ИМАТЕ ЛИ У КУЋИ "БАМБОЋОНИЈА"? Србија међу земљама где се млади најкасније осамостаљују

Просечан млади Европљанин напушта родитељски дом са око 26 и по година, али Европа је по овом питању дубоко подељена. Док у неким земљама млади постају самостални веома рано, у другима се осамостаљивање помера све ближе четрдесетој.

На једном крају спектра су земље попут Шведске, где млади одлазе од родитеља већ са 19 година. У тим друштвима држава снажно подржава студенте, тржиште изнајмљивања станова је развијено, а самосталност се подстиче од најранијег детињства.

На другом крају налази се јужна Европа. Хрватска је европски рекордер, јер млади у просеку напуштају породични дом тек са 33 и по године. Србија се, иако без званичне статистике, уклапа у овај модел – поједине студије показују да чак 60 одсто младих између 30 и 34 године и даље живи са родитељима.

У Италији за такве младе постоји и посебан израз – „бамбоћони“, погрдан назив за одрасле који и даље једу „мамину супу“ и спавају у дечјој соби.

Србија: осамостаљивање после тридесете

Према речима економске новинарке Радојке Николић, у Србији се млади најчешће осамостаљују између 30. и 32. године. Главни разлог је економски.

Незапосленост међу младима од 15 до 29 година и даље је више него двоструко већа од опште стопе незапослености, а и они који раде често немају примања довољна за самосталан живот. Изнајмљивање стана у већим градовима може да „поједе“ и до 40 одсто месечне зараде, док су послови често несигурни и на одређено време, што младима затвара врата банкарских кредита.

Иако су плате у Београду веће него у унутрашњости, трошкови живота су знатно виши. Са друге стране, у мањим местима живот је јефтинији, али посла има мање. Тај дисбаланс чини да млади, без обзира где живе, тешко доносе одлуку о осамостаљивању.

Породични капитал као кључна разлика

Чини се да осамостаљивање у Србији све мање зависи од личних способности, а све више од породичног капитала. Једни наслеђују станове или добијају финансијску помоћ родитеља за куповину некретнине, док други остају дугорочно „заробљени“ у статусу подстанара.

Ова подела ствара нову класну разлику међу младима – између оних који имају стартну имовину и оних који су приморани да се ослањају искључиво на сопствену зараду.

Продужено детињство и његове последице

Поред економије, улогу игра и менталитет. Јака породична повезаност, емотивна брига родитеља, али и жеља младих да продуже безбрижно детињство, додатно померају границу осамостаљивања.

Овај тренд, међутим, има далекосежне последице: касније формирање породица, пад наталитета, смањену потрошњу и дугорочно – успоравање економског раста и појачан одлив младих у иностранство.

Постоји ли решење?

Као једно од најефикаснијих решења наводи се модел социјалних станова за младе, какав већ деценијама успешно функционише у Аустрији. Реч је о државно грађеним становима намењеним младима, под јасним условима коришћења, који би омогућили раније осамостаљивање и финансијску стабност.

Дуг боравак у родитељском дому, упозоравају стручњаци, временом смањује спремност на ризик, предузетништво и личне животне „искораке“. А управо су ти искораци често први корак ка зрелости и самосталности.

РТС