„ВЕЋ САМ ИЗАБРАО ИМЕ: ШАША-АН“ (НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: Саша Дракулић најлепше странице своје каријере исписао у Јужној Кореји
Љубав према лопти чини чуда. Саша Дракулић, некадашњи успешни играч многих клубова у Србији, Јужној Кореји, Јапану и на Кипру, најбољи је пример такве тврдње. И данас, када се налази у 54. години живота, захваљујући тој љубави, он и даље траје и нема намеру да се опрости од фудбала.
Истина је да сада наступа за тим Пролетера из Новог Сада, у претпоследњем рангу такмичења, али му то, као и првог дана када се у ову игру заљубио, причињава велико задовољство. И, додаје, играће докле год буде могао да се успешно надмеће с младићима од којих већина могу и синови да му буду. На то додаје:
-Једино понеки делегат на утакмици буде старији од мене!
Најлепше странице у каријери, Саша је исписао у Јужној Кореји, као играч тамошњих тимова Бусан Даеву Ројалса, Сувон Самсунг Блувингса и Сеонгнам Илва Чуме, с којима је освојио чак шест титула шампиона.
-Моја прича, ипак, почиње у селу Караџићево, 15 км удаљеном од Винковаца, у којем сам се родио 28. августа 1972. године – странице животног албума почео је да прелистава Саша. – Мој деда је у Славонију дошао из Лике, а у Караџићеву и данас имамо кућу и парче њиве које издајемо у аренду. Елем, у Винковцима сам завршио основну и средњу школу и почео да играм фудбал. Док сам био дете, занимали су ме и сви други спортови, па сам на школским такмичењима био у екипама у кошарци, одбојци и рукомету, али ниједан од њих нисам тренирао. Мимо тога, имао сам старијег друга, мислим да се презивао Јакшић, који је касније играо стонтенис у београдском Партизану, па сам се опробао, и био прилично добар, и у том спорту. Међутим, фудбал сам почео да тренирам у Динаму из Винковаца када сам напунио само шест година.
Сушта супротност оцу
Сашин отац Слободан исто је играо на позицији центарфора.
-Био је низак, веома брз и шутирао је левом ногом – објашњава Дракулић. – Ја сам, опет, нападач који је висок, спорији сам од њега и шутирам десницом, дакле, суште смо супротности. Нажалост, он није искористио богом дани таленат, иако су га навијачи волели и чак му писали писма која и данас чувам. Једном приликом, чувени тренер Љупко Петровић ми је, када је причао о мом оцу, рекао следеће: “Какав Џаја, какав Шекуларац! То је био најбољи фудбалер ког сам икад видео, уједно и најглупљи, јер таленат није искористио”.
Има Дракулић и једну анегдоту из тог времена:
-Ишли су ми, мање или више, добро сви спортови у којима сам се опробао, све до једног дана када ме је мама ставила испред себе и рекла ми: “Идеш на фудбал, твој тата га је играо, па ћеш га играти и ти”. И заиста, мој отац Слободан носио је дрес винковачког Динама, па га је у једном тренутку звала и дошла по њега Војводина, али је он преко ноћи побегао из Новог Сада и вратио се у своје село. Није могао да издржи тај притисак, иако је био изузетно талентован, па је у Осијеку играо с генерацијом у којој је био легендарни Ивица Грња. С њима је наступао за тим Металца, имао је чак позив да пређе и у Штутгарт, али ни тамо није отишао. Једноставно, није имао ко да га подржи, одрастао је без родитеља и судбина му је одредила да касније наступа за нижеразредне тимове и ствара услове да сестра Љиљана и ја можемо нормално да одрастамо.
Неуспела епизода у Јапану
Саша Дракулић био је први фудбалер којег је неки клуб из Јужне Кореје продао у неку другу земљу. У његовом случају, то је био трансфер у Кашиву Рејсол из Јапана.
-Нажалост, баш тада ми је преминула мајка, за коју сам био јако везан, а пукао ми је и прст, тако да сам био психички растројен. Тај клуб је спонзорисала чувена фабрика Хитачи и, у разговору с тренером, предложио сам му да ме пусти да одиграм две-три утакмице, како бих ушао у форму. Он је, међутим, инсистирао да прво играм за други тим, што ме је “убијало”. Нисам могао то да издржим и покренуо сам предлог да направимо трејд и да уместо мене дође један јужнокорејски играч, а ја да се вратим у Самсунг и вратим се фудбалу. Пошто ту земљу доживљавам као своју другу отаџбину, заиста је било све онако како сам и замишљао, а људима из Јапана остао сам захвалан на изузетно фер и коректном односу према мени који су показали . подвукао је Дракулић.
У Динаму се Дракулић лепо снашао и почео да развија несумњиви потенцијал.
-Вежбао сам и играо у Винковцима, све до одласка на одслужење војног рока, у Кичеву и Врању, 1991. године. После сам седам месеци провео на ратишту, на Банији, као део редовне ЈНА. Пред одлазак сам био на позајмици у винковачкој Локомотиви и руководио сам се размишљањем да то одрадим, да не морам касније, а да се онда потпуно посветим фудбалу. Нажалост, тада се заратило и више никада се нисам вратио у родни крај. Док сам био војник, моји су привремени смештај нашли у Илоку, а да нисам ни знао где су. По повратку, запослио сам се у пекари, да бисмо могли да живимо, а о фудбалу нисам у тим данима ни размишљао. Ипак, тренирао сам сам, трчао, скидао килограме, а помагао ми је мој отац.
Саша каже да причу која следи мало ко зна, а тиче се његовог доласка у Бачку из бачке Паланке.
-Игром случаја, Бачка ја на мини-припремама била у Илоку и играчи су спавали у бунгаловима у тамошњем дворцу. Тренирали су на оближњем терену, на којем сам ја, док су се они скупљали, ударао волеје… Приметио је то Перо Ремета, па су људи из клуба, који је тада играо у Војвођанској лиги, дошли до мене с питањем да ли бих дошао да играм за Бачкопаланчане. И тако је кренуо пут моје каријере. У следећих годину дана постигао сам 40 голова, па су почели да ми стижу позиви са свих страна. Раднички из Новог Београда, ондашњи прволигаш, био је те 1993. године најкоректнији и најупорнији и решио сам тамо да пређем. Међутим, покојна мајка је назвала Драгана Џајића, јер се и Црвена звезда интересовала за мене, наместивши ми наводни Џајин позив, па сам, после разуговора с њим, ипак одлучио да одем међу црвено-беле из главног града Србије.
Гол руком као велики грех
И поред сјајних игара, никада Дракулић није проглашђен за фудбалера године у Јужној Кореји.
-Био сам у конкуренцији и за то признање, али Јужнокореанци не воле да најбољи играч у њиховом првенству буде странац – објашњава популарни Шаша. – Други мој грех био је тај што сам у финалу једног првенства, наступајући за Самсунг, постигао гол руком. Поређено је то,чак, с голом Марадоне на Светском првенству у Мексику 1986. године, који је дао Енглезима, па се тамошња јавност поделила. Гол је био признат, нико није ни видео да сам га постигао уз помоћ руке, осим једне камере… Нисам имао намеру да тако поентирам, лопта ме је погодила у руку, а да тога, заиста, нисам био ни свестан. После сусрета сам објашњавао да се лопта одбила од моје десне руке, а не у леве, како се заиста десило. Толико нисам умео да објасним читаву ситуацију.
Конкуренција у Звезди била је паклена, па је Саша кренуо на позајмице.
.У нападу били Анто Дробњак и Илија Ивић и било ми је потребно време да се изборим за шансу. Ја сам, међутим, желео да играм, тада ме је позвала Приштина и решио сам да прихватим, иако Џајић није био за то. Био сам тамо шест месеци, после се вратио у Београд, али сам тражио да идем на нову поизајмицу и отишао у Борац из Чачка, тада члана Друге А лиге. Провео сам у тој средини такође предивних пола године, а онда је уследио прелазак у Обилић, где сам био нових шест месеци. Преко менаџера, тада је стигао позив из Јужне Кореје. Нисам ни знао где се та земља налази, али сам одлучио да направим, испоставиће се, најбољи фудбалски потез у животу. Отишао сам у Даеву и у Јужну Кореју у којој сам, с прекидом у периоду када сам прешао у јапанску Кашиву, остао готово девет година.
Неуспела епизода у Јапану
Саша Дракулић био је први фудбалер којег је неки клуб из Јужне Кореје продао у неку другу земљу. У његовом случају, то је био трансфер у Кашиву Рејсол из Јапана.
-Нажалост, баш тада ми је преминула мајка, за коју сам био јако везан, а пукао ми је и прст, тако да сам био психички растројен. Тај клуб је спонзорисала чувена фабрика Хитачи и, у разговору с тренером, предложио сам му да ме пусти да одиграм две-три утакмице, како бих ушао у форму. Он је, међутим, инсистирао да прво играм за други тим, што ме је “убијало”. Нисам могао то да издржим и покренуо сам предлог да направимо трејд и да уместо мене дође један јужнокорејски играч, а ја да се вратим у Самсунг и вратим се фудбалу. Пошто ту земљу доживљавам као своју другу отаџбину, заиста је било све онако како сам и замишљао, а људима из Јапана остао сам захвалан на изузетно фер и коректном односу према мени који су показали . подвукао је Дракулић.
По доласку на Корејско полуострво, Саши није било баш лако.
-Требале су ми неке две године да се прилагодим на нову земљу, кулутуру и начин живота. У Јужној Кореји се много, много јаче тренира, а у Србији није било тако, па ми се тело јако умарало. На утакмицама нисам због тога био прави, иако је било повремених бљескова. Срећом, када сам се навикао на све оно што је пратило фудбал у тој земљи, кренуло ми је и почео сам да уживам. Научио сам и доста од језика, који је јако тежак, па сам разумео када ми се неко обрати. Ипак, да би га човек прогорио, морало је да се иде у школу, а за то нисам имао времена.
Током девет година боравка у тој азијској земљи, Саша је, сјајним играма и головима, стекао велику популарност, у шта је и потписник ових редова имао прилику да се увери, током припрема Војводине у турском Белеку, када су у истом хотелу били и играчи једног јужнокорејског клуба. Када су видели Дракулића, било је то као да су срели какво фудбалско божанство и сви су редом желели да се с њим фотографишу.
Породица
Саша Дракулић данас је срећно ожењен супругом Тањом, с којом има ћерку Сташу (16).
-Ћерка Саша тренира одбојку, иако је, као мала, обожавала фудбал – уз осмех, рекао је поносни отац. – Тања из претходног брака има синове Андреја и Страхињу, с којима се јако лепо слажем, а моја супруга је дивна жена, коју просто обожавам.
-Понекад се неке ствари не могу ни описати речима, само ја знам како је било. Кад би ме моја мајка посетила тамо, покушавала је да пренесе какав статус имам у Јужној Кореји, али, када је дошао мој кум после ње, а он је имао тезу да је пола од оног што мајка прича истина, а да другу половину треба бацити у воду, није могао себи да дође. Питао се “Шта је ово?”, јер народ тамо кад неког заволи – воли га јако. Ја сам им прирастао за срце, играо сам добро, али то је било и више од игре. Не знам разлог, али знам да сам био први странац који је прешао цифру од 100 постигнутих голова. Да будем још прецизнији, мислим да сам у свим такмичењима, по некој мојој евиденцији, постигао и преко 130 погодака. Освојио сам и шест шампионских титула и то са три различитса клуба: с Даевуом једну, са Самсунгом две и три са Сонгам Илвеоми. Можда је било неких играча тамо који су имали тај број титула, али нико то није учинио с три екипе, а уз то сам био и странац.
Занимало нас је, логично после свега изнесеног, да ли је Дракулић имао позив да заигра за репрезентацију Јужне Кореје.
-Било је позива, како да не! Требао сам да играм за ту земљу 2002. године на Светском првенству у Јапану и Јужној Кореји, а селектор је тада био Гус Хидинк. Код мене кући долазила је делегација националног савеза, али постојала су два проблема да се та идеја реализује. Први је био то што нисам желео да се одрекнем свог пасоша, јер тамо не постоји двојно држављанство, а други што се Хидинку вероватно нисам свидео и није дошло до реализације читаве приче. Иначе, на конференцији за медије, рекао сам присутнима да бих, да је било другачије, узео име Шаша-Ан. Сви су ме тамо звали Шаша, а додао бих други део по имену мог менаџера, господина Ана. Ипак, све је то остало само на идеји, иако је у јавности постојала анкета да ли да Шаша заигра за државни тим, а чак 83 одсто анкетираних било је “за”. То је за мене било огромно признање, иако се није догодило.
И поред успеха које је готово читаву деценију имао у иностранству, занимало нас је да ли је Дракулић имао ђељу да се врати у Србију и докаже у нашем фудбалу.
-Не, такву жељу нисам имао. Тамо сам, једноставно, пронашао себе, Имао сам чак позиве да одем у Шпанију или Италију, али нисам ни то желео. Играо сам добро, људи су ме волели и нисам осећао никакву потребу да поново одлазим негде где ћу морати да се доказујем, Ипак, 2000. године решио сам да је било доста, био сам засићен и желео сам да одем док сам на врху. Тако је и било, три пута сам био први стрелац првенства и било је време за промену. Имао сам већ доста година и размишљао сам да завршим каријеру. Међутим, после сам отишао у кипарски АЕК из Ларнаке, где сам играо са покојним Золтаном Сабом. Тамо сам доживео повреду колена, оперисао предње укрштене лигаменте и помислио “Сада је заиста крај”. Тада ме је позвао директор Војводине Цветко Риђошић, била је то 2005. година, да дођем да помогнем клубу. Био сам кратко, одиграо пар првенствених утакмица и отишао у ЧСК… У Другој лиги сам одиграо добро, после сам био и у Апатину и, једноставно, од 2003. године, стално сам остављао фудбал, а играм га, ево, и данас – завршио је Саша Дракулић, који је касније у два наврата био и спортски директор ФК Војводина. Уз то, обожава да игра и мали фудбал, “Дневников” турнир освајао је, како сам каже, у свим узрасним категоријама, а број титула на њему ни сам не зна. На нашем турниру је доживео и то да повреди и друго колено, због чега је морао да напусти редове Војводине, чији је тада био члан. Али, то је већ нека друга прича…
Александар Предојевић
