(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: СЛОБОДАНКА ТУВИЋ МАКСИМОВИЋ, БИВША РЕПРЕЗЕНТАТИВКА И ВНБА КОШАРКАШИЦА Новосађанка која је од Војводине стигла до Америке, а прелазак у Вршац за њу био је „иностранство“

Чак 196 цм високи центар, поникла је у ЖКК Војводина, за који је наступала од 1987. до 1995, а пут у успешној каријери водио ју је касније у Ергол и Хемофарм, потом и у мађарски ПВШК из Печуја, француске клубове Бург и Валенсијан, италијански Скио, пољске екипе Лотос и Вислу из Кракова. Пуне три године популарна Боба наступала је и у најјачој светској ВНБА лиги, као чланица Финикс Меркјурија, а била је и репрезентативка наше земље и то у свим узрасним категоријама.

Данас је супруга Зорана и поносна мајка ћерки Нађи (16), девојци која је висока 205 цм и сину Кости (13), који граде сопствени кошаркашки пут и управо ових дана прелазе у београдску Мегу. Истовремено,  Боба је и жена која не одустаје од властитих животних принципа и свом снагом и пуног срца бори се да оствари оно што је зацртала.

- Иако на интернету може да се нађе и другачији податак, рођена сам у Новом Саду, 19. септембра 1977. године – уз осмех, почела је Боба своју причу. – Првих неколико година, моја породица, мајка Јованка, отац Слободан, млађа сестра Бојана и ја живели смо на Клиси, а онда смо се преселили у центар града. Док сам била мала, већину времена проводила сам у Младенову, код бака и деда с обе стране, који су живели у том месту. Имала сам заиста лепо детињство, јер у том месту живи пуно мојих рођака, браће и сестара, с којима сам се лепо дружила. Ишли смо често на купање на Дунав, играли баскет, вије и жмурке, возили бицикле, или се такмичили ун томе ко ће пре да залије бакино цвеће. Морали смо и да помажемо у круњењу кукуруза, копању кромпира, брању јагода или плевљењу траве, али све то је за нас, децу, било нормално и нико нас није ни питао да ли то желимо да радимо. Једноставно, знало се шта треба да чинимо ми, млађи, а шта су обавезе старијих. И данас одлазим тамо, са мном су, док су били млађи, ишли ћерка и син и проводили смо заиста лепе дане и знам да воле да оду у то место, али је сада то ређе, због обавеза које имамо.

Боба је завршила Основну школу „Ђорђе Натошевић“ у Новом Саду.

- Школа ми је била јако близу куће и имала сам дивну учитељицу Славицу и, за њу везану, имам лепу анегдоту. Тада су на часовима физичког девојчице носиле црне трикое, а дечаци беле атлет-мајице и црвене шорцеве. За мене, због висине, није било трикоа, па ми је она рекла да носим белу мајицу и црвени шорц као дечаци и ја, шта ћу, урадила сам тако. Пре мене, у исту школу ишла је и легендарна Јасмина Перазић, што сведочи о томе да се кошарци придавала и те како важна улога, када је спорт у питању. После сам уписала Гумназију „Исидора Секулић“ и то је за мене био – пакао у најави (ха, ха, ха, ха...). Била сам једина ученица са више од 50 оправданих часова, због тренинга, путовања и сличног, а да никада нисам побегла ни са једног. У другој години разредни ми је био данас покојни наставник физике Панић, који се борио за наш разред. Мени је у том периоду најважнија ствар у животу била кошарка, уз пуну свест о томе да средњу школу морам да завршим. Било је, наравно, и оних наставника који нису имали разумевање за моје спортске обавезе, али су, ипак, већина њих били сасвим ОК. Средња школа је брзо прошла, а мени је муке стварало то што сам морала да ускладим школске обавезе с тренинзима и утакмицама. Срећом, имала сам велику помоћ родитеља, поготово моје мајке, која је увек била ту да ми олакша и да ме растерети од осталих обавеза. Говорила ми је да кошарку играм због тога што то волим и желим, а у школу морам да идем и да је завршим, баш као и факултет, без обзира на то колико година ћу да га студирам. По завршетку средње школе, уписала сам Економски факултет, али сам убрзо затим прешла у Хемофарм из Вршца, па су студентске обавезе годинама стајале у месту.

Клуб из Вршца тада је био најбољи у нашој земљи, играо је Евролигу и то је значило да су Бобине обавезе постале значајно озбиљније и веће.

- Моја мајка је тада приметила да је све то у реду, што се кошарке тиче, али је и додала да морамо да видимо шта ће бити с факултетом. После неколико година уписала сам приватни Алфа универзитет у Новом Саду и гурала сам некако до треће године, да бих тада схватила да ме економија уопште - не интересује. Мој факултет је у Београду направио одсек за менаџмент у спорту и пребацила сам се тамо. Морала сам да положим осам диференцијалних испита, али је и то прошло. Било је то у мојим касним двадесетим, да бих завршила све четири године, а када сам окончала каријеру, одлучила сам да упишем и мастер студије. Моја ћерка је имала тек неких седам или осам месеци, када сам одбранила мастер рад, па сам уписала и докторат. То, ипак, никада нисам привела крају, а моја мама и данас уме да ме упита „Зашто?“ (ха, ха, ха, ха...). И то је било то, што се тиче мог брзог одрастања.

Слободанка је израсла до висине која ју је издвајала у односу на вршњакиње и одмах су је приметили кошаркашки људи...

- У четвртом разреду основне школе, била сам висока 170 и нешто цм, а између петог и шестог, израсла сам још читавих 17 и стигла до 194, а касније сам „додала“ још два и досегла до коначних 196 цм. Управо с 10 година почела сам да тренирам кошарку и одмах ми је тренер био Ладислав Ратгебер, стручњак с којим сам и касније доста сарађивала у кадетској и сениорској екипи Војводине, као и у мађарском Печују. Радила сам с њим тек неких шест месеци, када је почео да виче на мене и одлучила сам да више нећу да играм кошарку. Направила сам паузу од неких шест месеци, да би ме моји родитељи, приликом једне шетње крај Спенса, упитали да ли, ипак, желим да удјемо у салу и да поново пробам. Пристала сам, а тренинге пионирки водила је велика Марија Вегер. После годину дана прешла сам међу кадеткиње, које је, наравно, водио опет Ратгебер, с којим је моја мати обавила разговор у међувремену, објаснила му како функционишем и да ми само каже шта жели да урадим и ја ћу то да учиним без било каквих примедби. Али, без викања. Он је то прихватио и заиста никада више није подизао тон у раду са мном, па ни онда када сам отишла код њега, да играм као професионалац за Печуј.

У кадетском тиму, Максимовићева се први пут, по сопственом признању, срела с тежим тренинзима, уз сазнање да је Ратгеребр радио доста другачије од осталих тадашњих стручњака.

- У први тим Војводине пребачена сам већ са 13 година, а тамо сам имала феноменалну капитенку Славицу Војнић-Слијепчевић, која је била дупло старија од мене. Сећам се припрема на Игману, нас две смо тада биле заједно у соби,  и пазила је на мене, имала разумевања, усмеравала ме и пуно смо причале. Била сам млада играчица у телу висине од 196 цм и она ми је била истински пример, како на терену, тако и ван њега. Екипу су у то време чиниле, између осталих девојака, Ливија Анитич, Сања Ланцош, Снежана Поповић, Драгослава Жакула, Славица Миловић и било нам је заиста супер. Међутим, 1993.  Ратгебер је напустио тим и отишао и биле смо истински жалосне због тога.

Подсетићемо, тада је Војводина, по мишљењу већине оних који су сусрет гледали, незаслужено поражена у полуфиналу плеј-офа домаћег првенства од екипе Винер брокера у Нишу. У то време млади тренер је преломио и решио да напусти Нови Сад, упркос великој жељи да са изузетно талентованим тимом Воше стигне до неког трофеја.

- Морате, ипак, да знате да смо се, с њим на челу, као кадеткиње суочиле с много већим поразом у финалу првенства Југославије, одржаног у Новом Саду, од тима Монтмонтаже из Загреба. И то само за две секунде. Толико нас је делило од трофеја, а до њега нисмо стигле и тада смо доживеле први шок. Због тога тај пораз у Нишу, ма колико болан био, барем ја нисам доживела као спортску трагедију. Уследили су потом даљи кораци у мојој каријери, везани за Ергол, па онда и Хемофарм, који је за мене тада био као одлазак у иностранство. Тамо ми је тренер био Миодраг Весковић, а дрес тог клуба носиле су све саме репрезентативке, попут Гоце Богојевић,  Ларе Мандић, Сање Весел, Нине Бједов, Снежане Павловић-Момиров, Биљане Станковић, Каће Лазић, Хајдане Радуновић... Први пут сам напустила Нови Сад и почела сам да живим сама, а да нисам умела себи нешто да скувам, чак ни јаја да испечем, или да оперем прљаве ствари. 

Први заиста инострани клуб био је Боби мађарски ПВШК.

- Печуј је представљао моје прво искуство у другој земљи, при чему сам имала олакшавајуће околности у томе што ми је Ладислав Ратгебер поново био тренер, а у истом клубу су већ играле Жакула и Анитичева, па сам с њима могла да причам на српском. Наравно, за три године боравка у Мађарској научила сам језик довољно добро да могу да се сналазим без проблема. Уз то, имали смо супер екипу, освајали домаће титуле и играли на фајнал-фору Евролиге у Италији. Чак смо у једној сезони, у мађарском првенству, забележиле скор од 30 победа, без пораза. За мене, то је било феноменално искуство, иако уз тешке тренинге. Међутим, на то сам навикла, нисам знала за друго и мени су сви ти напори били нормални. Уз све,  Печуј је близу Новог Сада, па су моји долазили често, или сам ја ишла кући кад ми обавезе то дозволе.

Иако је, због наглог раста, стално имала проблеме с боловима у коленима, Боба ипак није имала веће паузе у каријери, током које је била стандардна репрезентативка наше земље и постала ВНБА професионалка.

- Сећам се да сам први позив за сениорску репрезентацију добила месец и по дана пре завршетка школске године и да сам отишла на припреме. На моју жалост, отпала сам с коначног списка путица за ЕП 1995. године у Чешкој. Имала сам тада 18 година, али сам себи обећала да ми се то више неће десити. Касније сам дебитовала за најјачи тим и волела сам да носим дрес државног тима, али сам, 2004. године, решила да окончам репрезентативну и ВНБА каријеру и посветим се игрању у Евролиги. Једноставно, било ми је веома тешко да све то постижем и да имам на располагању током лета само пет слободних дана, а да сво остало време тренирам и играм јаке утакмице. 

Као девојка од скоро два метра, Слободанка је могла и да закуца лопту у кош. То је, међутим, радила само на тренингу.

– Човек мора да се осећа апсолутно комфорно на терену да би то урадио на утакмици, а ја сам се увек суочавала с разним притисцима резултата и победа. Зато никада нисам ни покушала да закуцам на некој утакмици  - појаснила нам је Слободанка Тувић Максимовић. Нажалост, простор нам не дозвољава да читаоцима пренесемо баш све оно што нам је Боба испричала, попут ВНБА искуства и сусрета с америчким начином живота, али, у тонема никакве сумње, доћи ће време да објавимо и детаље које овог пута нисмо успели.

Александар Предојевић