U „PROMETEJU” MILIVOJU PAVLOVIĆU I BRANKU ZLATKOVIĆU URUČENE NAGRADE „DEJAN MEDAKOVIĆ” Srbi su narod s kulturom, a ne samo sa istorijom

Ovo ugledno književno priznanje, koje od 2009. godine „Prometej” dodeljuje u u znak trajnog sećanja i visoke mere poštovanja prema jednom od najznačajnijih srpskih intelektualaca dvadesetog veka, istoričaru umetnosti, memoaristi, pesniku, hroničaru i prozaiku, Pavlović je zavredeo knjigom „Deset portreta, deset razgovora”, objavljenom pod okriljem „Službenog glasnika”, dok je Zlatković nagrađen za „Male priče o Vuku Karadžiću (od 1825. do 1832)” koje kao izdavač potpisuje Institut za književnost i umetnost.

U obrazloženje žirija, kojim je predsedavao prof. dr Boško Suvajdžić, navodi se da knjiga „Deset portreta, deset razgovora” donosi i obilje nepoznatih i dobro izabranih pojedinosti iz života Pavlovićevih sagovornika, od Meše Selimovića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića, Skendera Kulenovića do Danila Kiša i Dobrice Ćosića, uključujući skrivene delove ličnih dnevnika, fragmente iz prepiske, zatim iz predsmrtnih oporuka, iz posveta ispisanih drugima ili primljenih... „U retka svedočanstva spadaju fotografije i dokumenta iz porodične arhive, kao i autografi – poput onog sa Kulenovićevim sonetom iz 1927, kao i soneta koji je ovaj pesnik poslao kao od­govor na ideju da se Njegoševa kapela na Lovćenu zameni mauzolejom. Posebnu vrednost knjizi dodaje i njena zvučna dimenzija: u tehnici QR koda, jednostavnoj za korišćenje uz pomoć mobilnog telefona, dati su zvučni fragmenti u kojima Pavlovićevi sagovornici kazuju o svom životu ili čitaju odlomke iz svojih dela. Tako je, u okviru jedne veće monografske celine, multimedijalno prezentovano deset manjih monografija stvaralaca po kojima je naša literatura deo globalne književne avanture”.

Kada je pak reč o dvotomnoj monografiji dr Branka Zlatkovića – Male priče o Vuku Karadžiću (od 1825. do 1832), žiri navodi da ona uvodi nove aktere, događaje i iskušenja u Karadžićevom životu, „kroz čiju prizmu se prelamaju veliki lomovi srpske kulture u vremenu u kome je Vuk obavio poslove jednog naučnog monumenta.” „Male priče o Vuku Karadžiću male su samo po žanrovskoj usmerenosti ka priči iz života, biografskoj crtici, poslovici, anegdoti, porodičnom predanju. U svom obuhvatu, one demonstriraju monumentalan zahvat i impresivan istraživački napor. U procesima obrade raznovrsnog literarnog materijala, u Zlatkovićevoj knjizi iščitavaju se složeni odnosi koji vladaju između usmene i pisane tradicije. Sam jezik ovog životopisa, ovog svojevrsnog usmenog romana, predstavlja poslasticu po sebi. Leksički arhaičan, prilagođen devetnaestovekovnom stilskom prosedeu, usmeren ka što plastičnijem dočaravanju ljudi i događaja, do najživopisnijih detalja”.

Zahvaljujući se na nagradi, oba laureata su svoja slova posvetila Dejanu Medakoviću. Tako je Zlatković podsetio na Medakovićev pripovedni opus, ocenjujući ga izvanrednim, ali, nažalost, nedovoljno čitanim, „jer je ostao u senci njegovih dela iz istorije umetnosti, kulture i esejističko-hroničarske proze”. „Njegove su pripovetke pretežno autobiografske, što njegovu prozu čini saglasnom sa tonom moje nagrađene knjige koja je prošarana Vukovim autobiografskim zapisima”, rekao je Zlatković, dok je Pavlović izdvojio Medakovićev stav „da srpski narod treba pred svetom, kao i pred nama samima, da se afirmiše i kao narod s kulturom, a ne samo sa istorijom”. „Na kulturu je Medaković neprestano gledao kao na referentni okvir izvan kojeg se ne može ostvariti razvojni iskorak pojedinca i društva”. podsetio je Milivoj Pavlović.