(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: РАЈКО АЛЕКСИЋ, ФУДБАЛСКИ РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ СФРЈ И ЧЛАН ПРВЕ ШАМПИОНСКЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ВОЈВОДИНЕ Могли смо и ми као Селтик...

Поред оног „старе даме“ из Новог Сада, носио је још једино дрес француског Олимпика из Лиона. Уз то, наравно, треба посебно истаћи и чињеницу да је у два сусрета био и репрезентативац Југославије, с којом је, 1968. године  у Италији, иако тада није наступио ни у једном сусрету, освојио сребрну медаљу на Европском првенству, чиме је заслужио и националну пензију. 

Рајко је рођен 19. фебруара 1947. године у Српској Црњи...

- Моја породица у Војводину је дошла у колонизацији, после Другог светског рата – објаснио нам је. – Мајка Милка и отац Стеван су из села Соколово, које се, на реци Сани, налази између Кључа и Санског Моста, у Босни и Херцеговини. Стигли су у Српску Црњу 1945. године, где смо ја и млађи брат Здравко рођени 1947. односно 1949. године. Сестра Душанка и старији брат Вељко су у Банат стигли као мали, заједно с нашим родитељима, када су имали десет и седам година. Одрастао сам као и остала деца, проводећи време у основној школи и на околним пољанама и пашњацима, на којима смо, ми дечаци, играли фудбал. Показивао сам велико интересовање генерално за спорт, највише захваљујући једном професору, иначе великом партизановцу, који нас је уводио у разне спортске гране. У школи је све то неговано, па смо се такмичили у атлетици, одбојци и свим осталим дисциплинама. Данас када се присетим, имао сам весело и лепо детињство... Наравно, помагали смо и нашим родитељима у раду на земљи и у воћњаку, што се подразумевало и било је део наше свакодневице.

У Српској Црњи егзистира и данас Фудбалски клуб Будућност, чије је утакмице, као дечак, Алексић одлазио да гледа, али је занимљиво да никада није отишао ни на један тренинг у тај клуб.

- Био сам посвећен школским и обавезама које сам у кући имао, тако да нисам имао времена да се и тамо опробам. Тек када сам у Новом Саду, у који сам дошао с 15 година, уписао Гимназију „Моша Пијаде“, брат Вељко, који је тамо већ играо, одмах ме је одвео у Војводину. Нашао сам се у подмлатку, у омладинској школи, а први тренери били су ми Јоца Маријановић и Радомир Крстић. У мојој генерацији, дакле момака рођених 1946. и 1947, између осталих, били су и Бака Милић, Драган Сурдучки и Миле Маринковић, који су одскакали квалитетом. Био сам члан те екипе до тренутка када сам навршио 18 година и изгубио право да за њу играм, па сам одмах пребачен у млади тим. У њему сам се кратко задржао, пошто сам убрзо прекомандован и у прву екипу. Тренер сениора био је тада Бранко Станковић, чувени Стане, и имао сам среће да сам „упао“ у, испоставиће се, прву шампионску генерацију Војводине.

Признаје Рајко да га је тада погледала спортска срећа, јер је, како је додао, пола играча из те Вошине екипе била близу одласку из клуба, док је с другом половином момака, ипак, играо нешто дуже.

- Били су то голман Пантелић, па Мика Радовић, Вучинић, Секереш, Такач, Николић, Павлић... све играчи који су се налазили на изласку. Ех, да су сви они остали и у наредном Купу шампиона, сигурно бисмо боље прошли, него што јесмо, а подсетићу вас да смо играли у четвртфиналу са Селтиком из Глазгова, елиминисавши претходно Атлетико из Мадрида. Тада сам већ био стандардни првотимац, на бековским местима играли смо Радовић и ја, а Вучинић је нас већ напустио и отишао у војску. Шпанце смо код куће добили, тамо смо изгубили и требало је да се трећа, одлучујућа утакмица игра у Амстердаму. Међутим, наш технички директор Вујадин Бошков и тада чувени менаџер Украјинчек, донели су, за добру финансијску добит, да и „мајсторицу“ одиграмо на старом стадиону „Винсенте Калдерон“. Сећам се да су Шпанци говорили „Ови су се предали“... Стадион је био дупке испуњен, сви су очекивали сигуран пролазак Атлетика, а ми смо славили с 3:2 и нашли се у четвртфиналу. Тада је наш најбољи играч био Силвестер Такач, изузетан човек и фудбалер, који је, уз то, био и у сјајној форми и за којег и данас мислим да је штета што није отишао у неки већи клуб од француског Ремса. Међутим, наше руководство хтело је да брзо узме неке паре и тако је завршио у просечној екипи.

Уследио је потом сусрет Војводине са шкотским Селтиком.

- У првом сусрету у Новом Саду, мислим да постоји то у архиви ФК Војводина, забележена је рекордна посета у на нашем стадиону. Са терена сам, добро то памтим, гледао два стуба од рефлектора, на којима су људи у гроздовима проналазили место одакле да прате утакицу! На трибинама није било места ни игла да падне. Ту утакмицу смо добили резултатом 1:0, у реваншу смо доживели пораз од 0:2, а да нам је макар Такач остао, који нас је напустио пре тог сусрета, могло је све да буде другачије. У реваншу смо трпели огромни притисак с препуних трибина, а други гол примили смо у продужетку, када су сви играчи Селтика дошли пред наш гол, чак и њихов голман... Када су погодили, одмах је уследио и крај утакмице. Штета... Тај и такав Селтик у полуфиналу састао се с екипом прашке Дукле из Чехословачке и славио, да би у финалу надиграо и Интер из Милана и постао шампион Европе. Да смо имали само мало више спортске среће, то смо могли и ми да урадимо, али... Недостатак среће, као и то да нас нису напустили неки баш важни играчи пре тога. Јесу тада доведена одређена појачања – Дакић из Београда, Станић из Титограда, Ђорђић из Осијека и Ракић из Новог Сада, све добри фудбалери, али су они до тада играли у Другој лиги, а ово је био Куп шампиона. Били смо разочарани, али била је то и наша реалност, играли смо с европским тимовима, великанима, што Ателтико и Селтик тада свакако јесу били.

Алексић је, ипак, осетио сласт освајања шампионске титуле с Новосађанима

- Био сам младић од 19 година и у тој, шампионској сезони у Југославији почео сам само две утакмице, јер су Радовић и Вучинић били стандардни на мом месту. Улазио сам у игру често, играо прија-тељске сусрете и чекао шансу. За разлику од европских терена, у нашој лиги биле су дозвољене измене. Углавном, када је постало јасно да ћемо бити прваци, у читавом Новом Саду завладало је весеље, а ми смо титулу прославили уз музику и цигане. Све је то било некако и логично, јер смо имали добар тим, одличног тренера, велику дисциплину, тешке тренинге, а и добро смо отворили сезону, За период од 1965. па до мог одласка, 1977, дрес Војводине носио сам укупно 492 пута, од тога у 214 првенствених сусрета. Уз то, у осам дуела носио сам дрес младе репрезентације Југославије код селектора Душана Ненковића и био сам на добром путу да постанем и стандардни члан сениорске селекције. На моју велику жалост, на куп утакмици коју је Војводина играла у Новом Саду с љубљанском Олимпијом, сударио сам се с Бранетом Облаком и страдао ми је менискус. Морао сам да паузирам годину дана, таква је пауза била обавезна тада, а не као данас. После сам морао да кренем од нуле и изгубио сам играчки све што сам до тада стекао.

Иако је био члан клуба из Српске Атине до 1977, Алексић није освојио Средњеевропски куп управо у тој сезони.

- На одлсужење војног рока сам отишао 1975.  и, одмах по повратку, прихватио сам позив Олимпика из Лиона. Своју одисеју у Војводини завршавао сам управо с екипом која је освојила тај трофеј, у којој су били Свилар, Вујков, Мокуш, Трифуновић, Новоселац, Рутоњски и да не ређам даље. У том тиму је био и Мирослав Вукашиновић, с којим сам и данас у сјајним релацијама. Тренер је био Тоза Веселиновић и сигуран сам да је та генерација имала квалитет да освоји другу титулу у историји клуба, али је тада политика умешала своје прсте у читаву причу и Војводина је морала да се задовољи другим местом. 

Вратили смо се на дане када је Алексић био више него озбиљан кандидат за репрезентацију Југославије. Ипак, није успео да упише више од само два наступа за њу и то у пријатељским сусретима.

У то време, приоритет је био да су увек у првом плану били фудбалери Партизана, Црвене звезде, Хајдука и Динама. Играчи из „мањих“ клубова, попут Сарајева, Жељезничара, Вележа, Војводине и осталих, морали су да буду значајно бољи од конкуренције да би обукли плави дрес. Уколико су били ту негде, раме уз раме, предност су добијали фудбалери „великих“. На мојој позицији бека, Звезда је предлагала Ђорића и Кривокућу, добре играче, Динамо је кандидовао Цвека и Грачанина, Вележ – Енвера Хаџиабдића, Рајковић из Радничког из Ниша био је такође озбиљан... Било је доста њих, а одлуку је, на крају, доносио Рајко Митић. Проклета повреда ме је онемогућила да упишем много више утакмица, али то је већ била нека виша сила. И данас ми је жао због тога, имао сам одличну „залеђину“ у Бранку Станковићу, али на силу се није могло.

Позив Олимпика из Лиона стигао му је – преко Београда

- И тада сам био миљеник среће. Мој брат Вељко, који је већ радио на факултету у Београду и био члан управе Црвене звезде, чуо је да Олимпик тражи бека, јер је његов капитен напустио клуб. Предложио је мене, наравно, и добио сам позив. Играо сам стандардно у Француској и уписао 52 наступа за Лион, у којима сам два пута био и стрелац. Тада тај клуб није био јак као што је то постао у годинама које су уследиле, па нисам имао могућност да с њим играм и у неком од европских купова. Тренер ми је био чувени Еме Жаке, који је после радио у Бордоу, а онда био и селектор Француске, с којим сам имао одличан однос и, испоставило се, да сам код њега и завршио каријеру. У последњој, трећој сезони, 1980. године, пукла ми је ахилова тетива, после које сам отишао на операцију и „окачио копачке о клин“. Вратио сам се кући, завршио Вишу тренерску школу и, све до пензионисања, радио сам као тренер у омладинској школи Војводине.

Породично, Рајко Алексић има сина Марка, рођеног 1985. и кћерку Марину која је 1990. годиште. 

- Од сина сам добио унука Стефана, који сада има четири године, па с њима проводим највише времена. Марко је покушао да се бави спортом, играо је фудбал, али је онда нагло израстао, почео је да има муке с коленом и прекинуо је с бављењем фудбалом – навео је Рајко Алексић, који, како сам истиче, има „79 и по година“ и посвећен је члановима породице, али и пријатељима с којима проводи пензионерске дане.