У „ПРОМЕТЕЈУ” МИЛИВОЈУ ПАВЛОВИЋУ И БРАНКУ ЗЛАТКОВИЋУ УРУЧЕНЕ НАГРАДЕ „ДЕЈАН МЕДАКОВИЋ” Срби су народ с културом, а не само са историјом
Данас је, у склопу обележавања 36. рођендана новосадске Издавачке куће „Прометеј”, Награда „Дејан Медаковић” уручена Миливоју Павловићу и Бранку Златковићу.
Ово угледно књижевно признање, које од 2009. године „Прометеј” додељује у у знак трајног сећања и високе мере поштовања према једном од најзначајнијих српских интелектуалаца двадесетог века, историчару уметности, мемоаристи, песнику, хроничару и прозаику, Павловић је завредео књигом „Десет портрета, десет разговора”, објављеном под окриљем „Службеног гласника”, док је Златковић награђен за „Мале приче о Вуку Караџићу (од 1825. до 1832)” које као издавач потписује Институт за књижевност и уметност.
У образложење жирија, којим је председавао проф. др Бошко Сувајџић, наводи се да књига „Десет портрета, десет разговора” доноси и обиље непознатих и добро изабраних појединости из живота Павловићевих саговорника, од Меше Селимовића, Милоша Црњанског, Бранка Ћопића, Скендера Куленовића до Данила Киша и Добрице Ћосића, укључујући скривене делове личних дневника, фрагменте из преписке, затим из предсмртних опорука, из посвета исписаних другима или примљених... „У ретка сведочанства спадају фотографије и документа из породичне архиве, као и аутографи – попут оног са Куленовићевим сонетом из 1927, као и сонета који је овај песник послао као одговор на идеју да се Његошева капела на Ловћену замени маузолејом. Посебну вредност књизи додаје и њена звучна димензија: у техници QR кода, једноставној за коришћење уз помоћ мобилног телефона, дати су звучни фрагменти у којима Павловићеви саговорници казују о свом животу или читају одломке из својих дела. Тако је, у оквиру једне веће монографске целине, мултимедијално презентовано десет мањих монографија стваралаца по којима је наша литература део глобалне књижевне авантуре”.
Издавач године
Била је рођенданска свечаност прилика и за резимирање 2025, у којој је "Прометеј" добио награду за издавача године на Међународно сајму књига у Београду. Између осталог, издвојене су едиције "Река" , "Прометејев пламичак", као и капитални наслови попут "Историје технологије" те ново коло Сабраних дела Дејана Медаковић. "Желим и лауреатима и Издавачкој кући Прометеј да остану доследни себи, да по питању квалитета не праве компромисе. То је некада уска и тешка стаза, али дуготрајна, вечна", порука је Маје Черемиџић Шаиновић, чланице Градског већа Новог Сада за културу, која је присуствовала уручењу награде. У уметничком програму учествовао је пијаниста Богдан Ђорђевић.
Када је пак реч о двотомној монографији др Бранка Златковића – Мале приче о Вуку Караџићу (од 1825. до 1832), жири наводи да она уводи нове актере, догађаје и искушења у Караџићевом животу, „кроз чију призму се преламају велики ломови српске културе у времену у коме је Вук обавио послове једног научног монумента.” „Мале приче о Вуку Караџићу мале су само по жанровској усмерености ка причи из живота, биографској цртици, пословици, анегдоти, породичном предању. У свом обухвату, оне демонстрирају монументалан захват и импресиван истраживачки напор. У процесима обраде разноврсног литерарног материјала, у Златковићевој књизи ишчитавају се сложени односи који владају између усмене и писане традиције. Сам језик овог животописа, овог својеврсног усменог романа, представља посластицу по себи. Лексички архаичан, прилагођен деветнаестовековном стилском проседеу, усмерен ка што пластичнијем дочаравању људи и догађаја, до најживописнијих детаља”.
Захваљујући се на награди, оба лауреата су своја слова посветила Дејану Медаковићу. Тако је Златковић подсетио на Медаковићев приповедни опус, оцењујући га изванредним, али, нажалост, недовољно читаним, „јер је остао у сенци његових дела из историје уметности, културе и есејистичко-хроничарске прозе”. „Његове су приповетке претежно аутобиографске, што његову прозу чини сагласном са тоном моје награђене књиге која је прошарана Вуковим аутобиографским записима”, рекао је Златковић, док је Павловић издвојио Медаковићев став „да српски народ треба пред светом, као и пред нама самима, да се афирмише и као народ с културом, а не само са историјом”. „На културу је Медаковић непрестано гледао као на референтни оквир изван којег се не може остварити развојни искорак појединца и друштва”. подсетио је Миливој Павловић.