(NE)ZABORAVLJENI: RAJKO ALEKSIĆ, FUDBALSKI REPREZENTATIVAC SFRJ I ČLAN PRVE ŠAMPIONSKE GENERACIJE VOJVODINE Mogli smo i mi kao Seltik...
Tokom karijere profesionalnog fudbalera, što je u današnjim okvirima prosto nezamislivo, Rajko Aleksić, nekadašnji igrač prve šampionske generacije Vojvodine, nastupao je za samo dva kluba.
Pored onog „stare dame“ iz Novog Sada, nosio je još jedino dres francuskog Olimpika iz Liona. Uz to, naravno, treba posebno istaći i činjenicu da je u dva susreta bio i reprezentativac Jugoslavije, s kojom je, 1968. godine u Italiji, iako tada nije nastupio ni u jednom susretu, osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu, čime je zaslužio i nacionalnu penziju.
Rajko je rođen 19. februara 1947. godine u Srpskoj Crnji...
- Moja porodica u Vojvodinu je došla u kolonizaciji, posle Drugog svetskog rata – objasnio nam je. – Majka Milka i otac Stevan su iz sela Sokolovo, koje se, na reci Sani, nalazi između Ključa i Sanskog Mosta, u Bosni i Hercegovini. Stigli su u Srpsku Crnju 1945. godine, gde smo ja i mlađi brat Zdravko rođeni 1947. odnosno 1949. godine. Sestra Dušanka i stariji brat Veljko su u Banat stigli kao mali, zajedno s našim roditeljima, kada su imali deset i sedam godina. Odrastao sam kao i ostala deca, provodeći vreme u osnovnoj školi i na okolnim poljanama i pašnjacima, na kojima smo, mi dečaci, igrali fudbal. Pokazivao sam veliko interesovanje generalno za sport, najviše zahvaljujući jednom profesoru, inače velikom partizanovcu, koji nas je uvodio u razne sportske grane. U školi je sve to negovano, pa smo se takmičili u atletici, odbojci i svim ostalim disciplinama. Danas kada se prisetim, imao sam veselo i lepo detinjstvo... Naravno, pomagali smo i našim roditeljima u radu na zemlji i u voćnjaku, što se podrazumevalo i bilo je deo naše svakodnevice.
U Srpskoj Crnji egzistira i danas Fudbalski klub Budućnost, čije je utakmice, kao dečak, Aleksić odlazio da gleda, ali je zanimljivo da nikada nije otišao ni na jedan trening u taj klub.
- Bio sam posvećen školskim i obavezama koje sam u kući imao, tako da nisam imao vremena da se i tamo oprobam. Tek kada sam u Novom Sadu, u koji sam došao s 15 godina, upisao Gimnaziju „Moša Pijade“, brat Veljko, koji je tamo već igrao, odmah me je odveo u Vojvodinu. Našao sam se u podmlatku, u omladinskoj školi, a prvi treneri bili su mi Joca Marijanović i Radomir Krstić. U mojoj generaciji, dakle momaka rođenih 1946. i 1947, između ostalih, bili su i Baka Milić, Dragan Surdučki i Mile Marinković, koji su odskakali kvalitetom. Bio sam član te ekipe do trenutka kada sam navršio 18 godina i izgubio pravo da za nju igram, pa sam odmah prebačen u mladi tim. U njemu sam se kratko zadržao, pošto sam ubrzo prekomandovan i u prvu ekipu. Trener seniora bio je tada Branko Stanković, čuveni Stane, i imao sam sreće da sam „upao“ u, ispostaviće se, prvu šampionsku generaciju Vojvodine.
Na spisku slavnog Rajka Mitića
Kod selektora reprezentacije Jugoslavije 1968, a to je tada bio slavni Rajko Mitić, našao se Rajko Aleksić na spisku reprezentativaca za Evropsko prvenstvo u Italiji. „Nakon što sam odigrao, u Belo Horizonteu, prijateljski susret s Brazilom, bio sam među odabranima, najviše zahvaljujući mom treneru Stankoviću i bio sam prijvaljen pod brojem 14”, objasnio je Rajko. „Selektor Mitić je imao veliko poverenje u Staneta, s kojim je ranije zajedno igrao u Zvezdi i reprezentaciji Jugoslavije, a ovaj mu je garantovao za mene i ubedio ga da zaslužujem poziv. Ipak, nisam odigrao ni jednu utakmicu na kontinentalnom prvenstvu, jer tada pravila nisu dozvoljavala izmene u ekipi i, u slučaju da se neko povredi, taj tim bi utakmicu završavao s igračem manje. Na mojoj poziciji beka konkurenti su mi bili Mirsad Fazlagić i Milan Damjanović, koji su bili standardni i tu dileme nije bilo”...
Priznaje Rajko da ga je tada pogledala sportska sreća, jer je, kako je dodao, pola igrača iz te Vošine ekipe bila blizu odlasku iz kluba, dok je s drugom polovinom momaka, ipak, igrao nešto duže.
- Bili su to golman Pantelić, pa Mika Radović, Vučinić, Sekereš, Takač, Nikolić, Pavlić... sve igrači koji su se nalazili na izlasku. Eh, da su svi oni ostali i u narednom Kupu šampiona, sigurno bismo bolje prošli, nego što jesmo, a podsetiću vas da smo igrali u četvrtfinalu sa Seltikom iz Glazgova, eliminisavši prethodno Atletiko iz Madrida. Tada sam već bio standardni prvotimac, na bekovskim mestima igrali smo Radović i ja, a Vučinić je nas već napustio i otišao u vojsku. Špance smo kod kuće dobili, tamo smo izgubili i trebalo je da se treća, odlučujuća utakmica igra u Amsterdamu. Međutim, naš tehnički direktor Vujadin Boškov i tada čuveni menadžer Ukrajinček, doneli su, za dobru finansijsku dobit, da i „majstoricu“ odigramo na starom stadionu „Vinsente Kalderon“. Sećam se da su Španci govorili „Ovi su se predali“... Stadion je bio dupke ispunjen, svi su očekivali siguran prolazak Atletika, a mi smo slavili s 3:2 i našli se u četvrtfinalu. Tada je naš najbolji igrač bio Silvester Takač, izuzetan čovek i fudbaler, koji je, uz to, bio i u sjajnoj formi i za kojeg i danas mislim da je šteta što nije otišao u neki veći klub od francuskog Remsa. Međutim, naše rukovodstvo htelo je da brzo uzme neke pare i tako je završio u prosečnoj ekipi.
Usledio je potom susret Vojvodine sa škotskim Seltikom.
- U prvom susretu u Novom Sadu, mislim da postoji to u arhivi FK Vojvodina, zabeležena je rekordna poseta u na našem stadionu. Sa terena sam, dobro to pamtim, gledao dva stuba od reflektora, na kojima su ljudi u grozdovima pronalazili mesto odakle da prate utakicu! Na tribinama nije bilo mesta ni igla da padne. Tu utakmicu smo dobili rezultatom 1:0, u revanšu smo doživeli poraz od 0:2, a da nam je makar Takač ostao, koji nas je napustio pre tog susreta, moglo je sve da bude drugačije. U revanšu smo trpeli ogromni pritisak s prepunih tribina, a drugi gol primili smo u produžetku, kada su svi igrači Seltika došli pred naš gol, čak i njihov golman... Kada su pogodili, odmah je usledio i kraj utakmice. Šteta... Taj i takav Seltik u polufinalu sastao se s ekipom praške Dukle iz Čehoslovačke i slavio, da bi u finalu nadigrao i Inter iz Milana i postao šampion Evrope. Da smo imali samo malo više sportske sreće, to smo mogli i mi da uradimo, ali... Nedostatak sreće, kao i to da nas nisu napustili neki baš važni igrači pre toga. Jesu tada dovedena određena pojačanja – Dakić iz Beograda, Stanić iz Titograda, Đorđić iz Osijeka i Rakić iz Novog Sada, sve dobri fudbaleri, ali su oni do tada igrali u Drugoj ligi, a ovo je bio Kup šampiona. Bili smo razočarani, ali bila je to i naša realnost, igrali smo s evropskim timovima, velikanima, što Ateltiko i Seltik tada svakako jesu bili.
Aleksić je, ipak, osetio slast osvajanja šampionske titule s Novosađanima
- Bio sam mladić od 19 godina i u toj, šampionskoj sezoni u Jugoslaviji počeo sam samo dve utakmice, jer su Radović i Vučinić bili standardni na mom mestu. Ulazio sam u igru često, igrao prija-teljske susrete i čekao šansu. Za razliku od evropskih terena, u našoj ligi bile su dozvoljene izmene. Uglavnom, kada je postalo jasno da ćemo biti prvaci, u čitavom Novom Sadu zavladalo je veselje, a mi smo titulu proslavili uz muziku i cigane. Sve je to bilo nekako i logično, jer smo imali dobar tim, odličnog trenera, veliku disciplinu, teške treninge, a i dobro smo otvorili sezonu, Za period od 1965. pa do mog odlaska, 1977, dres Vojvodine nosio sam ukupno 492 puta, od toga u 214 prvenstvenih susreta. Uz to, u osam duela nosio sam dres mlade reprezentacije Jugoslavije kod selektora Dušana Nenkovića i bio sam na dobrom putu da postanem i standardni član seniorske selekcije. Na moju veliku žalost, na kup utakmici koju je Vojvodina igrala u Novom Sadu s ljubljanskom Olimpijom, sudario sam se s Branetom Oblakom i stradao mi je meniskus. Morao sam da pauziram godinu dana, takva je pauza bila obavezna tada, a ne kao danas. Posle sam morao da krenem od nule i izgubio sam igrački sve što sam do tada stekao.
O braći Veljku i Zdravku
Stariji brat, danas nažalost pokojni profesor dr Veljko Aleksić, što je i normalno, imao je veliki uticaj na Rajkovu karijeru. I on je igrao u Vojvodini, potom i u Crvenoj zvezdi, holandskom Den Hagu, francuskom Angulemu i belgijskom Ostendeu. „Kada sam ja ušao u seniorski tim Vojvodine, on je završavao svoj boravak u tom klubu. On i, čini mi se, Luka Malešev zajedno su prešli u Crvenu zvezdu. Veljko je igrao na poziciji centarfora i krila, odlično se snalazio u igri glavom, posedovao je brzinu, ali nije, zbog krhke građe tela, mogao da izdržava grublje duele. Po završetku karijere, vratio se u Beograd i postao asistent na DIF-u Voji Rainoviću, a posle postao prvi doktor fudbala u našoj zemlji. Što se najmlađeg brata Zdravka tiče, nije bio miljenik sreće. U podmlatku Vojvodine se razboleo, imao je problema s plućima i morao je da napravi pauzu. Igrao je kasnije za novosadsku Slaviju, gde je polomio nogu i rešio je da batali fudbalsku priču”.
Iako je bio član kluba iz Srpske Atine do 1977, Aleksić nije osvojio Srednjeevropski kup upravo u toj sezoni.
- Na odlsuženje vojnog roka sam otišao 1975. i, odmah po povratku, prihvatio sam poziv Olimpika iz Liona. Svoju odiseju u Vojvodini završavao sam upravo s ekipom koja je osvojila taj trofej, u kojoj su bili Svilar, Vujkov, Mokuš, Trifunović, Novoselac, Rutonjski i da ne ređam dalje. U tom timu je bio i Miroslav Vukašinović, s kojim sam i danas u sjajnim relacijama. Trener je bio Toza Veselinović i siguran sam da je ta generacija imala kvalitet da osvoji drugu titulu u istoriji kluba, ali je tada politika umešala svoje prste u čitavu priču i Vojvodina je morala da se zadovolji drugim mestom.
Vratili smo se na dane kada je Aleksić bio više nego ozbiljan kandidat za reprezentaciju Jugoslavije. Ipak, nije uspeo da upiše više od samo dva nastupa za nju i to u prijateljskim susretima.
U to vreme, prioritet je bio da su uvek u prvom planu bili fudbaleri Partizana, Crvene zvezde, Hajduka i Dinama. Igrači iz „manjih“ klubova, poput Sarajeva, Željezničara, Veleža, Vojvodine i ostalih, morali su da budu značajno bolji od konkurencije da bi obukli plavi dres. Ukoliko su bili tu negde, rame uz rame, prednost su dobijali fudbaleri „velikih“. Na mojoj poziciji beka, Zvezda je predlagala Đorića i Krivokuću, dobre igrače, Dinamo je kandidovao Cveka i Gračanina, Velež – Envera Hadžiabdića, Rajković iz Radničkog iz Niša bio je takođe ozbiljan... Bilo je dosta njih, a odluku je, na kraju, donosio Rajko Mitić. Prokleta povreda me je onemogućila da upišem mnogo više utakmica, ali to je već bila neka viša sila. I danas mi je žao zbog toga, imao sam odličnu „zaleđinu“ u Branku Stankoviću, ali na silu se nije moglo.
Najdramatičniji gol
Zanimljivo je to kako su škotski mediji izveštavali sa susreta između Seltika i Vojvodine u Glazgovu. „Na Seltik parku prodato je svih 75.000 karata za taj susret. Znalo se da će se, u slučaju da se utakmica u Glazgovu završi rezultatom 1:0 za Seltik, treći susret igrati u Roterdamu. Sudija je bio Karlosn iz Švedske, koji je imao samo jednu ruku, ali ga to nije ometalo u deljenju pravde. Gol koji je postigao Meknil u poslednjem minutu duela, bio je najdramatičniji pogodak koji je ikada postignut na Seltik parku i koji je odveo Škotlanđane u polufinale. Uz sve, ta pobeda bila je prva koju je tim iz Glazgova ostvario nakon što je u Evropi izgubio prvi susret”.
Poziv Olimpika iz Liona stigao mu je – preko Beograda
- I tada sam bio miljenik sreće. Moj brat Veljko, koji je već radio na fakultetu u Beogradu i bio član uprave Crvene zvezde, čuo je da Olimpik traži beka, jer je njegov kapiten napustio klub. Predložio je mene, naravno, i dobio sam poziv. Igrao sam standardno u Francuskoj i upisao 52 nastupa za Lion, u kojima sam dva puta bio i strelac. Tada taj klub nije bio jak kao što je to postao u godinama koje su usledile, pa nisam imao mogućnost da s njim igram i u nekom od evropskih kupova. Trener mi je bio čuveni Eme Žake, koji je posle radio u Bordou, a onda bio i selektor Francuske, s kojim sam imao odličan odnos i, ispostavilo se, da sam kod njega i završio karijeru. U poslednjoj, trećoj sezoni, 1980. godine, pukla mi je ahilova tetiva, posle koje sam otišao na operaciju i „okačio kopačke o klin“. Vratio sam se kući, završio Višu trenersku školu i, sve do penzionisanja, radio sam kao trener u omladinskoj školi Vojvodine.
Porodično, Rajko Aleksić ima sina Marka, rođenog 1985. i kćerku Marinu koja je 1990. godište.
- Od sina sam dobio unuka Stefana, koji sada ima četiri godine, pa s njima provodim najviše vremena. Marko je pokušao da se bavi sportom, igrao je fudbal, ali je onda naglo izrastao, počeo je da ima muke s kolenom i prekinuo je s bavljenjem fudbalom – naveo je Rajko Aleksić, koji, kako sam ističe, ima „79 i po godina“ i posvećen je članovima porodice, ali i prijateljima s kojima provodi penzionerske dane.
