NATO PRED PUCANJEM? Tramp, Grenland i raskol koji može srušiti savez star 77 godina

Situacija sa Grenlandom i raskol SAD sa EU to najbolje potvrđuju. Grčko-turski sukob oko Kipra pre više od pedeset godina jeste bio sukob između dve članice koji je izrastao u kasniji zamrznuti konflikt i nije rezultirao niti izlaskom bilo koje od njih iz NATO, niti je uticao na raspad saveza u celini. 

Situacija sa potencijalnim sukobom SAD i Danske oko Grenlanda bi bila ipak drastično drugačija, jer to ne bi bio samo spor dve članice i dva osnivača saveza, već sukob najmoćnije članice SAD sa drugom članicom i evropskim državama koje je podržavaju. Ukoliko bi nastao
raskol SAD sa blokom zemalja unutar NATO, ili ukoliko bi čak usled toga SAD pod Trampovim mandatom izašle iz NATO - mora se priznati da opstanak tog pakta bez SAD ne bi imao previše smisla.

NATO je nastao 1949. godine, u vreme tek otpočetog Hladnog rata
i u uslovima cementiranja bipolarnog svetskog poretka. Dvanaest zemalja potpisnica Severnoatlantskog sporazuma iz 1949. godine su ujedno i zemlje osnivači NATO – SAD, Velika Britanija, Belgija, Holandija, Luksemburg, Italija, Francuska, Kanada, Portugal,
Danska, Norveška, Island. U toku Hladnog rata, NATO se proširio na Grčku i Tursku 1952. godine, Nemačku(tada samo na Zapadnu) 1955. i Španiju 1982. godine. Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine, raspuštanja konkurentskog Varšavskog pakta 1991. godine i disolucije Sovjetskog Saveza iste godine, NATO nastavlja da postoji i u potpuno
izmenjenim međunarodnim okolnostima. Ne samo da se NATO nije raspustio, nakon svih ovih epohalnih promena na međunarodnoj sceni, već je u promenjenim okolnostima uspeo da opstane, da se transformiše i da se proširi na nove članice, i to mahom bivše članice raspuštenog konkurentskog Varšavskog pakta. 

Realizacija opstanka putem transformacije NATO, nije obavljena bez prethodnih rasprava, promišljanja o putevima modifikacije i
prilagođavanja, koja su najavljivana i kroz strateške dokumente i deklaracije, poput Londonske deklaracije iz 1990. godine, koja je bila i jedan od ključnih momenata u zaokretu NATO iz odbrambenog u ofanzivni savez koji po potrebi i ’’lovi veštice po svetu’’.

Nažalost, naša zemlja, pa i čitav srpski narod, su putem preživljene agresije učinjene od strane ovog saveza, prvi u svetu na svojoj koži iskusili primenu ove nove ekspanzionističke doktrine NATO. Iako formalno više nije postojao ,,veliki neprijatelj sa istoka”, a sa Ruskom Federacijom su tada uspostavljeni i određeni partnerski odnosi, NATO se postepeno širio, primajući nove države-članice. Proširenje je obuhvatilo najpre Mađarsku, Poljsku i Češku 1999. godine, potom Litvaniju, Letoniju, Estoniju, Slovačku, Rumuniju, Bugarsku i Sloveniju 2004. godine, Hrvatsku i Albaniju 2009. godine, Crnu Goru 2017. godine, Severnu Makedoniju 2020. godine, a nakon otpočinjanja ruske SVO u Ukrajini 2022. godine, put ka članstvu su otpočele i uspešno realizovale i Finska i Švedska, prekinuvši time višedecenijsku tradiciju vojne neutralnosti. 

Osim proširenja, i uspostavljanja novih oblika saradnje i pojačavanja političke dimenzije, pored one vojne – Partnertvo za mir, Severnoatlantsko veće za saradnju, format Rusija-NATO(koji je nakon
obnove međusobnog neprijateljstva i usled sukoba u Ukrajini zamrznut), Mediteranski dijalog, Istanbulska inicijativa itd., NATO je devedesetih čak i vojno intervenisao protiv jedne suverene države – Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), koja nije napala nijednu članicu NATO-a, a usled nedostatka konsenzusa u SB UN, NATO je delovao unilateralno, bez odobrenja SB UN i pod izgovorom navodne zaštite ljudskih prava sproveo akciju Operacija Saveznička sila. Ovaj presedan od operacije, koji je bio čin ogoljene agresije protiv naše zemlje, izazvao je veliku krizu u međunarodnim odnosima, pogoršao odnose NATO i njegove vodeće članice, SAa sa Rusijom i Kinom, a ni situacija u samom savezu povodom intervencije, kako oni to zovu, odnosno agresije, protiv SRJ i odnosi po tom pitanju nisu bili monolitni. Između 1990. i 1999. godine, a ni do danas, NATO nije
mirovao i aktivnosti saveza na mnogo nivoa su itekako žive. NATO se prilagođavao, širio, osnivao nove oblike i modalitete saradnje drugih država sa savezom, koji su suštinski bili poluga širenja uticaja NATO, poput Partnerstva za mir i sl. 

Alijansa, odnosno njene vodeće članice su imale ključnu ulogu u ratnim zbivanjima na području bivše SFRJ, a posebno su važna zbivanja u Bosni i Hercegovini 1995. godine i agresija na Republiku Srpsku pod nazivom Operacija namerna sila. Nakon 11. septembra, svedočili smo intervenciji u Avganistanu, kada je prvi put aktiviran član 5. Severnoatlantskog sporazuma, ali je za razliku od 1999. godine, ova operacija, formalno imala legitimitet UN. Nakon toga, slede nešto drugačiji slučajevi u Iraku 2003.(bez odobrenja UN), potom u
Libiji 2011(zloupotrebljeno odobrenje UN). Kao što znamo, godina 1999. nije bila kraj ni NATO agresijama, niti ,,unipolarnom momentu’’ , ali na neki način je možemo posmatrati kao krucijalnu, prelomnu tačku u kontekstu otrežnjenja pojedinih velikih sila u odnosu
prema NATO, promeni stavova prema ovom savezu, koje su bile zametak budućeg redefinisanja svetskog poretka, i zaokreta ka nadolazećem multipolarizmu. 

Ta godina je možda bila kulminacija unipolarizma, ali je i ujedno, paradoksalno, baš ona i početak početka kraja istog, upravo zbog otrežnjenja ostalih sila, koje su tek na tom vrhuncu jasno i potpuno shvatile tu novu ulogu NATO, koja svakako ni pre tog perioda nije bila kompatibilna sa njihovim interesima, ali je barem ovaj put bila potpuno otvorena i ogoljena. Pre tog vrhunca, postojale su razne faze u kojima se postepeno otkrivala i naslućivala ta nova uloga NATO, krajnje manifestovana tokom agresije na našu državu
1999. godine.

Nakon toga, NATO se širi, tako da su i 2004., 2009., 2017., 2020., 2023. i 2024. pristupile nove članice. Sa Gruzijom i Ukrajinom je situacija postala nešto drugačija, i pored njihove svojevremene deklarativne volje da pristupe, jer odavno nemaju definisane granice, u smislu da imaju teritorijalne sporove i da ne kontrolišu efektivno čitave
teritorije svojih zemalja, a naročito se na primeru Ukrajine pokazalo koliko su, u kontekstu odnosa sa Rusijom, pokušaji učlanjenja ove dve ekssovjetske zemlje opasni, jer nose sa sobom rizik od svetskog sukoba.

U Gruziji je u međuvremenu promenjena vlast, koja je u odnosu na 2008. godinu pragmatičnija, u smislu da ne želi da vodi rat protiv Rusije, jer smatra da ga ne bi mogla dobiti. Transakciona međunarodna politika Donalda Trampa redefiniše mnoge doskorašnje postulate spoljne politike SAD, a naročito je nesklona učlanjenju Ukrajine u NATO (iako je NATO na Samitu 2024. godine formalno ostavio otvorena vrata za ukrajinsko članstvo, ali de fakto zemlje protiv Mađarske to ne prihvataju i mogu da blokiraju), jer je to ruska crvena linija, pa samim tim bi propali napori da se sklopi mir. No, i pored deklarativnih istupanja, ni prethodne administracije nisu bile iskreno za opciju pristupanja Ukrajine i Gruzije, pošto su itekako bile svesne da je ona gotovo nemoguća, pošto bi se odmah postavilo pitanje da li je NATO dužan da brani međunarodno priznate granice ovih zemalja i njihove zvanične delove teritorija, a koje ove države ne kontrolišu. To ne bi bile države čije granice su napadnute u trenutku kad bi one hipotetički postale članice, već bi to bilo već zatečeno stanje, ali je jasno da su to, ipak, njihove još uvek zvanične, međunarodno priznate granice i da bi u pitanju bio njihov suverenitet i teritorijalni integritet – što bi bio izazov za kredibilitet NATO, koji bi mu možda više odneo nego doneo.

Zbog toga su i pre izbijanja sukoba u ovim zemljama aspiracije ka članstvu u NATO ostale samo puste želje, a naročito je skeptična na NATO samitu u Bukureštu tokom 2008. godine po pitanju pristupanja
Ukrajine i Gruzije ovom savezu bila Angela Merkel. I sama najava mogućnosti učlanjenja Ukrajine i Gruzije u NATO izazvala je žestoku reakciju Rusije, sa konkretnim posledicama na terenu.

NATO se nakon Hladnog rata transformisao i prilagodio izmenjenim međunarodnim okolnostima, a obzirom da je to u tom trenutku bila veoma živa vojno-političa organizacija, a planetarno uticajna, i za ovaj naš region (po srpske interese uglavnom nepovoljno), krucijalna, trebalo je još u početku tih globalnih previranja bolje ispratiti
sve njene aktivnosti, samite, saopštenja, dokumente i sl., pre svega zvanične akte, da bi se bolje razumelo to pitanje, jer su mnoge svoje kasnije korake i akcije maltene otvoreno najavili za one koji su to umeli da (pro)čitaju. Ti prelomni trenuci i počeci postbipolarne transformacije NATO, zapravo su bili početak velike ekspanzije, koja se eufemistički nazivala transformacijom NATO, prilagođavanjem saveza itd. O tome čak i najšira javnost često govori, ali površno i senzacionalistički. Ta agresivna transformacija nije se tek tako dogodila i nije tačno da nije bilo javnih i ozbiljnih naznaka da će savez ići baš u tom pravcu u kom se kasnije i operativno transformisao. 

Ne mogu se, naravno, nipošto prenebregnuti ni dvosmislenosti i tzv. konstruktivne nejasnoće u opštim dokumentima, oie se mogu tumačiti često i ovako i onako, ali kada analiziramo takve stvari i to treba imati u vidu i analizirati najpre u onom kontekstu koji možda od
svih mogućih tumačenja najviše pogoduje interesima onoga ko je stvorio takve norme i kome one treba da koriste. No, ozbiljne organizacije i savezi, najčešće itekako drže do onoga što u svojim zvaničnim aktima imaju zapisano, iako će verovatno često svoje akte široko tumačiti u skladu sa sopstvenim interesima. Promena uloge i prirode NATO i transformacija od 1990. nadalje itekako se "najavila" u zvaničnim doumentima, a posebno u Londonskoj deklaraciji sa Samita održanog u Londonu, jula 1990. dok su još uvek formalno postojali i SSSR i Varšavski pakt, ali su faktički sve više i dublje išli ka svom samoukidanju, usled strukturalnih unutrašnjih problema. Kao polaznu godinu početka transformacije NATO iz prevashodno defanzivnog vojno-političkog saveza, koji je bio
dužan da štiti svoje članove od suparničkog bloka, ka ofanzivnom savezu koji čak i interveniše protiv suverenih država ,,u ime vrednosti”, bez obzira na protivljenje ostatka međunarodne zajednice – uzimamo 1990. godinu. Izuzetno značajna za analizu ovih procesa je Londonska deklaracija, sa NATO samita, održanog u Londonu 5.-6. jula 1990. godine. Ta godina je bila prelomna za dotadašnji svetski poredak, ali i za NATO. Iako, još uvek formalno nisu dovršene sve promene, koje su se uveliko odvijale na globalnoj sceni, već tada je u solidnoj meri moglo da se nasluti u kom pravcu idu svetski procesi, a
upravo je na samitu u Londonu, NATO raspravljao o svim ovim globalnim dešavanjima i promenama, i osim što su one registrovane, o njima se diskutovalo, tako da su i (za)dati pravci i smernice budućeg delovanja Alijanse u tim promenjenim okolnostima uz naglasak da se Alijansa mora tim promenama i novim okolnostima prilagoditi. Pitanje je koliko je zaista Alijansa morala da se prilagodi promenama, a koliko je takva fraza samo muzika za uši javnosti, jer te promene se ne mogu tumačiti kao da se do njih došlo potpuno nezavisno od uticaja i htenja Alijanse (ili barem njenih vodećih članica), a koja navodno treba da se prilagodi tim promenama, a koliko je i sama doprinela istim(metod kreirajmo promene kojima ćemo kao da se prilagodimo, a zahtevaćemo da im se i drugi, milom ili silom prilagode).

Nijedna epoha u međunarodnim odnosima, pogotovo ne ona prelomna u kojoj se menja svetski poredak, ne može se posmatrati potpuno izolovano u odnosu na ono što se zbivalo pre nje, jer prethodni period itekako utiče na prelaznu epohu i prožima se sa budućom. Ovo treba imati u vidu i u analiziranju sadašnjih svetskih trendova i
transformacija, koji se redefinipu na nešto drugačijim osnovama u odnosu na promene iz 1990. godine.

Londonska deklaracija o transformaciji NATO, rezultat je dvodnevnog samita i učešća šefova država i vlada u radu Severnoatlantskog saveta. Već u prvoj tački se navodi da Evropa ulazi u novu eru i naglašava se da je ,, u toku proces oslobađanja istočne i centralne Evrope’’, ali i da je Sovjetski Savez takođe krenuo istim, za NATO, iz
optimistički obojenih opažanja, evidentno obećavajućim putem iz ugla Alijanse.

Naglašavanje pomenutog regiona samo pokazuje koliko je on važan za NATO, što je i kasnije potvrćeno učlanjenjem mnogih država sa protora centralne i istočne Evrope. Registruje se pad zidova, možemo pretpostaviti da se misli na već tada srušeni Berlinski zid i pominje se nova Evropa koja će biti ujedinjena i cela, uz naoko dirljive prateće pomirljive opšte fraze, ali veoma je važno znati da koncept mira i-ili celovite Evrope svakako nije isti u vizuri NATO i Rusije,čak ni tada, a pogotovo ne danas, pa stoga ne treba misliti da je
Alijansa kasnije izdala svoja načela iz ovog uvoda, već se sve to samo može tumačiti na više načina, odnosno ona je pod tim pomirljivim opštim frazama zapravo mislila nešto potpuno drugo. Poznato je da se i najagresivniji ratovi uglavnom vode u ime navodnog mira,
a da je takvu kvazihumanitarnu argumentaciju NATO imao i povodom brutalne agresije na našu zemlju 1999. godine. U deklaraciji se pominju prethodni uspesi Alijanse, ali se i terminološki pojavljuje sada već čuveni termin nova Evropa, i navodi se da i pored nepredvidive budućnosti, Alijansa mora biti ,,agent  promene".

Deklaracija se bavi takođe ujedinjenjem Nemačke, koje pozdravlja, konstatuje se da je time slomljena podela u Evropi, ali veoma interesantno, pogotovo u kontekstu i istorijskih trzavica, kao i današnjih, u transatlanstkim odnosima, je pozivanje na jačanje tadašnje Evropske zajednice ka političkoj uniji i jačanje evropskog identiteta, naravno kao onog koji doprinosi NATO, što je i logično s obzirom na to da je ovo deklaracija NATO i da NATO na evropski
identitet ili EU identitet može gledati kao na pozitivan jedino u kontekstu potpune komplementarnosti i dopune, a nikako kao neke samostalnosti i-ili dupliranja. Opšte fraze poput zajedničke budućnosti, pružanja ruke prijateljstva i slično, možda u očima
onih koji su izvan NATO tada su izgledale bezazleno, nevažno, i nadali su se da neće biti širenja – Rusija, pre svega, nakon završetka Hladnog rata, ali ne mogu da ospore da tako nešto, poput neširenja, uopšte nije bilo najavljeno ovom deklaracijom. Moglo bi se čak
tumačiti da su sve te fraze i konteksti poput pružanja ruke bivšim neprijateljima, zapravo podsticaj za njihovo članstvo i poziv da se ,,uđe u zajednički NATO zagrljaj’’.

Naglašava se u deklaraciji da NATO neće biti agresivan i da neće prvi upotrebiti silu, što možemo konstatovati da je grubo prekršeno 1999. a što se tiče širenja saveza, ono svakako može da se posmatra različito iz ugla Rusije i njene bezbednosti, sa jedne strane i iz NATO vizure sa druge. Iz NATO ugla to je bilo ,, samo primanje u zagrljaj onih
koji to žele’’ i ova deklaracija, ako baš i ne poziva na to bukvalno, već možda samo metaforički, sigurno ne obećava nikom ni da širenja Alijanse neće biti, niti ga bilo gde odbacuje, kao što eksplicitno odbacuje npr. upotrebu sile i napad bez razloga – bez da neko napadne NATO zemlje prvi, pa potom dobije zajednički odgovor. U Londonskoj deklaraciji postoji čak i deo u kom se poziva na zajedničku saradnju sa, tada još uvek formalno postojećim, Varšavskim paktom, kao i pozivanje na unapređenje KEBS-a i pozivanje na njegov završni akt, što su vodeće članice NATO takođe prekršile ne poštujući teritorijalni integritet naše zemlje i podržavajući albanski separatizam na Kosmetu.

Možemo primetiti, da je NATO prekršio i neke sopstvene obznanjene principe, pored prekršenog međunarodnog prava, upravo nad nama 1999. pogotovo s obzirom na to da je čak i tzv. Rezolucija o pravu na zaštitu(R2P) usvojena u GS UN tek 2005. godine. Za razliku od Rusa, koji se žale više na neka neispunjena neformalna i navodna obećanja, apropo (ne)širenja NATO, u našem slučaju iz 1999. su pogaženi neki upisani principi i smernice NATO. Nema osnova za ruske žalbe o širenju u kontekstu da ih je NATO prevario, jer zvanični akti NATO, čak i dok je postojao i SSSR i Varšavski pakt – kad je objavljena Londonska deklaracija npr. – ni najmanje ne govore o tome da nema proširenja, već za onog ko ume dublje da sve to čita, čak i pre bi se reklo potpuno suprotno.

Naravno da uvek ima i onih delova koji drugim stranama gode i možda su namenjena samo pojedinim ljudima, elitama, narodima, da ih umire i omekšaju. Zanimljiv je i poziv u Severnoatlantsko veće Gorbačovu i članicama suparničog bloka, sa geopolitičkog aspekta i realnosti i svrsishodnosti, možda se i može postaviti pitanje iskrenosti, ali fakat je da to stoji u zvaničnom aktu NATO. Kao da je taj deo, i ne samo taj u Londonskoj deklaraciji, takav da je zaista tada koristio narativ koji je zvučao ohrabrujuće, optimistično i tako kao da donosi neke apsolutno nove tonove i vetrove. Naglašava se permanenti poziv drugoj strani na dijalog, unapređenje odnosa, itd. To sve deluje gotovo
idilično u odnosu na današnji trenutak i de fakto ratni sukob između Rusije i NATO saveza u Ukrajini, ali možda je baš primer iz tadašnje relativno mirne disolucije istočnog bloka i poučan i ohrabrujući u smislu da dve strane, ukoliko ih danas uopšte i ima samo dve, uvek kada dođu do nekog zida, mogu da se na kraju dogovore, tako da barem sve protekne mirno i bez nekog direktnog i totalnog vojnog sukoba, koji se sasvim sigurno nijednoj od dve sukobljene strane ne bi isplatio, kao ni ostatku sveta, a ostaje da se vidi da li ima elemenata da se Donald Tramp smatra nekom vrstom zapadnog Gorbačova.

Zanimljivo, da je još 1967. godine, u vreme kada je NATO pokazivao neke dileme oko svoje uloge i budućnosti, s obzirom na globalne promene koje su nastupile nakon njegovog osnivanja, kao i probleme na relaciji NATO-Francuska, objavljen je tzv. Harmelov izveštaj, što je primer koji pokazuje da je u NATO postojalo permanentno promišljanje o
sopstvenoj ulozi, slabostima, problemima, o izazovima i eventualnim promenjenim međunarodnim okolnostima i da ti problemi i razmatranja oko budućnosti Alijanse nisu od juče i nisu počeli ni sa Londonskom delaracijom, ali je vreme u kome je ona doneta, a posebno ono koje je vrlo brzo usledilo nakon nje, toj deklaraciji dalo veliki značaj, jer se ispostavilo da se mnogo toga iz nje ostvarilo i da je imala u praksi NATO veliki uticaj.

Transformacija NATO, odnosno promena njegove uloge nakon kraja bipolarnog, hladnoratovskog svetskog poretka, praktično je prvi put obznanjena Londonskom deklaracijom 1990. godine, a pokazalo se naknadno koliko je njen sadržaj dalekosežno uticao na međunarodne odnose. Može se reći i da se uloga NATO deli na onu pre, i na onu
posle 1990. godine i Londonske deklaracije. Odnos između norme i prakse, često je takav da se propisane norme i deklaracije zloupotrebljavaju ili ogoljeno krše, ali često i određuju buduće pravce onog ko je doneo deklaracije i strateška dokumenta. Na primeru Londonske deklaracije, pokazalo se koliko su deklaracije i njihovo ostvarenje vremenom bile značajne za težnju NATO da očuva svoj kredibilitet u ispunjavanju svojih zadatih smernica, ali i
koliko mogu biti zloupotrebljene, prekršene, te u tom smislu veoma varljive u smislu da ih različiti akteri, ne sve, ali mnoge delove, mogu potpuno različito tumačiti, usled čega potencijalno i dolazi do budućih nerazumevanja.

Kroz analizu različitih dokumenata i upoređivanjem, naročito kroz analizu dokumenata u prelomnim epohama, poput Londonske deklaracije 1990. godine ili Trampove Strategije za nacionalnu bezbednost iz 2025. godine, moguće je uočiti kako se vremenom transformisao NATO(i kako će se ubuduće transformisati), na koji način, koliko je to što piše u zvaničnim dokumentima uzrokovano nekim novim svetskim okolnostima i momentom, koji su na prelomu epoha često potpuno drugačiji od prethodnih vremena. Nakon
Londonske deklaracije je usledila nova epoha unipolarnog momenta i taj period je proizveo i neke buduće okolnosti, poput reakcije drugih sila na taj momenat, čije reakcije su vidljive i u današnjim sukobima, koji opet vode ka stvaranju neke nove epohe. Osnivački ugovor NATO i dalje je na snazi, ali vreme kada je on nastao 1949. godine potpuno je
drugačije u odnosu na eru kada je donošena Londonska dekalracija ili sadašnje vreme trampizma i velikih transatlantskih trzavica, poput pitanja Grenlanda npr. Ako je Londonska deklaracija iz 1990. godine imala toliki kasniji uticaj, možemo li se zapitati da li je Trampova strategija iz 2025. koja nije NATO dokument, ali su SAD svakako najvažnija NATO zemlja, bez koje suštinski i nema NATO-a, samo prolazno de fakto mrtvo slovo na papiru, ili ipak ozbiljna, promišljena i za budućnost veoma uticajna strategija, koja će odrediti smernice za naredne decenije u američkoj i tranatlantskoj politici, koja će u međunarodnim odnosima proizvesti ozbiljne posledice i koja će poput nekih prethodnih prelomnih strategija menjati istoriju, jer su njeni donosioci i kreatori imali itekako ozbiljne namere. Sklon sam mišljenju da je ovo drugo u pitanju i da će Trampova strategija biti sve, samo ne mrtvo slovo na papiru, računajući i drastično promenjen odnos SAD prema Evropskoj uniji (EU), nariočito u vrednosnom smislu odnosa prema vladajućim briselskim levoliberalnim elitama.

Javnost često žudi za crno-belim objašnjenjima, senzacionalitičkim, tabloidnim i sličnim tumačenjima, a ne uviđa u dovoljnoj meri činjenicu da se u ozbiljnim državama međunarodnim organizacijama i vojnopolitičkim savezima donošenjem deklaracija bave ozbiljni ljudi, koji se sveobuhvatno bave svojim poslom. Kroz upoređivanje onog što je npr. obznanjeno u Londonskoj deklaraciji, i onoga što se u procesima nakon nje događalo, pokazalo se da se najveći deo toga i sproveo, čime se pokazuje da itekako treba posvetiti pažnju NATO samitima, deklaracijama i da sa velikim fokusom treba čitati šta u
programskim dokumentima, deklaracijama, strategijama itd. piše, što nije naročito teško, imajući u vidu da su to najčešće javno dostupni i svima vidljivi dokumenti. Ukoliko se u neko prelomno vreme npr. donese neki strateški dokument poput Londonske deklaracije NATO iz 1990. godine ili američke (Trampove) strategije za nacionalnu bezbednost, a koje kvalitativno i sadržajno nešto menjaju u odnosu na prethodnu (geo)politiku, na to itekako treba da se obrati pažnja, jer će to vrlo moguće ključno uticati na globalnu budućnost, jer nema potrebe posebno dokazivati da ono što se događalo 1990. godine unutar NATO, i sve promene u vezi NATO i SAD koje se pomaljaju danas, utiču na celokupan svetski poredak, a time i na svaku zemlju pojedinačno.

NATO se transformisao po završetku Hladnog rata, pronašavši novu ulogu u izmenjenim međunarodnim okolnostima , nakon pada Berlinskog zida, a prva zvanična najava tog novog pravca koji se ostvario, bila je Londonska deklaracija iz jula 1990. godine, u
čijem sadržaju su evidentirane nove okolnosti i najavljen je u velikoj meri diskontinuitet sa prethodnom, hladnoratovskom epohom. NATO se pokazao kao veoma prilagodljiva organizacija, koja ima izraženu moć transformacije i fleksibilnost, u čemu su važnu ulogu odigrale upravo takve transformativne i fleksibilne, strateške norme i smernice, a pogotovo Londonska deklaracija. NATO se pokazao kao organizacija, koja je veoma posvećena sprovođenju svojih zvaničnih dokumenata i smernica, koje veoma ozbiljno shvata i nema govora o tome da one nisu značajne – one su veoma važne, i u najvećoj meri se poklapaju sa onim što NATO nakon njihovih usvajanja i objava radi, što se videlo i po Londonskoj deklaraciji – iako su opšte smernice i konstatacije često široke i daju prostora za različita tumačenja, koja mogu dovesti i do nesporazuma između onih koji istu normu potpuno suprotno tumače. Pristup out of area, or out of business, koji je
transformisao NATO iz odbrambenog u agresivan, ofanzivni savez, koji krši ne samo norme UN, već i sopstvene iz 1949. godine na svojoj koži smo osetili mi 1999. godine, u najogoljenijoj formi ilegalne agresije, a u širem smislu srpski narod u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj još tokom 1994-1995. Koreni toga su u 1990-1991. i
stvaranju tzv. novog svetskog poretka, kao što su i koreni de faktor otimanja našeg Kosmeta koje je usledilo 1998-1999. u tzv. Božićnom pismu Džordža Buša starijeg iz 1992. godine.

Unipolarni momenat nam je bio krajnje nenaklonjen, ali sadašnji prelom epoha i Trampov novi pristup ne mora biti negativan po nas, naprotiv, ukoliko mudro reagujemo na rane signale. Ukoliko smo, kolokvijalno i prenaglašeno toliko puta rečeno, prespavali navodno pad Berlinskog zida, još veća tragedija bi bila da prespavamo promene koje se kreiraju za naredne decenije. 

NATO nastavlja da postoji i deluje globalno i nakon urušavanja njegovog glavnog vojnog i političkog konkurenta SSSR. Umesto defanzive i obuzdavanja globalnog strateškog rivala, što je do tada bila osnovna svrha, promenio je svoju ulogu, i u periodu od 1990. do
danas se Alijansa razvijala, širila, fleksibilno prilagođavala. Početak te transformacije je najavljen u Londonskoj deklaraciji iz jula 1990. godine, koja je registrovala tada odvijajuće, ali još uvek ne i zvanično okončane promene u centralnoj i istočnoj Evropi i dala smernice kako NATO tim promenama da se prilagodi i menja. Dosta
toga iz deklaracije je sprovedeno, NATO se promenio i prilagodilo, ali su u budućnosti nastali mnogi nesporazumi, prevashodno sa Rusijom, a jedan od mogućih uzroka tih nesporazuma je nerazumevanje da se iste deklaracije mogu tumačiti na potpuno različite načine, ili u sebi sadržati naoko kontradiktorne principe i međusobno isključujuće.

NATO se, ipak pokazao kao ozbiljna organizacija, koja drži do svojih deklaracija, i u najvećoj meri ih sprovodi ili se trudi da ih sprovede, makar i na način da ih maksimalno kreativno tumači u svoju korist ili njihovo sprovođenje tako kreativno da smatra da tumači da što je predviđeno, to je i ispunjeno. Ne smemo zaboraviti da je NATO savez mnogih država članica, pa su opšte deklaracije često i stvar mukotrpnog kompromisa i konsenzusa, što daje NATO važnu multilateralnu dimenziju i prirodu, ne samo u kontekstu odnosa sa drugim međunarodnim entitetima, nego čak ima i sopstvenu
unutrašnju multilateralnu dimenziju.No, ono što je sigurno, to je da bez SAD NATO nema gotovo nikakvog smisla, te ukoliko npr. pitanje Grenlanda izazove raskol na liniji SAD protiv Danske i EU zemalja, to bi bio gotovo izvestan kraj tog saveza. Iako mnogi misle da je NATO suviše veliki da bi propao, mnogi savezi u istoriji su propali, iako tada niko to nije mogao ni da zamisli. Da li će i kada to biti slučaj sa NATO, ostaje da se vidi, a ono što je sigurno jeste to da treba pažljivo pročitati Trampovu strategiju iz 2025. godine, te pratiti razvoj situacije oko Grenlanda. Na tim tragovima će se mnogi pravci budućih
geopolitičkih konfiguracija trasirati.