ИНТЕРВЈУ:
САГОРЕЛИ ОД ПОСЛА? ОДМОР НИЈЕ РЕШЕЊЕ Др Драгана Митрић Аћимовић за "Дневник" открива: РАД СА ПСИХОЛОГОМ ПОМАЖЕ ДА СЕ ТРАЈНО СТАВИ ТАЧКА НА ОВАЈ ПРОБЛЕМ
Уколико сте се осећали хронично уморно током празничних дана и после њих дана можда патите услед сагоревања на раду.
То је чест проблем код наших запослених, и обично захтева, осим одмора, рад са психологом или психотерапеутом, како би се превазишао образац који води у сагоревање и како се ситуација не би поновила. О томе за „Дневник” говори др Драгана Митрић Аћимовић, која пружа психотерапијску подршку у новосадском саветовалишту “Менсана” и која је доцент на програму Психологија Факултета организационих студија “Едука” у Београду.
- Сагоревање није само превише обавеза које имамо или пар лоших дана на послу. То је стање хроничне исцрпљености, које прате емоционалне, менталне и телесне промене. Оно настаје када особа дуго функционише изнад својих капацитета, без довољно одмора и реалне могућности опоравка. За разлику од стреса, који може бити пролазан и пореметити нас на пар дана или недеља, код сагоревања се губи осећај смисла, задовољства и личне ефикасности. Сагоревање често прати депресија, а људи извештавају и о томе да не могу да се повежу са својим телом - као да они нису они. Ако се развије депресија као последица сагоревања, одмор од недеље или више дана вам неће помоћи да “живнете”. И генерално ћете гледати на све “црно”- каже др Драгана Митрић - Аћимовић.
Понекад први корак није промена посла већ промена односа према себи и сопственим лимитима
Са каквим облицима сагоревања се најчешће сусрећете у Србији?
- У нашим условима често виђам сагоревање које се не препознаје одмах, јер су људи навикли да трпе. Наши људи дуго функционишу „на аутопилоту“, уз осећај унутрашње празнине, раздражљивости или телесних тегоба. Посебно су угрожене помагачке професије, просвета, здравство, али и жене које носе двоструки терет - и професионални, и породични. Моје искуство каже да сагоревање не бира године, односно може се срести и код младих људи.
Колико друштвени и економски услови доприносе сагоревању?
- Веома много. Сагоревање није само индивидуални проблем, већ и одговор на систем у коме се од људи тражи стална доступност, флексибилност и прилагођавање, без довољно сигурности или признања.
У нашем друштву постоји снажна порука, односно драјвер “буди јак”. Једни друге укоревамо због наводног кукања, у нашој култури је одмор нешто готово забрањено, а провлачи се и оно да увек може бити горе. То додатно отежава да људи себи дају дозволу да стану и запитају се како су. Капитализам то генерално додатно погоршава. И наравно, нисмо усамљени у свету у том проблему. Узмите на пример Јапан, где посао дословно убија људе. Тај феномен је тамо назван “кароши” и према неким проценама, услед радне исцрпљености у Јапану годишње умре и више хиљада људи.
Порука за оне на ивици
Шта бисте поручили онима који осећају да су на ивици?
- Важно је да знају да нису сами и да оно што осећају има смисла. Тражење помоћи није знак слабости, већ знак одговорности према себи. И волим да кажем људима - ако нисте важни себи, а други су вам важни, сетите се да не можете ваљати никоме, ако ви нисте добро. Нова година је одличан моменат да почнемо да бринемо о себи и донесемо неке нове одлуке.
Који су рани сигнали сагоревања?
Често почиње суптилно, као хронични умор који не пролази ни после краћег одмора, праћен губитком мотивације, цинизмом или осећајем да нас посао једе изнутра. Ту су и телесне промене - несаница, главобоље, проблеми са варењем, пад имунитета и друго. То су већ сигнали да је особа предуго била изложена притиску и превеликом послу. Вероватно је посао носила и кући, ако не дословно, онда у памети.
У нашем друштву постоји снажна порука, односно драјвер „буди јак”. Једни друге укоревамо због наводног кукања, у нашој култури је одмор нешто готово забрањено, а провлачи се и оно да увек може бити горе. То додатно отежава да људи себи дају дозволу да стану и запитају се како су
Колико су савети попут „промени посао“ реални? Да ли је то решење?
У пракси често нису. Многи људи немају луксуз брзих и радикалних промена. Зато је важно постепено померати границе, преиспитивати унутрашње захтеве и очекивања, али и тражити подршку. Понекад први корак није промена посла, већ промена односа према себи и сопственим лимитима. Ту психолози и психотерапеути имају кључну улогу. Наиме, можете и оставити посао, али ако имате унутрашњег гонича, који вас тера стално да радите како би задовољили неког или нешто, онда је вероватно да ћете без стручне помоћи понављати дато и у будућности.
Има ли смисла рећи да је то одговорност и послодавца?
Свакако. Одговорност не може бити само на појединцу. Послодавци имају кључну улогу у стварању радног окружења које не нормализује исцрпљеност. Где није нормално прескакати годишњи или радити и током слободних дана. Код нас се о томе још увек недовољно говори, али се свест полако мења. Брига о себи у сваком случају треба да постане део организационе културе и да се промовише пре свега кроз понашање менаџмента и избегавање награђивања исцрпљивања на раду.