ili priznanja.
U našem društvu postoji snažna poruka, odnosno drajver “budi jak”. Jedni druge ukorevamo zbog navodnog kukanja, u našoj kulturi je odmor nešto gotovo zabranjeno, a provlači se i ono da uvek može biti gore. To dodatno otežava da ljudi sebi daju dozvolu da stanu i zapitaju se kako su. Kapitalizam to generalno dodatno pogoršava. I naravno, nismo usamljeni u svetu u tom problemu. Uzmite na primer Japan, gde posao doslovno ubija ljude. Taj fenomen je tamo nazvan “karoši” i prema nekim procenama, usled radne iscrpljenosti u Japanu godišnje umre i više hiljada ljudi.
Poruka za one na ivici
Šta biste poručili onima koji osećaju da su na ivici?
- Važno je da znaju da nisu sami i da ono što osećaju ima smisla. Traženje pomoći nije znak slabosti, već znak odgovornosti prema sebi. I volim da kažem ljudima - ako niste važni sebi, a drugi su vam važni, setite se da ne možete valjati nikome, ako vi niste dobro. Nova godina je odličan momenat da počnemo da brinemo o sebi i donesemo neke nove odluke.
Koji su rani signali sagorevanja?
Često počinje suptilno, kao hronični umor koji ne prolazi ni posle kraćeg odmora, praćen gubitkom motivacije, cinizmom ili osećajem da nas posao jede iznutra. Tu su i telesne promene - nesanica, glavobolje, problemi sa varenjem, pad imuniteta i drugo. To su već signali da je osoba predugo bila izložena pritisku i prevelikom poslu. Verovatno je posao nosila i kući, ako ne doslovno, onda u pameti.
U našem društvu postoji snažna poruka, odnosno drajver „budi jak”. Jedni druge ukorevamo zbog navodnog kukanja, u našoj kulturi je odmor nešto gotovo zabranjeno, a provlači se i ono da uvek može biti gore. To dodatno otežava da ljudi sebi daju dozvolu da stanu i zapitaju se kako su
Koliko su saveti poput „promeni posao“ realni? Da li je to rešenje?
U praksi često nisu. Mnogi ljudi nemaju luksuz brzih i radikalnih promena. Zato je važno postepeno pomerati granice, preispitivati unutrašnje zahteve i očekivanja, ali i tražiti podršku. Ponekad prvi korak nije promena posla, već promena odnosa prema sebi i sopstvenim limitima. Tu psiholozi i psihoterapeuti imaju ključnu ulogu. Naime, možete i ostaviti posao, ali ako imate unutrašnjeg goniča, koji vas tera stalno da radite kako bi zadovoljili nekog ili nešto, onda je verovatno da ćete bez stručne pomoći ponavljati dato i u budućnosti.
Ima li smisla reći da je to odgovornost i poslodavca?
Svakako. Odgovornost ne može biti samo na pojedincu. Poslodavci imaju ključnu ulogu u stvaranju radnog okruženja koje ne normalizuje iscrpljenost. Gde nije normalno preskakati godišnji ili raditi i tokom slobodnih dana. Kod nas se o tome još uvek nedovoljno govori, ali se svest polako menja. Briga o sebi u svakom slučaju treba da postane deo organizacione kulture i da se promoviše pre svega kroz ponašanje menadžmenta i izbegavanje nagrađivanja iscrpljivanja na radu.