„VEĆ SAM IZABRAO IME: ŠAŠA-AN“ (NE)ZABORAVLJENI: Saša Drakulić najlepše stranice svoje karijere ispisao u Južnoj Koreji
Ljubav prema lopti čini čuda. Saša Drakulić, nekadašnji uspešni igrač mnogih klubova u Srbiji, Južnoj Koreji, Japanu i na Kipru, najbolji je primer takve tvrdnje. I danas, kada se nalazi u 54. godini života, zahvaljujući toj ljubavi, on i dalje traje i nema nameru da se oprosti od fudbala.
Istina je da sada nastupa za tim Proletera iz Novog Sada, u pretposlednjem rangu takmičenja, ali mu to, kao i prvog dana kada se u ovu igru zaljubio, pričinjava veliko zadovoljstvo. I, dodaje, igraće dokle god bude mogao da se uspešno nadmeće s mladićima od kojih većina mogu i sinovi da mu budu. Na to dodaje:
-Jedino poneki delegat na utakmici bude stariji od mene!
Najlepše stranice u karijeri, Saša je ispisao u Južnoj Koreji, kao igrač tamošnjih timova Busan Daevu Rojalsa, Suvon Samsung Bluvingsa i Seongnam Ilva Čume, s kojima je osvojio čak šest titula šampiona.
-Moja priča, ipak, počinje u selu Karadžićevo, 15 km udaljenom od Vinkovaca, u kojem sam se rodio 28. avgusta 1972. godine – stranice životnog albuma počeo je da prelistava Saša. – Moj deda je u Slavoniju došao iz Like, a u Karadžićevu i danas imamo kuću i parče njive koje izdajemo u arendu. Elem, u Vinkovcima sam završio osnovnu i srednju školu i počeo da igram fudbal. Dok sam bio dete, zanimali su me i svi drugi sportovi, pa sam na školskim takmičenjima bio u ekipama u košarci, odbojci i rukometu, ali nijedan od njih nisam trenirao. Mimo toga, imao sam starijeg druga, mislim da se prezivao Jakšić, koji je kasnije igrao stontenis u beogradskom Partizanu, pa sam se oprobao, i bio prilično dobar, i u tom sportu. Međutim, fudbal sam počeo da treniram u Dinamu iz Vinkovaca kada sam napunio samo šest godina.
Sušta suprotnost ocu
Sašin otac Slobodan isto je igrao na poziciji centarfora.
-Bio je nizak, veoma brz i šutirao je levom nogom – objašnjava Drakulić. – Ja sam, opet, napadač koji je visok, sporiji sam od njega i šutiram desnicom, dakle, sušte smo suprotnosti. Nažalost, on nije iskoristio bogom dani talenat, iako su ga navijači voleli i čak mu pisali pisma koja i danas čuvam. Jednom prilikom, čuveni trener Ljupko Petrović mi je, kada je pričao o mom ocu, rekao sledeće: “Kakav Džaja, kakav Šekularac! To je bio najbolji fudbaler kog sam ikad video, ujedno i najgluplji, jer talenat nije iskoristio”.
Ima Drakulić i jednu anegdotu iz tog vremena:
-Išli su mi, manje ili više, dobro svi sportovi u kojima sam se oprobao, sve do jednog dana kada me je mama stavila ispred sebe i rekla mi: “Ideš na fudbal, tvoj tata ga je igrao, pa ćeš ga igrati i ti”. I zaista, moj otac Slobodan nosio je dres vinkovačkog Dinama, pa ga je u jednom trenutku zvala i došla po njega Vojvodina, ali je on preko noći pobegao iz Novog Sada i vratio se u svoje selo. Nije mogao da izdrži taj pritisak, iako je bio izuzetno talentovan, pa je u Osijeku igrao s generacijom u kojoj je bio legendarni Ivica Grnja. S njima je nastupao za tim Metalca, imao je čak poziv da pređe i u Štutgart, ali ni tamo nije otišao. Jednostavno, nije imao ko da ga podrži, odrastao je bez roditelja i sudbina mu je odredila da kasnije nastupa za nižerazredne timove i stvara uslove da sestra Ljiljana i ja možemo normalno da odrastamo.
Neuspela epizoda u Japanu
Saša Drakulić bio je prvi fudbaler kojeg je neki klub iz Južne Koreje prodao u neku drugu zemlju. U njegovom slučaju, to je bio transfer u Kašivu Rejsol iz Japana.
-Nažalost, baš tada mi je preminula majka, za koju sam bio jako vezan, a pukao mi je i prst, tako da sam bio psihički rastrojen. Taj klub je sponzorisala čuvena fabrika Hitači i, u razgovoru s trenerom, predložio sam mu da me pusti da odigram dve-tri utakmice, kako bih ušao u formu. On je, međutim, insistirao da prvo igram za drugi tim, što me je “ubijalo”. Nisam mogao to da izdržim i pokrenuo sam predlog da napravimo trejd i da umesto mene dođe jedan južnokorejski igrač, a ja da se vratim u Samsung i vratim se fudbalu. Pošto tu zemlju doživljavam kao svoju drugu otadžbinu, zaista je bilo sve onako kako sam i zamišljao, a ljudima iz Japana ostao sam zahvalan na izuzetno fer i korektnom odnosu prema meni koji su pokazali . podvukao je Drakulić.
U Dinamu se Drakulić lepo snašao i počeo da razvija nesumnjivi potencijal.
-Vežbao sam i igrao u Vinkovcima, sve do odlaska na odsluženje vojnog roka, u Kičevu i Vranju, 1991. godine. Posle sam sedam meseci proveo na ratištu, na Baniji, kao deo redovne JNA. Pred odlazak sam bio na pozajmici u vinkovačkoj Lokomotivi i rukovodio sam se razmišljanjem da to odradim, da ne moram kasnije, a da se onda potpuno posvetim fudbalu. Nažalost, tada se zaratilo i više nikada se nisam vratio u rodni kraj. Dok sam bio vojnik, moji su privremeni smeštaj našli u Iloku, a da nisam ni znao gde su. Po povratku, zaposlio sam se u pekari, da bismo mogli da živimo, a o fudbalu nisam u tim danima ni razmišljao. Ipak, trenirao sam sam, trčao, skidao kilograme, a pomagao mi je moj otac.
Saša kaže da priču koja sledi malo ko zna, a tiče se njegovog dolaska u Bačku iz bačke Palanke.
-Igrom slučaja, Bačka ja na mini-pripremama bila u Iloku i igrači su spavali u bungalovima u tamošnjem dvorcu. Trenirali su na obližnjem terenu, na kojem sam ja, dok su se oni skupljali, udarao voleje… Primetio je to Pero Remeta, pa su ljudi iz kluba, koji je tada igrao u Vojvođanskoj ligi, došli do mene s pitanjem da li bih došao da igram za Bačkopalančane. I tako je krenuo put moje karijere. U sledećih godinu dana postigao sam 40 golova, pa su počeli da mi stižu pozivi sa svih strana. Radnički iz Novog Beograda, ondašnji prvoligaš, bio je te 1993. godine najkorektniji i najuporniji i rešio sam tamo da pređem. Međutim, pokojna majka je nazvala Dragana Džajića, jer se i Crvena zvezda interesovala za mene, namestivši mi navodni Džajin poziv, pa sam, posle razugovora s njim, ipak odlučio da odem među crveno-bele iz glavnog grada Srbije.
Gol rukom kao veliki greh
I pored sjajnih igara, nikada Drakulić nije proglašđen za fudbalera godine u Južnoj Koreji.
-Bio sam u konkurenciji i za to priznanje, ali Južnokoreanci ne vole da najbolji igrač u njihovom prvenstvu bude stranac – objašnjava popularni Šaša. – Drugi moj greh bio je taj što sam u finalu jednog prvenstva, nastupajući za Samsung, postigao gol rukom. Poređeno je to,čak, s golom Maradone na Svetskom prvenstvu u Meksiku 1986. godine, koji je dao Englezima, pa se tamošnja javnost podelila. Gol je bio priznat, niko nije ni video da sam ga postigao uz pomoć ruke, osim jedne kamere… Nisam imao nameru da tako poentiram, lopta me je pogodila u ruku, a da toga, zaista, nisam bio ni svestan. Posle susreta sam objašnjavao da se lopta odbila od moje desne ruke, a ne u leve, kako se zaista desilo. Toliko nisam umeo da objasnim čitavu situaciju.
Konkurencija u Zvezdi bila je paklena, pa je Saša krenuo na pozajmice.
.U napadu bili Anto Drobnjak i Ilija Ivić i bilo mi je potrebno vreme da se izborim za šansu. Ja sam, međutim, želeo da igram, tada me je pozvala Priština i rešio sam da prihvatim, iako Džajić nije bio za to. Bio sam tamo šest meseci, posle se vratio u Beograd, ali sam tražio da idem na novu poizajmicu i otišao u Borac iz Čačka, tada člana Druge A lige. Proveo sam u toj sredini takođe predivnih pola godine, a onda je usledio prelazak u Obilić, gde sam bio novih šest meseci. Preko menadžera, tada je stigao poziv iz Južne Koreje. Nisam ni znao gde se ta zemlja nalazi, ali sam odlučio da napravim, ispostaviće se, najbolji fudbalski potez u životu. Otišao sam u Daevu i u Južnu Koreju u kojoj sam, s prekidom u periodu kada sam prešao u japansku Kašivu, ostao gotovo devet godina.
Neuspela epizoda u Japanu
Saša Drakulić bio je prvi fudbaler kojeg je neki klub iz Južne Koreje prodao u neku drugu zemlju. U njegovom slučaju, to je bio transfer u Kašivu Rejsol iz Japana.
-Nažalost, baš tada mi je preminula majka, za koju sam bio jako vezan, a pukao mi je i prst, tako da sam bio psihički rastrojen. Taj klub je sponzorisala čuvena fabrika Hitači i, u razgovoru s trenerom, predložio sam mu da me pusti da odigram dve-tri utakmice, kako bih ušao u formu. On je, međutim, insistirao da prvo igram za drugi tim, što me je “ubijalo”. Nisam mogao to da izdržim i pokrenuo sam predlog da napravimo trejd i da umesto mene dođe jedan južnokorejski igrač, a ja da se vratim u Samsung i vratim se fudbalu. Pošto tu zemlju doživljavam kao svoju drugu otadžbinu, zaista je bilo sve onako kako sam i zamišljao, a ljudima iz Japana ostao sam zahvalan na izuzetno fer i korektnom odnosu prema meni koji su pokazali . podvukao je Drakulić.
Po dolasku na Korejsko poluostrvo, Saši nije bilo baš lako.
-Trebale su mi neke dve godine da se prilagodim na novu zemlju, kuluturu i način života. U Južnoj Koreji se mnogo, mnogo jače trenira, a u Srbiji nije bilo tako, pa mi se telo jako umaralo. Na utakmicama nisam zbog toga bio pravi, iako je bilo povremenih bljeskova. Srećom, kada sam se navikao na sve ono što je pratilo fudbal u toj zemlji, krenulo mi je i počeo sam da uživam. Naučio sam i dosta od jezika, koji je jako težak, pa sam razumeo kada mi se neko obrati. Ipak, da bi ga čovek progorio, moralo je da se ide u školu, a za to nisam imao vremena.
Tokom devet godina boravka u toj azijskoj zemlji, Saša je, sjajnim igrama i golovima, stekao veliku popularnost, u šta je i potpisnik ovih redova imao priliku da se uveri, tokom priprema Vojvodine u turskom Beleku, kada su u istom hotelu bili i igrači jednog južnokorejskog kluba. Kada su videli Drakulića, bilo je to kao da su sreli kakvo fudbalsko božanstvo i svi su redom želeli da se s njim fotografišu.
Porodica
Saša Drakulić danas je srećno oženjen suprugom Tanjom, s kojom ima ćerku Stašu (16).
-Ćerka Saša trenira odbojku, iako je, kao mala, obožavala fudbal – uz osmeh, rekao je ponosni otac. – Tanja iz prethodnog braka ima sinove Andreja i Strahinju, s kojima se jako lepo slažem, a moja supruga je divna žena, koju prosto obožavam.
-Ponekad se neke stvari ne mogu ni opisati rečima, samo ja znam kako je bilo. Kad bi me moja majka posetila tamo, pokušavala je da prenese kakav status imam u Južnoj Koreji, ali, kada je došao moj kum posle nje, a on je imao tezu da je pola od onog što majka priča istina, a da drugu polovinu treba baciti u vodu, nije mogao sebi da dođe. Pitao se “Šta je ovo?”, jer narod tamo kad nekog zavoli – voli ga jako. Ja sam im prirastao za srce, igrao sam dobro, ali to je bilo i više od igre. Ne znam razlog, ali znam da sam bio prvi stranac koji je prešao cifru od 100 postignutih golova. Da budem još precizniji, mislim da sam u svim takmičenjima, po nekoj mojoj evidenciji, postigao i preko 130 pogodaka. Osvojio sam i šest šampionskih titula i to sa tri različitsa kluba: s Daevuom jednu, sa Samsungom dve i tri sa Songam Ilveomi. Možda je bilo nekih igrača tamo koji su imali taj broj titula, ali niko to nije učinio s tri ekipe, a uz to sam bio i stranac.
Zanimalo nas je, logično posle svega iznesenog, da li je Drakulić imao poziv da zaigra za reprezentaciju Južne Koreje.
-Bilo je poziva, kako da ne! Trebao sam da igram za tu zemlju 2002. godine na Svetskom prvenstvu u Japanu i Južnoj Koreji, a selektor je tada bio Gus Hidink. Kod mene kući dolazila je delegacija nacionalnog saveza, ali postojala su dva problema da se ta ideja realizuje. Prvi je bio to što nisam želeo da se odreknem svog pasoša, jer tamo ne postoji dvojno državljanstvo, a drugi što se Hidinku verovatno nisam svideo i nije došlo do realizacije čitave priče. Inače, na konferenciji za medije, rekao sam prisutnima da bih, da je bilo drugačije, uzeo ime Šaša-An. Svi su me tamo zvali Šaša, a dodao bih drugi deo po imenu mog menadžera, gospodina Ana. Ipak, sve je to ostalo samo na ideji, iako je u javnosti postojala anketa da li da Šaša zaigra za državni tim, a čak 83 odsto anketiranih bilo je “za”. To je za mene bilo ogromno priznanje, iako se nije dogodilo.
I pored uspeha koje je gotovo čitavu deceniju imao u inostranstvu, zanimalo nas je da li je Drakulić imao đelju da se vrati u Srbiju i dokaže u našem fudbalu.
-Ne, takvu želju nisam imao. Tamo sam, jednostavno, pronašao sebe, Imao sam čak pozive da odem u Španiju ili Italiju, ali nisam ni to želeo. Igrao sam dobro, ljudi su me voleli i nisam osećao nikakvu potrebu da ponovo odlazim negde gde ću morati da se dokazujem, Ipak, 2000. godine rešio sam da je bilo dosta, bio sam zasićen i želeo sam da odem dok sam na vrhu. Tako je i bilo, tri puta sam bio prvi strelac prvenstva i bilo je vreme za promenu. Imao sam već dosta godina i razmišljao sam da završim karijeru. Međutim, posle sam otišao u kiparski AEK iz Larnake, gde sam igrao sa pokojnim Zoltanom Sabom. Tamo sam doživeo povredu kolena, operisao prednje ukrštene ligamente i pomislio “Sada je zaista kraj”. Tada me je pozvao direktor Vojvodine Cvetko Riđošić, bila je to 2005. godina, da dođem da pomognem klubu. Bio sam kratko, odigrao par prvenstvenih utakmica i otišao u ČSK… U Drugoj ligi sam odigrao dobro, posle sam bio i u Apatinu i, jednostavno, od 2003. godine, stalno sam ostavljao fudbal, a igram ga, evo, i danas – završio je Saša Drakulić, koji je kasnije u dva navrata bio i sportski direktor FK Vojvodina. Uz to, obožava da igra i mali fudbal, “Dnevnikov” turnir osvajao je, kako sam kaže, u svim uzrasnim kategorijama, a broj titula na njemu ni sam ne zna. Na našem turniru je doživeo i to da povredi i drugo koleno, zbog čega je morao da napusti redove Vojvodine, čiji je tada bio član. Ali, to je već neka druga priča…
Aleksandar Predojević
