KORAK KA MUZEJU SEĆANJA NA VELIKE NOVOSADSKE MEDIKUSE Počeo detaljan popis artefakata koji se čuvaju u Hemptovoj kući

Ako prolaznik nije opterećen činjenicom da KCV pohodi zbog medicinske pomoći za sebe ili bližnje, pa mu stoga baš i nije do pručavanja okolne arhitekture, ostaće zatečen drvenom, zapravo daščanom fasadnom oplatom, mansardnom badžom sa dva dvokrilna prozora na visokom strmom krovu, trostranim zastakljenim ispustom te pokrivenom ugaonom terasom. Kako zbog dr Adolfa Hempta, rođenog Novosađanina i svetski priznatog eksperta za besnilo koji je u toj kući živeo, ali i činjenice da predstavlja jedinu do ovog vremena na našim prostorima sačuvanu tzv „Dekerovu baraku“, ovaj objekat je Vlada Srbije proglasila 24. jula 2001. godine spomenikom kulture.

Nakon Prvog svetskog rata diljem Kraljevine Jugoslavije podizane su, naime, ovakve ili slične montažne drvene zgrade, koje su izgrađene od materijala dobijenog od Nemačke na ime ratnih reparacija, uglavnom za potrebe zdravstenih ustanova – među ostalim u Smederevu, Leskovcu, Skoplju, Vranju, Pirotu.., pa čak i u krugu bolnice na Iriškom vencu gde je u objektima tog tipa bilo smešteno dečje oporavilište. „Dekerove barake“ postale su, inače, popularne na prelazu iz 19. u 20. veka, kada je to rešenje karakteristično po tipskom projektu, te stoga jeftinije za proizvodnju i lako za montažu, našlo mnoge primene – između ostalog, u njima su smeštane poljske bolnice, stacionari, a u Novom Sadu ih je posle Velike vojne podignuto nekoliko u nizu i poslužile su za stanove namenjene medicinskom osoblju. U „baraku“ najbližu zgradi Pasterovog zavoda smestio se dr Adolf Hempt, koji je 24. novembra 1922. postavljen za upravnika ove institucije.

Adolf Hempt je rođen 21. septembra u samom centru varoši novosadske, u negdašnjoj Ruzmarinskoj ulici, danas Laze Telečkog. Kako u opsežnoj studiji o njegovom životu i delu piše prof. dr Dušan Lalošević, Heptova porodica je vodila poreklo sa teritorije današnje Belgije. Njegov otac, Adolf de Hemptin, reformatorski sveštenik, misionar i knjižar, došao je u ove krajeve u sklopu kolonizacije, koju je sprovodila KundK monarhija, usput skrativši i „ponemčivši“ hugenotsko prezime u – Hempt. Određeni finansijski problemi primorali su Hemptove da se ubrzo po rođenju Adolfa Mlađeg presele u Sarajevo, gde će on završiti najpre osnovnu školu a potom i čuvenu Veliku gimnaziju, položivši završni ispit s najvišim uspehom i preporukama za pohađanje univerziteta.

No, činjenica da Hemptovi nisu bili imućni primorala ga je da postane vojni pitomac, te će u tom statusu studirati medicinu u Gracu i Minhenu. U doktora opšte medicine, s posebnim znanjima iz oblasti hirurgije, oftalmologije i akušerstva, promovisan je 1898. Budući da je morao da odradi „vojnu stipendiju“, odmah po diplomiranju raspoređen je u Prvu garnizonsku bolnicu u Beču, a koju godinu kasnije postavljen je na čelo Vojničke bolnice u Gros-Encersdorfu u Donjoj Austriji. Tokom vojne službe nekoliko puta je, i to sa velikim uspehom, učestvovao u suzbijanju raznih epidemija, od trahoma do dizenterije. Demobilisao se 1905. i vratio u Bosnu, tačnije u Lukavac, nedaleko od Tuzle, kao opštinski lekar. Tu ga je zatekao Prvi svetski rat, i kao rezervni oficir je mobilisan i upućen za komandanta Vojne bolnice u Trstu. Posle sloma Austrougarske dr Hempt se vraća u Lukavac, gde ostaje sve do kraja 1921. i poziva dr Andrije Štampara, načelnika u Ministarstvu zdravlja. 

Ugledni hrvatski lekar, koji će kasnije odigrati jednu od ključnih uloga u formiranju Svetske zdravstvene organizacije, zatražio je od dr Hempta da dođe u Novi Sad i preuzme brigu o javnom zdravlju na području Banata, Bačke i Baranje. Bio je to zapravo uvodni čin u postavljenje vrhunskog vojnog lekara koji se u međuvremenu i na teritoriji Bosne dokazao u suzbijanju raznih zaraznih bolesti, pa tako i brojnih slučajeva besnila kod ljudi, za upravnika Pasterovog zavoda. Pomenuti datum, 24. novembra 1922, zapravo se odnosio na „formalno imenovanje“, budući da je dr Hempt, od dolaska u varoš novosadsku, praktično nadgledao završetak izgradnje zdanja namenjenog Pasterovom zavodu – koje danas takođe ima status spomenika kulture - a od juna 1922. bio je uključen i u prve vakcinacije pacijenata protiv besnila.

Izuzetno svestran i obrazovan, dr Hempt je tečno govorio srpski, nemački i francuski, a čitao je i pratio stučnu literatuitu na engleskom, italijanskom, španskom, holandskom, pa čak i na ruskom, mađarskom, latinskom i starogrčkom... Zahvaljujući tome bio je veoma dobro upoznat sa najnovijim modifikacijama antirabičkih metoda, te je istovremeno uvideo da su čak i one spojene sa veoma komplikovanim, dugotrajnim i nedovoljno standardizovanim procedurama. Stoga je prionuo na razvoj vlastite metode i 1925. je svoje istraživanje krunisao formulacijom nove vakcine protiv besnila, koja je bila bezbedna i laka za primenu, ali i jednostavna za transport, budući da je čuvana u staklenim ampulama. O kakvom je iskoraku reč svedoči i činjenica da se Hemptova antirabična standard vakcina proizvodila u Novom Sadu sve do 1983 – a u Mađarskoj do 1989. godine! 

Zbog izuzetnih zasluga za jugoslovensku i svetsku nauku, kralj Aleksandar Karađorđević odlikovaće dr Adolfa Hempta Ordenom Svetog Save trećeg reda na Vidovdan, 28. juna 1928. U to je vreme ovaj izuzetni lekar, jedno od najvećih imena koje je u svetskim okvirima iznedrila srpska medicina, već ozbiljno poboljevao, da bi ga 1930. pogodila i moždana kap. Nakon toga je sve više vremena provodio na lečenju a sve manje u laboratoriji i Higijenskom zavodu, na čije je čelo u međuvremenu postavljen, te će na kraju loše zdravsteno stanje ubrzati njegovu odluku da se penzioniše. Povukao se zvanično 1935, a osam godina kasnije, 20. juna 1943, dr Adolf Hempt će preminuti. Sahranjen je na Reformatorskom groblju u Novom Sadu i, baš kao u slučaju zdanja u kojima je živeo i radio, i njegovo grobno mesto je pod zaštitom države. 

Pre desetak godina, kroz Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji Pasterovog zavoda i Muzeja Vojvodine, počela je konkretizacija davnašnje ideje da se u Hemptovoj kući formira specijalizovana medicinska zbirka. Pri tome je zmisao bila da deo prostora kuće zauzme stalna postavka, koja bi delom bila vezana i za samu ličnost dr Adolfa Hempta, dok bi se u drugom delu povremeno organizovale tematske izložbe, sve, naravno, uz uslov da se ne ometa redovna zdravstvena delatnost Pasterovog zavoda. Novo poglavlje na tom putu je nedavno potpisan Protokol o saradnji dve institucije, Muzeja i Zavoda, kojim je detaljnije pravno usaglašen status muzejske građe u međuvremenu prikupljene i pohranjene u Hemptovoj kući, i definisani su koraci u oblasti njene zaštite i stručne obrade.

A prvi od tih koraka je formiranje komisije za muzeološku i stručnu obradu pomenute građe, na čijem je čelu programski direktor u Muzeju Vojvodine, muzejski savetnik Veselinka Marković. Ovo radno telo, u kojem su i stručnjaci iz Muzeja grada Novog Sada i Gradske biblioteke, u sedmici za nama počelo je popis artefakata, mobilijara i knjižnog fonda koji se čuva pod krovom svojevrsne zadužbine jednog od najznačajnijih novosadskih medikusa. Cilj je pre svega da se svi predmeti evidentiraju, klasifikuju i obrade u skladu sa savremenom muzeološkom praksom, kao i da se uradi temeljan popis bibliotečke građe, od koje je dobar deo „poreklom“ vezan za samog dr Hempta. Pored kustosa, u celu akciju su uključeni i konzervatori, koji imaju zadatak da procene da li je nešto od građe ugroženo te iziskuje i neku posebnu zaštitu. 

Predmeta, inače, zaista ima svakojakih. Od laboratorijskih menzura, retorti, epruveta, velikih i malih boca za hemikalije, preko raznih fela mikroskopa i apotekarskih vagica, do medicinskog instrumentarija, najviše iz oblasti hirurgije, ginekologije i stomatologije. Unutar Hemptove kuće se čuva i dosta likovnih predstava uglednih novosadskih lekara, pre svega fotografija i bisti, kao i njihovih diploma, priznanja, a tu je i raznovrsni mobilijar, uključujući i stare kožne fotelje, zaključno sa brojnim lovačkim trofejima, koji krase jedan ceo zid poslednje „Dekerove barake“. Kad smo kod ovog, u osnovi „montažnog“ objekta starog više od veka, on, nažalost, nije u najboljem stanju – deo poda na spratu prilično je trošan, a pored činjenica da sve vapi za krečenjem, svakako bi valjalo povesti računa i o električnim instalacijama, budući da neke prostorije osvetljavaju gole sijalice u običnim sijaličnim grlima privrnutim na žicama koje slobodno vise.     

- Svi zatečeni predmeti će biti detaljno fotografisano i formiraće se svojevrsni digitalni kartoni, u koje ćemo unositi ono što znamo ili možemo da sa sigurnošću utvrdimo, počev od naziva predmeta, porekla, perioda kada su korišćeni i slično... Posebno će se pri tome obratiti pažnja na predmete za koje procenimo da poseduju svojstva kulturnog dobra  - kaže za „Dnevnik“ Veselinka Marković, koja je i u Muzeju Vojvodine zadužena za zbirku zdravstva.-  Naš je, dakle, zadatak da utvrdimo faktičko stanje, izrešimo stručnu procenu i predmete popišemo, evidentiramo i obradimo. Jer cilj je da se sve ovo sačuva. To je temeljni preduslov za svaki sledeći korak. 

Miroslav Stajić