КОРАК КА МУЗЕЈУ СЕЋАЊА НА ВЕЛИКЕ НОВОСАДСКЕ МЕДИКУСЕ Почео детаљан попис артефаката који се чувају у Хемптовој кући

Ако пролазник није оптерећен чињеницом да КЦВ походи због медицинске помоћи за себе или ближње, па му стога баш и није до пручавања околне архитектуре, остаће затечен дрвеном, заправо дашчаном фасадном оплатом, мансардном баџом са два двокрилна прозора на високом стрмом крову, тространим застакљеним испустом те покривеном угаоном терасом. Како због др Адолфа Хемпта, рођеног Новосађанина и светски признатог експерта за беснило који је у тој кући живео, али и чињенице да представља једину до овог времена на нашим просторима сачувану тзв „Декерову бараку“, овај објекат је Влада Србије прогласила 24. јула 2001. године спомеником културе.

Након Првог светског рата диљем Краљевине Југославије подизане су, наиме, овакве или сличне монтажне дрвене зграде, које су изграђене од материјала добијеног од Немачке на име ратних репарација, углавном за потребе здравстених установа – међу осталим у Смедереву, Лесковцу, Скопљу, Врању, Пироту.., па чак и у кругу болнице на Иришком венцу где је у објектима тог типа било смештено дечје опоравилиште. „Декерове бараке“ постале су, иначе, популарне на прелазу из 19. у 20. века, када је то решење карактеристично по типском пројекту, те стога јефтиније за производњу и лако за монтажу, нашло многе примене – између осталог, у њима су смештане пољске болнице, стационари, а у Новом Саду их је после Велике војне подигнуто неколико у низу и послужиле су за станове намењене медицинском особљу. У „бараку“ најближу згради Пастеровог завода сместио се др Адолф Хемпт, који је 24. новембра 1922. постављен за управника ове институције.

Адолф Хемпт је рођен 21. септембра у самом центру вароши новосадске, у негдашњој Рузмаринској улици, данас Лазе Телечког. Како у опсежној студији о његовом животу и делу пише проф. др Душан Лалошевић, Хептова породица је водила порекло са територије данашње Белгије. Његов отац, Адолф де Хемптин, реформаторски свештеник, мисионар и књижар, дошао је у ове крајеве у склопу колонизације, коју је спроводила КундК монархија, успут скративши и „понемчивши“ хугенотско презиме у – Хемпт. Одређени финансијски проблеми приморали су Хемптове да се убрзо по рођењу Адолфа Млађег преселе у Сарајево, где ће он завршити најпре основну школу а потом и чувену Велику гимназију, положивши завршни испит с највишим успехом и препорукама за похађање универзитета.

Но, чињеница да Хемптови нису били имућни приморала га је да постане војни питомац, те ће у том статусу студирати медицину у Грацу и Минхену. У доктора опште медицине, с посебним знањима из области хирургије, офталмологије и акушерства, промовисан је 1898. Будући да је морао да одради „војну стипендију“, одмах по дипломирању распоређен је у Прву гарнизонску болницу у Бечу, а коју годину касније постављен је на чело Војничке болнице у Грос-Енцерсдорфу у Доњој Аустрији. Током војне службе неколико пута је, и то са великим успехом, учествовао у сузбијању разних епидемија, од трахома до дизентерије. Демобилисао се 1905. и вратио у Босну, тачније у Лукавац, недалеко од Тузле, као општински лекар. Ту га је затекао Први светски рат, и као резервни официр је мобилисан и упућен за команданта Војне болнице у Трсту. После слома Аустроугарске др Хемпт се враћа у Лукавац, где остаје све до краја 1921. и позива др Андрије Штампара, начелника у Министарству здравља. 

Угледни хрватски лекар, који ће касније одиграти једну од кључних улога у формирању Светске здравствене организације, затражио је од др Хемпта да дође у Нови Сад и преузме бригу о јавном здрављу на подручју Баната, Бачке и Барање. Био је то заправо уводни чин у постављење врхунског војног лекара који се у међувремену и на територији Босне доказао у сузбијању разних заразних болести, па тако и бројних случајева беснила код људи, за управника Пастеровог завода. Поменути датум, 24. новембра 1922, заправо се односио на „формално именовање“, будући да је др Хемпт, од доласка у варош новосадску, практично надгледао завршетак изградње здања намењеног Пастеровом заводу – које данас такође има статус споменика културе - а од јуна 1922. био је укључен и у прве вакцинације пацијената против беснила.

Изузетно свестран и образован, др Хемпт је течно говорио српски, немачки и француски, а читао је и пратио стучну литератуиту на енглеском, италијанском, шпанском, холандском, па чак и на руском, мађарском, латинском и старогрчком... Захваљујући томе био је веома добро упознат са најновијим модификацијама антирабичких метода, те је истовремено увидео да су чак и оне спојене са веома компликованим, дуготрајним и недовољно стандардизованим процедурама. Стога је прионуо на развој властите методе и 1925. је своје истраживање крунисао формулацијом нове вакцине против беснила, која је била безбедна и лака за примену, али и једноставна за транспорт, будући да је чувана у стакленим ампулама. О каквом је искораку реч сведочи и чињеница да се Хемптова антирабична стандард вакцина производила у Новом Саду све до 1983 – а у Мађарској до 1989. године! 

Због изузетних заслуга за југословенску и светску науку, краљ Александар Карађорђевић одликоваће др Адолфа Хемпта Орденом Светог Саве трећег реда на Видовдан, 28. јуна 1928. У то је време овај изузетни лекар, једно од највећих имена које је у светским оквирима изнедрила српска медицина, већ озбиљно побољевао, да би га 1930. погодила и мождана кап. Након тога је све више времена проводио на лечењу а све мање у лабораторији и Хигијенском заводу, на чије је чело у међувремену постављен, те ће на крају лоше здравстено стање убрзати његову одлуку да се пензионише. Повукао се званично 1935, а осам година касније, 20. јуна 1943, др Адолф Хемпт ће преминути. Сахрањен је на Реформаторском гробљу у Новом Саду и, баш као у случају здања у којима је живео и радио, и његово гробно место је под заштитом државе. 

Пре десетак година, кроз Уговор о пословно-техничкој сарадњи Пастеровог завода и Музеја Војводине, почела је конкретизација давнашње идеје да се у Хемптовој кући формира специјализована медицинска збирка. При томе је змисао била да део простора куће заузме стална поставка, која би делом била везана и за саму личност др Адолфа Хемпта, док би се у другом делу повремено организовале тематске изложбе, све, наравно, уз услов да се не омета редовна здравствена делатност Пастеровог завода. Ново поглавље на том путу је недавно потписан Протокол о сарадњи две институције, Музеја и Завода, којим је детаљније правно усаглашен статус музејске грађе у међувремену прикупљене и похрањене у Хемптовој кући, и дефинисани су кораци у области њене заштите и стручне обраде.

А први од тих корака је формирање комисије за музеолошку и стручну обраду поменуте грађе, на чијем је челу програмски директор у Музеју Војводине, музејски саветник Веселинка Марковић. Ово радно тело, у којем су и стручњаци из Музеја града Новог Сада и Градске библиотеке, у седмици за нама почело је попис артефаката, мобилијара и књижног фонда који се чува под кровом својеврсне задужбине једног од најзначајнијих новосадских медикуса. Циљ је пре свега да се сви предмети евидентирају, класификују и обраде у складу са савременом музеолошком праксом, као и да се уради темељан попис библиотечке грађе, од које је добар део „пореклом“ везан за самог др Хемпта. Поред кустоса, у целу акцију су укључени и конзерватори, који имају задатак да процене да ли је нешто од грађе угрожено те изискује и неку посебну заштиту. 

Предмета, иначе, заиста има свакојаких. Од лабораторијских мензура, реторти, епрувета, великих и малих боца за хемикалије, преко разних фела микроскопа и апотекарских вагица, до медицинског инструментарија, највише из области хирургије, гинекологије и стоматологије. Унутар Хемптове куће се чува и доста ликовних представа угледних новосадских лекара, пре свега фотографија и бисти, као и њихових диплома, признања, а ту је и разноврсни мобилијар, укључујући и старе кожне фотеље, закључно са бројним ловачким трофејима, који красе један цео зид последње „Декерове бараке“. Кад смо код овог, у основи „монтажног“ објекта старог више од века, он, нажалост, није у најбољем стању – део пода на спрату прилично је трошан, а поред чињеница да све вапи за кречењем, свакако би ваљало повести рачуна и о електричним инсталацијама, будући да неке просторије осветљавају голе сијалице у обичним сијаличним грлима приврнутим на жицама које слободно висе.     

- Сви затечени предмети ће бити детаљно фотографисано и формираће се својеврсни дигитални картони, у које ћемо уносити оно што знамо или можемо да са сигурношћу утврдимо, почев од назива предмета, порекла, периода када су коришћени и слично... Посебно ће се при томе обратити пажња на предмете за које проценимо да поседују својства културног добра  - каже за „Дневник“ Веселинка Марковић, која је и у Музеју Војводине задужена за збирку здравства.-  Наш је, дакле, задатак да утврдимо фактичко стање, изрешимо стручну процену и предмете попишемо, евидентирамо и обрадимо. Јер циљ је да се све ово сачува. То је темељни предуслов за сваки следећи корак. 

Мирослав Стајић