MILAN ČONKIĆ COBULE, NEKADAŠNJI SAVEZNI KAPITEN DEJVIS KUP TIMA NAŠE ZEMLJE, JOŠ NIJE OKAČIO REKET O KLIN „I dalje pamtim svoj prvi forhend”

Nazovimo je „novosadskom školom“, ni danas nije prestala s otkrivanjem talenata i radom s mlađima, pa su sada u prvom planu dve devojke – Teodora Kostović i Luna Vujović, pred kojima je, tvrde stručnjaci, lep i uspešan sportski put. Jedan od ljudi koji su s velikim uspehom na teniskim terenima radili i još uvek rade, kao treneri, svakako je junak naše nove priče u (Ne)zaboravljenima: Milan Čonkić – Cobule.

– Rodio sam se 1. marta 1959. godine u Novom Sadu – kazao je Čonkić. – U vreme mog dečaštva, za razliku od modernog vremena u kojem deca na raspolaganju imaju obilje mogućnosti da izaberu čime će da se bave, a u tome im, pre svega, pomažu tehnika, mobilni telefoni i kompjuteri, mi smo nekako bili upućeni na loptu, koja je i meni bila omiljena igračka. Po čitav dan sam jurio za njom, jer sam imao tu sreću da smo živeli prekoputa rukometnog stadiona u Dunavskom parku, a u okviru moje zgrade bilo je prelepo i veliko dvorište, s gomilom dece u njemu. Tada sam, kao i velika većina mojih vršnjaka, obožavao fudbal i želeo sam da ga treniram. Sa 11 godina sam, s ocem Ivanom, otišao u prostorije FK Vojvodina, da se upišem u pionire crveno-belih, međutim, sekretarica je rekla da ne mogu to da uradim, jer imam samo 11, a donja granica za upis bila je 12 godina. Kako je odmah prekoputa Teniski klub Vojvodina, na nagovor oca, prešao sam ulicu i, eto, spletom okolnosti, upisao sam se tamo. Već na prvom treningu zavoleo sam tenis i zaboravio na fudbal. Evo, i danas ta ljubav traje i siguran sam da će u meni postojati dok sam živ, iako sam pre šest godina odlučio da posao u mojoj teniskoj akademiji prepustim sinovima, a sam da se povučem. Ipak, teniseri nikada ne kače reket o klin, pa sam i dalje aktivan i rešen da pružim bilo koju vrstu pomoći naslednicima.

Cobule je završio OŠ „Đura Daničić“, a potom se upisao u Jovinu gimnaziju. 

– Iako sam bio odličan učenik, imao sam, zbog tenisa i putovanja, problem sa izostancima. Bio sam tada prvak Jugoslavije do 16 godina, pa su svi turniri bili povezani s igranjem za reprezentaciju. Za prvi, bilo je to u Sofiji, dobio sam dozvolu škole da odem, ali već za drugi, u Italiji, koji je predstavljao zimsko ekipno Evropsko prvenstvo, rečeno mi je da mogu da idem, ali da sam svoje „ispucao“ za tu školsku godinu. Profesori su bili veoma rigorozni, ako se ja pitam i više od toga, pa sam se od drugog razreda srednje škole prebacio u Karlovačku gimnaziju, na prirodno-matematički smer.

Svaki slobodni trenutak Milan je koristio za treninge u Dunavskom parku, udarajući lopticu po čitav dan. Sve ostale dečačke ljubavi je potisnuo u neki drugi plan, posvećujući se i dušom i srcem „belom sportu“.

– Posrećilo mi se valjda, samo tri meseca po početku treniranja, da budem treći na Prvenstvu Vojvodine do 12 godina i dobijem prvi pehar. Posle toga, sve je išlo lepim putem, protkanim uspesima, pa sam bio prvak nekadašnje Jugoslavije do 12, 14, 16 i 18 godina i igrao sam za sve reprezentacije u tim uzrastima, izuzev Dejvis kup tima. Nastupao sam i za Galea kup selekciju, za igrače do 20 godina. Međutim, na prelasku iz juniorskog u seniorski tenis, moji mama Marija i tata bili su veoma strogi i dosledni. Iako sam želeo da se oprobam i u profesionalnim vodama, oni su zahtevali da se upišem na fakultet i nisu mi dozvolili da to pretočim u delo. Upisao sam se na Ekonomski fakultet i, i pored činjenice da sam svakodnevno trenirao. Igrao sam turnire samo tokom raspusta, u letnjim mesecima. Paradoks je, ali i istina, da u životu nisam odigrao nijedan ATP meč, niti sam nastupio na nekom profesionalnom turniru, iako sam pobeđivao puno igrača koji su imali bodove na svetskoj listi. Uz sve to, od 16. godine sam imao status vrhunskog sportiste, dobijao sam od države veoma pristojnu stipendiju, ali...

Već tada je naš sagovornik počeo da razmišlja o trenerskoj karijeri.

– Pri upisu na fakultet, moj prvi izbor je bio DIF u Novom Sadu, ali nisam tamo otišao iz dva razloga. Prvi: u to vreme su na teritoriji čitave Jugoslavije bili katastrofalni uslovi za treninge u zimskim mesecima, pa smo radili u hladnoj hali Novosadskog sajma, u kojoj se, veoma često, dešavalo da nam se voda koju smo pili za vreme treninga – smrzne. To nisam želeo, jer je bilo izuzetno opasno za zdravlje. Drugi razlog je bio taj što tada nije postojala na DIF-u katedra za tenis, pa da ostanem tamo kao asistent kada diplomiram. I to je, dakle, moralo da otpadne. Odlučio sam se za Ekonomski fakultet, ali sam posle druge godine dobio izuzetnu ponudu da odem da igram za jednu ekipu u Nemačkoj, koju sam prihvatio, a fakultet je ostao na „stend-baju“. U pitanju je bio grad Forchajm, blizu Štutgarta, a u klubu se treniralo jednom dnevno, pa sam shvatio da imam jako mnogo slobodnog vremena i počeo sam da radim kao trener prvo s igračima, a kasnije i sa rekreativcima. Ostao sam tamo dve i po godine, a posrećilo mi se i to što sam, kao trener, imao dobre rezultate, pa sam na terenima dobijao najbolje termine.

Ipak, odlučio je da se vrati u Novi Sad...

– Razlog je bio emotivne prirode, jer moja tadašnja devojka, a današnja supruga Judit Papišta, studirala je ovde stomatologiju. Uz to, trenirala je tenis i bila i juniorska i seniorska prvakinja Jugoslavije, nastupala 1977, u Filadelfiji, za Federejšn kup reprezentaciju sa Mimom Jaušovec, koja je tada bila sedma teniserka na svetu. To me je, dakle, vratilo u rodni grad, iako su mi Nemci ponudili fantastične finansijske uslove da ostanem. Odlučio sam, ipak, da se vratim i nastavio sam da studiram. Moje studije su se, međutim, još malo otegle, jer su mi se tada javili ljudi iz mog TK Vojvodina i zamolili me da postanem šef stručnog štaba. Prihvatio sam poziv, ubrzo shvativši da sam se precenio. Desilo se da su me tada Karolj Seleš, Monikin otac, i dr Živko Majdevac, predsednik kluba, zamolili da treniram Moniku, koja je imala samo devet godina. To je bila odgromna obaveza, jer sam s njom vežbao dva sata ujutro i dva sata u večernjem terminu, pa mi je četiri sata dnevno odlazilo na nju, a imao sam i ostale igrače u klubu. Sa Selešovom sam radio godinu i po dana i videlo se da je reč o devojčici koja je čudo od igračice. Bila je najbolja pionirka u Evropi do 12 godina, ali sam shvatio da mi vreme prolazi, a da fakultet zbog toga trpi. Odlučio sam da prekinem s trenerskim poslom, što mi nije bilo nimalo lako, završio sam potom fakultet, a odmah zatim čekao me je odlazak i u JNA.

Po povratku iz vojske, Čonkić se zaposlio u jednoj spoljnotrgovinskoj firmi i nije nastavio s poslom teniskog trenera.

– Radio sam u struci, baš u onom njenom delu za koji sam se i školovao. Posle godinu i po dana sam shvatio da su teniski teren i rad na njemu nešto što me ispunjava i dao sam otkaz. Želeo sam da se vratim u TK Vojvodina, ali je problem bio u tome što klub nije imao finansijska sredstva da me angažuje, jer je u tom trenutku već postojao trener profesionalac, moj jako dobar drug i kolega, nažalost odavno pokojni  Dragan Ćirić Šeki. Dobio sam ponudu iz TK Novi Sad i prihvatio sam je, iako je to bio praktično rekreativni klub, bez vlastitih boljih takmičara. Tu je počela predivna priča koja je trajala osam godina i u kojoj smo krenuli od školice tenisa i dogurali do toga budemo među dva najbolja kolektiva u staroj Jugoslaviji, zajedno sa TK Split. Za svo to vreme, iz mora igračica i igrača koji su bili reprezentativci u svojim uzrasnim kategorijama, proizašli su Sandra Naćuk, koja je stigla do 85. mesta na VTA listi, kao i Vladimir Pavićević, jedan od najboljih juniora na svetu i naš Dejvis kup reprezentativac.

Posle tog angažmana, osetio je potrebu za nekim novim izazovima, pa je osnovao, zajedno sa Milenkom Habenšusom, drugi privatni klub u državi, TK „As“, koji je kasnije prerastao u Tenisku akademiju „Čonkić“. Danas radom u njoj rukovode Čonkićevi sinovi Boris i Petar, koji su se ranije bavili takmičarskim tenisom. Ipak, veoma je značajan period u Milanovom životu kada je, kao selektor, predvodio našu Dejvis kup reprezentaciju.

– Na mestu selektora nasledio sam Radmila Armenulića, ogromno ime u srpskom tenisu i čoveka koji je imao fantastične rezultate sa Bobom Živojinovićem, Brunom Orešarom, Goranom Ivaniševićem i Goranom Prpićem. Ja sam došao u državni tim kada je nivo tenisa opao, zbog raspada stare Jugoslavije. Prvi meč imali smo 1999.  protiv Litvanije, a za nas su igrali Nenad Zimonjić i Dušan Vemić, koji su u tom trenutku bili negde između 600. i 700. mesta na ATP listi. Obradovalo me je što su njih dvojica, upravo posle tih susreta, počeli proboj ka vrhu svetskog tenisa, pa je Vemić odmah osvojio prva dva ATP turnira, a Zimonjić je stigao do prvog čeledžera, što mu je ostao najveći uspeh u pojedinačnoj konkurenciji. Ubacio sam tada u tim i 16-godišnjeg Janka Tipsarevića, kojeg sam prepoznao kao izuzetan potencijal. Bilo je to vreme bombardovanja, pa smo imali velike organizacione i finansijske probleme, ali su mi te godine ostale u izuzetno lepoj uspomeni.

Posle tog perioda počeo je uspon srpskog seniorskog tenisa, što se podudarilo s pojavom Novaka  Đokovića.

– On je bio istinski lider novog talasa, ali s njim nikada nisam imao priliku da sarađujem. Novak je priča za sebe, jer su jedni rezultati kada je on u timu, a sasvim drugi kada njega nema. Nije tu samo reč o igračkom, već i ljudskom kvalitetu, jer je istinski pogonski motor našeg reprezentativnog i ukupnog tenisa. Posle mene su radili kao savezni kapiteni Goran Bubanj i Nikola Špear, sve do pojave Bogdana Obradovića, koji je s Noletom, Tipsarevićem, Troickim, Bozoljcem i Zimonjićem, postigao fantastične rezultate i osvojio Dejvis kup.

Pamti, na samom kraju, Milan Čonkić i jedan detalj sa njegovih teniskih početaka.

– Kada sam prvi put udario lopticu na prvom treningu, jako dobro pamtim taj trenutak, bio je to forhend i, nije da se hvalim, lopta je bila u terenu. Bog me je pogledao, jer imao sam tu privilegiju da radim ono što najviše volim, ono što je istovremeno i moj hobi i ljubav. Radilo se jako naporno, ali mi nikada nije bilo teško. Kroz moje igrače sam se, kasnije, i sam takmičio i sve sam to doživeo kao privilegiju u životu, koju nema puno ljudi...                

Aleksandar Predojević