IMATE LI U KUĆI "BAMBOĆONIJA"? Srbija među zemljama gde se mladi najkasnije osamostaljuju

Prosečan mladi Evropljanin napušta roditeljski dom sa oko 26 i po godina, ali Evropa je po ovom pitanju duboko podeljena. Dok u nekim zemljama mladi postaju samostalni veoma rano, u drugima se osamostaljivanje pomera sve bliže četrdesetoj.

Na jednom kraju spektra su zemlje poput Švedske, gde mladi odlaze od roditelja već sa 19 godina. U tim društvima država snažno podržava studente, tržište iznajmljivanja stanova je razvijeno, a samostalnost se podstiče od najranijeg detinjstva.

Na drugom kraju nalazi se južna Evropa. Hrvatska je evropski rekorder, jer mladi u proseku napuštaju porodični dom tek sa 33 i po godine. Srbija se, iako bez zvanične statistike, uklapa u ovaj model – pojedine studije pokazuju da čak 60 odsto mladih između 30 i 34 godine i dalje živi sa roditeljima.

U Italiji za takve mlade postoji i poseban izraz – „bamboćoni“, pogrdan naziv za odrasle koji i dalje jedu „maminu supu“ i spavaju u dečjoj sobi.

Srbija: osamostaljivanje posle tridesete

Prema rečima ekonomske novinarke Radojke Nikolić, u Srbiji se mladi najčešće osamostaljuju između 30. i 32. godine. Glavni razlog je ekonomski.

Nezaposlenost među mladima od 15 do 29 godina i dalje je više nego dvostruko veća od opšte stope nezaposlenosti, a i oni koji rade često nemaju primanja dovoljna za samostalan život. Iznajmljivanje stana u većim gradovima može da „pojede“ i do 40 odsto mesečne zarade, dok su poslovi često nesigurni i na određeno vreme, što mladima zatvara vrata bankarskih kredita.

Iako su plate u Beogradu veće nego u unutrašnjosti, troškovi života su znatno viši. Sa druge strane, u manjim mestima život je jeftiniji, ali posla ima manje. Taj disbalans čini da mladi, bez obzira gde žive, teško donose odluku o osamostaljivanju.

Porodični kapital kao ključna razlika

Čini se da osamostaljivanje u Srbiji sve manje zavisi od ličnih sposobnosti, a sve više od porodičnog kapitala. Jedni nasleđuju stanove ili dobijaju finansijsku pomoć roditelja za kupovinu nekretnine, dok drugi ostaju dugoročno „zarobljeni“ u statusu podstanara.

Ova podela stvara novu klasnu razliku među mladima – između onih koji imaju startnu imovinu i onih koji su primorani da se oslanjaju isključivo na sopstvenu zaradu.

Produženo detinjstvo i njegove posledice

Pored ekonomije, ulogu igra i mentalitet. Jaka porodična povezanost, emotivna briga roditelja, ali i želja mladih da produže bezbrižno detinjstvo, dodatno pomeraju granicu osamostaljivanja.

Ovaj trend, međutim, ima dalekosežne posledice: kasnije formiranje porodica, pad nataliteta, smanjenu potrošnju i dugoročno – usporavanje ekonomskog rasta i pojačan odliv mladih u inostranstvo.

Postoji li rešenje?

Kao jedno od najefikasnijih rešenja navodi se model socijalnih stanova za mlade, kakav već decenijama uspešno funkcioniše u Austriji. Reč je o državno građenim stanovima namenjenim mladima, pod jasnim uslovima korišćenja, koji bi omogućili ranije osamostaljivanje i finansijsku stabnost.

Dug boravak u roditeljskom domu, upozoravaju stručnjaci, vremenom smanjuje spremnost na rizik, preduzetništvo i lične životne „iskorake“. A upravo su ti iskoraci često prvi korak ka zrelosti i samostalnosti.

RTS