SA 10 GODINA POČELA DA TRENIRA!
(NE)ZABORAVLJENI: SLOBODANKA TUVIĆ MAKSIMOVIĆ, BIVŠA REPREZENTATIVKA I VNBA KOŠARKAŠICA Novosađanka koja je od Vojvodine stigla do Amerike, a prelazak u Vršac za nju bio je „inostranstvo“
Ostavila je dubok trag u srpskoj ženskoj košarci, ali ne i samo u njoj, Slobodanka Maksimović, koja je to učinila pod devojačkim prezimenom Tuvić.
Čak 196 cm visoki centar, ponikla je u ŽKK Vojvodina, za koji je nastupala od 1987. do 1995, a put u uspešnoj karijeri vodio ju je kasnije u Ergol i Hemofarm, potom i u mađarski PVŠK iz Pečuja, francuske klubove Burg i Valensijan, italijanski Skio, poljske ekipe Lotos i Vislu iz Krakova. Pune tri godine popularna Boba nastupala je i u najjačoj svetskoj VNBA ligi, kao članica Finiks Merkjurija, a bila je i reprezentativka naše zemlje i to u svim uzrasnim kategorijama.
Danas je supruga Zorana i ponosna majka ćerki Nađi (16), devojci koja je visoka 205 cm i sinu Kosti (13), koji grade sopstveni košarkaški put i upravo ovih dana prelaze u beogradsku Megu. Istovremeno, Boba je i žena koja ne odustaje od vlastitih životnih principa i svom snagom i punog srca bori se da ostvari ono što je zacrtala.
- Iako na internetu može da se nađe i drugačiji podatak, rođena sam u Novom Sadu, 19. septembra 1977. godine – uz osmeh, počela je Boba svoju priču. – Prvih nekoliko godina, moja porodica, majka Jovanka, otac Slobodan, mlađa sestra Bojana i ja živeli smo na Klisi, a onda smo se preselili u centar grada. Dok sam bila mala, većinu vremena provodila sam u Mladenovu, kod baka i deda s obe strane, koji su živeli u tom mestu. Imala sam zaista lepo detinjstvo, jer u tom mestu živi puno mojih rođaka, braće i sestara, s kojima sam se lepo družila. Išli smo često na kupanje na Dunav, igrali basket, vije i žmurke, vozili bicikle, ili se takmičili un tome ko će pre da zalije bakino cveće. Morali smo i da pomažemo u krunjenju kukuruza, kopanju krompira, branju jagoda ili plevljenju trave, ali sve to je za nas, decu, bilo normalno i niko nas nije ni pitao da li to želimo da radimo. Jednostavno, znalo se šta treba da činimo mi, mlađi, a šta su obaveze starijih. I danas odlazim tamo, sa mnom su, dok su bili mlađi, išli ćerka i sin i provodili smo zaista lepe dane i znam da vole da odu u to mesto, ali je sada to ređe, zbog obaveza koje imamo.
Treninzi u Grčkoj
U jednom delu karijere, dok je još bila mlađa igračica, interesovanje za nju su pokazala dva grčka kluba - Akademija i Panatinaikos. „Mama i ja smo sele u autobus i otišle na probu u Atinu. Bili smo tamo desetak dana, odradila sam super treninge, postojala je čak mogućnost da se, uz mene, i čitava porodica preseli tamo. Vojvodina to tada nije dozvolila, odnosno tražila je ogromno obeštećenje. Bile su to godine kada su muškarci iz naše zemlje koristili pozive iz Grčke i kasnije dobijali i njihove pasoše, poput Gurovića i Tarlaća, naprimer”.
Boba je završila Osnovnu školu „Đorđe Natošević“ u Novom Sadu.
- Škola mi je bila jako blizu kuće i imala sam divnu učiteljicu Slavicu i, za nju vezanu, imam lepu anegdotu. Tada su na časovima fizičkog devojčice nosile crne trikoe, a dečaci bele atlet-majice i crvene šorceve. Za mene, zbog visine, nije bilo trikoa, pa mi je ona rekla da nosim belu majicu i crveni šorc kao dečaci i ja, šta ću, uradila sam tako. Pre mene, u istu školu išla je i legendarna Jasmina Perazić, što svedoči o tome da se košarci pridavala i te kako važna uloga, kada je sport u pitanju. Posle sam upisala Gumnaziju „Isidora Sekulić“ i to je za mene bio – pakao u najavi (ha, ha, ha, ha...). Bila sam jedina učenica sa više od 50 opravdanih časova, zbog treninga, putovanja i sličnog, a da nikada nisam pobegla ni sa jednog. U drugoj godini razredni mi je bio danas pokojni nastavnik fizike Panić, koji se borio za naš razred. Meni je u tom periodu najvažnija stvar u životu bila košarka, uz punu svest o tome da srednju školu moram da završim. Bilo je, naravno, i onih nastavnika koji nisu imali razumevanje za moje sportske obaveze, ali su, ipak, većina njih bili sasvim OK. Srednja škola je brzo prošla, a meni je muke stvaralo to što sam morala da uskladim školske obaveze s treninzima i utakmicama. Srećom, imala sam veliku pomoć roditelja, pogotovo moje majke, koja je uvek bila tu da mi olakša i da me rastereti od ostalih obaveza. Govorila mi je da košarku igram zbog toga što to volim i želim, a u školu moram da idem i da je završim, baš kao i fakultet, bez obzira na to koliko godina ću da ga studiram. Po završetku srednje škole, upisala sam Ekonomski fakultet, ali sam ubrzo zatim prešla u Hemofarm iz Vršca, pa su studentske obaveze godinama stajale u mestu.
Klub iz Vršca tada je bio najbolji u našoj zemlji, igrao je Evroligu i to je značilo da su Bobine obaveze postale značajno ozbiljnije i veće.
- Moja majka je tada primetila da je sve to u redu, što se košarke tiče, ali je i dodala da moramo da vidimo šta će biti s fakultetom. Posle nekoliko godina upisala sam privatni Alfa univerzitet u Novom Sadu i gurala sam nekako do treće godine, da bih tada shvatila da me ekonomija uopšte - ne interesuje. Moj fakultet je u Beogradu napravio odsek za menadžment u sportu i prebacila sam se tamo. Morala sam da položim osam diferencijalnih ispita, ali je i to prošlo. Bilo je to u mojim kasnim dvadesetim, da bih završila sve četiri godine, a kada sam okončala karijeru, odlučila sam da upišem i master studije. Moja ćerka je imala tek nekih sedam ili osam meseci, kada sam odbranila master rad, pa sam upisala i doktorat. To, ipak, nikada nisam privela kraju, a moja mama i danas ume da me upita „Zašto?“ (ha, ha, ha, ha...). I to je bilo to, što se tiče mog brzog odrastanja.
Sećanja na svinjokolj u Mladenovu
U „prelistavanju“ spomenara iz detinjstva, Maksimovićeva se setila dragih uspomena. „Lepa sećanja vežu me za svinjokolje u Mladenovu... Pamtim da je tada bilo puno ljudi, a, prilikom ustajanja, baka je pripremala i budio nas je miris vrelih uštipaka. Ležala bih ispod debelog, perjanog jorgana, a baka je na nogama bila odavno i pripremala je doručak za unuke. Potom smo pomagali u poslu, a, ukoliko bismo bili dobri, deda bi nam davao da mešamo čvarke. Obožavali smo i seosku slavu, koja je padala u prvu nedelju u avgustu mesecu, na kojoj smo se vozali na ringišilu i još svašta ponešto. I po tome, između ostalog, pamtim dane iz ranog detinjstva”...
Slobodanka je izrasla do visine koja ju je izdvajala u odnosu na vršnjakinje i odmah su je primetili košarkaški ljudi...
- U četvrtom razredu osnovne škole, bila sam visoka 170 i nešto cm, a između petog i šestog, izrasla sam još čitavih 17 i stigla do 194, a kasnije sam „dodala“ još dva i dosegla do konačnih 196 cm. Upravo s 10 godina počela sam da treniram košarku i odmah mi je trener bio Ladislav Ratgeber, stručnjak s kojim sam i kasnije dosta sarađivala u kadetskoj i seniorskoj ekipi Vojvodine, kao i u mađarskom Pečuju. Radila sam s njim tek nekih šest meseci, kada je počeo da viče na mene i odlučila sam da više neću da igram košarku. Napravila sam pauzu od nekih šest meseci, da bi me moji roditelji, prilikom jedne šetnje kraj Spensa, upitali da li, ipak, želim da udjemo u salu i da ponovo probam. Pristala sam, a treninge pionirki vodila je velika Marija Veger. Posle godinu dana prešla sam među kadetkinje, koje je, naravno, vodio opet Ratgeber, s kojim je moja mati obavila razgovor u međuvremenu, objasnila mu kako funkcionišem i da mi samo kaže šta želi da uradim i ja ću to da učinim bez bilo kakvih primedbi. Ali, bez vikanja. On je to prihvatio i zaista nikada više nije podizao ton u radu sa mnom, pa ni onda kada sam otišla kod njega, da igram kao profesionalac za Pečuj.
U kadetskom timu, Maksimovićeva se prvi put, po sopstvenom priznanju, srela s težim treninzima, uz saznanje da je Ratgerebr radio dosta drugačije od ostalih tadašnjih stručnjaka.
- U prvi tim Vojvodine prebačena sam već sa 13 godina, a tamo sam imala fenomenalnu kapitenku Slavicu Vojnić-Slijepčević, koja je bila duplo starija od mene. Sećam se priprema na Igmanu, nas dve smo tada bile zajedno u sobi, i pazila je na mene, imala razumevanja, usmeravala me i puno smo pričale. Bila sam mlada igračica u telu visine od 196 cm i ona mi je bila istinski primer, kako na terenu, tako i van njega. Ekipu su u to vreme činile, između ostalih devojaka, Livija Anitič, Sanja Lancoš, Snežana Popović, Dragoslava Žakula, Slavica Milović i bilo nam je zaista super. Međutim, 1993. Ratgeber je napustio tim i otišao i bile smo istinski žalosne zbog toga.
Podsetićemo, tada je Vojvodina, po mišljenju većine onih koji su susret gledali, nezasluženo poražena u polufinalu plej-ofa domaćeg prvenstva od ekipe Viner brokera u Nišu. U to vreme mladi trener je prelomio i rešio da napusti Novi Sad, uprkos velikoj želji da sa izuzetno talentovanim timom Voše stigne do nekog trofeja.
Čika Lale
Posebno je Slobdanka Maksimović želela da istakne uticaj jednog čoveka-trenera, na njen košarkaški razvoj. „Rad sa čika Laletom, danas nažalost pokojnim Radojicom Nikitovićem, imao je ogroman uticaj na moj sportski razvoj. Bilo je dana kada sam imala i po tri treninga dnevno, pa danas ne mogu ni sama da shvatim kako sam sve to uspevala da uskladim sa obavezama u školi. Puno sam radila na individualnom planu sa njim, dovodio je dečake da igram s njima jedan-na-jedan, gledali smo snimke o tome kako je neke centarske situacije rešavao veliki Hakim Olajdžuvon i meni je to mnogo koristilo, bez ikakve dileme”...
- Morate, ipak, da znate da smo se, s njim na čelu, kao kadetkinje suočile s mnogo većim porazom u finalu prvenstva Jugoslavije, održanog u Novom Sadu, od tima Montmontaže iz Zagreba. I to samo za dve sekunde. Toliko nas je delilo od trofeja, a do njega nismo stigle i tada smo doživele prvi šok. Zbog toga taj poraz u Nišu, ma koliko bolan bio, barem ja nisam doživela kao sportsku tragediju. Usledili su potom dalji koraci u mojoj karijeri, vezani za Ergol, pa onda i Hemofarm, koji je za mene tada bio kao odlazak u inostranstvo. Tamo mi je trener bio Miodrag Vesković, a dres tog kluba nosile su sve same reprezentativke, poput Goce Bogojević, Lare Mandić, Sanje Vesel, Nine Bjedov, Snežane Pavlović-Momirov, Biljane Stanković, Kaće Lazić, Hajdane Radunović... Prvi put sam napustila Novi Sad i počela sam da živim sama, a da nisam umela sebi nešto da skuvam, čak ni jaja da ispečem, ili da operem prljave stvari.
Prvi zaista inostrani klub bio je Bobi mađarski PVŠK.
- Pečuj je predstavljao moje prvo iskustvo u drugoj zemlji, pri čemu sam imala olakšavajuće okolnosti u tome što mi je Ladislav Ratgeber ponovo bio trener, a u istom klubu su već igrale Žakula i Anitičeva, pa sam s njima mogla da pričam na srpskom. Naravno, za tri godine boravka u Mađarskoj naučila sam jezik dovoljno dobro da mogu da se snalazim bez problema. Uz to, imali smo super ekipu, osvajali domaće titule i igrali na fajnal-foru Evrolige u Italiji. Čak smo u jednoj sezoni, u mađarskom prvenstvu, zabeležile skor od 30 pobeda, bez poraza. Za mene, to je bilo fenomenalno iskustvo, iako uz teške treninge. Međutim, na to sam navikla, nisam znala za drugo i meni su svi ti napori bili normalni. Uz sve, Pečuj je blizu Novog Sada, pa su moji dolazili često, ili sam ja išla kući kad mi obaveze to dozvole.
Iako je, zbog naglog rasta, stalno imala probleme s bolovima u kolenima, Boba ipak nije imala veće pauze u karijeri, tokom koje je bila standardna reprezentativka naše zemlje i postala VNBA profesionalka.
- Sećam se da sam prvi poziv za seniorsku reprezentaciju dobila mesec i po dana pre završetka školske godine i da sam otišla na pripreme. Na moju žalost, otpala sam s konačnog spiska putica za EP 1995. godine u Češkoj. Imala sam tada 18 godina, ali sam sebi obećala da mi se to više neće desiti. Kasnije sam debitovala za najjači tim i volela sam da nosim dres državnog tima, ali sam, 2004. godine, rešila da okončam reprezentativnu i VNBA karijeru i posvetim se igranju u Evroligi. Jednostavno, bilo mi je veoma teško da sve to postižem i da imam na raspolaganju tokom leta samo pet slobodnih dana, a da svo ostalo vreme treniram i igram jake utakmice.
Kao devojka od skoro dva metra, Slobodanka je mogla i da zakuca loptu u koš. To je, međutim, radila samo na treningu.
– Čovek mora da se oseća apsolutno komforno na terenu da bi to uradio na utakmici, a ja sam se uvek suočavala s raznim pritiscima rezultata i pobeda. Zato nikada nisam ni pokušala da zakucam na nekoj utakmici - pojasnila nam je Slobodanka Tuvić Maksimović. Nažalost, prostor nam ne dozvoljava da čitaocima prenesemo baš sve ono što nam je Boba ispričala, poput VNBA iskustva i susreta s američkim načinom života, ali, u tonema nikakve sumnje, doći će vreme da objavimo i detalje koje ovog puta nismo uspeli.
Aleksandar Predojević
