МИЛАН ЧОНКИЋ ЦОБУЛЕ, НЕКАДАШЊИ САВЕЗНИ КАПИТЕН ДЕЈВИС КУП ТИМА НАШЕ ЗЕМЉЕ, ЈОШ НИЈЕ ОКАЧИО РЕКЕТ О КЛИН „И даље памтим свој први форхенд”

Назовимо је „новосадском школом“, ни данас није престала с откривањем талената и радом с млађима, па су сада у првом плану две девојке – Теодора Костовић и Луна Вујовић, пред којима је, тврде стручњаци, леп и успешан спортски пут. Један од људи који су с великим успехом на тениским теренима радили и још увек раде, као тренери, свакако је јунак наше нове приче у (Не)заборављенима: Милан Чонкић – Цобуле.

– Родио сам се 1. марта 1959. године у Новом Саду – казао је Чонкић. – У време мог дечаштва, за разлику од модерног времена у којем деца на располагању имају обиље могућности да изаберу чиме ће да се баве, а у томе им, пре свега, помажу техника, мобилни телефони и компјутери, ми смо некако били упућени на лопту, која је и мени била омиљена играчка. По читав дан сам јурио за њом, јер сам имао ту срећу да смо живели прекопута рукометног стадиона у Дунавском парку, а у оквиру моје зграде било је прелепо и велико двориште, с гомилом деце у њему. Тада сам, као и велика већина мојих вршњака, обожавао фудбал и желео сам да га тренирам. Са 11 година сам, с оцем Иваном, отишао у просторије ФК Војводина, да се упишем у пионире црвено-белих, међутим, секретарица је рекла да не могу то да урадим, јер имам само 11, а доња граница за упис била је 12 година. Како је одмах прекопута Тениски клуб Војводина, на наговор оца, прешао сам улицу и, ето, сплетом околности, уписао сам се тамо. Већ на првом тренингу заволео сам тенис и заборавио на фудбал. Ево, и данас та љубав траје и сигуран сам да ће у мени постојати док сам жив, иако сам пре шест година одлучио да посао у мојој тениској академији препустим синовима, а сам да се повучем. Ипак, тенисери никада не каче рекет о клин, па сам и даље активан и решен да пружим било коју врсту помоћи наследницима.

Цобуле је завршио ОШ „Ђура Даничић“, а потом се уписао у Јовину гимназију. 

– Иако сам био одличан ученик, имао сам, због тениса и путовања, проблем са изостанцима. Био сам тада првак Југославије до 16 година, па су сви турнири били повезани с играњем за репрезентацију. За први, било је то у Софији, добио сам дозволу школе да одем, али већ за други, у Италији, који је представљао зимско екипно Европско првенство, речено ми је да могу да идем, али да сам своје „испуцао“ за ту школску годину. Професори су били веома ригорозни, ако се ја питам и више од тога, па сам се од другог разреда средње школе пребацио у Карловачку гимназију, на природно-математички смер.

Сваки слободни тренутак Милан је користио за тренинге у Дунавском парку, ударајући лоптицу по читав дан. Све остале дечачке љубави је потиснуо у неки други план, посвећујући се и душом и срцем „белом спорту“.

– Посрећило ми се ваљда, само три месеца по почетку тренирања, да будем трећи на Првенству Војводине до 12 година и добијем први пехар. После тога, све је ишло лепим путем, протканим успесима, па сам био првак некадашње Југославије до 12, 14, 16 и 18 година и играо сам за све репрезентације у тим узрастима, изузев Дејвис куп тима. Наступао сам и за Галеа куп селекцију, за играче до 20 година. Међутим, на преласку из јуниорског у сениорски тенис, моји мама Марија и тата били су веома строги и доследни. Иако сам желео да се опробам и у професионалним водама, они су захтевали да се упишем на факултет и нису ми дозволили да то преточим у дело. Уписао сам се на Економски факултет и, и поред чињенице да сам свакодневно тренирао. Играо сам турнире само током распуста, у летњим месецима. Парадокс је, али и истина, да у животу нисам одиграо ниједан АТП меч, нити сам наступио на неком професионалном турниру, иако сам побеђивао пуно играча који су имали бодове на светској листи. Уз све то, од 16. године сам имао статус врхунског спортисте, добијао сам од државе веома пристојну стипендију, али...

Већ тада је наш саговорник почео да размишља о тренерској каријери.

– При упису на факултет, мој први избор је био ДИФ у Новом Саду, али нисам тамо отишао из два разлога. Први: у то време су на територији читаве Југославије били катастрофални услови за тренинге у зимским месецима, па смо радили у хладној хали Новосадског сајма, у којој се, веома често, дешавало да нам се вода коју смо пили за време тренинга – смрзне. То нисам желео, јер је било изузетно опасно за здравље. Други разлог је био тај што тада није постојала на ДИФ-у катедра за тенис, па да останем тамо као асистент када дипломирам. И то је, дакле, морало да отпадне. Одлучио сам се за Економски факултет, али сам после друге године добио изузетну понуду да одем да играм за једну екипу у Немачкој, коју сам прихватио, а факултет је остао на „стенд-бају“. У питању је био град Форцхајм, близу Штутгарта, а у клубу се тренирало једном дневно, па сам схватио да имам јако много слободног времена и почео сам да радим као тренер прво с играчима, а касније и са рекреативцима. Остао сам тамо две и по године, а посрећило ми се и то што сам, као тренер, имао добре резултате, па сам на теренима добијао најбоље термине.

Ипак, одлучио је да се врати у Нови Сад...

– Разлог је био емотивне природе, јер моја тадашња девојка, а данашња супруга Јудит Папишта, студирала је овде стоматологију. Уз то, тренирала је тенис и била и јуниорска и сениорска првакиња Југославије, наступала 1977, у Филаделфији, за Федерејшн куп репрезентацију са Мимом Јаушовец, која је тада била седма тенисерка на свету. То ме је, дакле, вратило у родни град, иако су ми Немци понудили фантастичне финансијске услове да останем. Одлучио сам, ипак, да се вратим и наставио сам да студирам. Моје студије су се, међутим, још мало отегле, јер су ми се тада јавили људи из мог ТК Војводина и замолили ме да постанем шеф стручног штаба. Прихватио сам позив, убрзо схвативши да сам се преценио. Десило се да су ме тада Карољ Селеш, Моникин отац, и др Живко Мајдевац, председник клуба, замолили да тренирам Монику, која је имала само девет година. То је била одгромна обавеза, јер сам с њом вежбао два сата ујутро и два сата у вечерњем термину, па ми је четири сата дневно одлазило на њу, а имао сам и остале играче у клубу. Са Селешовом сам радио годину и по дана и видело се да је реч о девојчици која је чудо од играчице. Била је најбоља пионирка у Европи до 12 година, али сам схватио да ми време пролази, а да факултет због тога трпи. Одлучио сам да прекинем с тренерским послом, што ми није било нимало лако, завршио сам потом факултет, а одмах затим чекао ме је одлазак и у ЈНА.

По повратку из војске, Чонкић се запослио у једној спољнотрговинској фирми и није наставио с послом тениског тренера.

– Радио сам у струци, баш у оном њеном делу за који сам се и школовао. После годину и по дана сам схватио да су тениски терен и рад на њему нешто што ме испуњава и дао сам отказ. Желео сам да се вратим у ТК Војводина, али је проблем био у томе што клуб није имао финансијска средства да ме ангажује, јер је у том тренутку већ постојао тренер професионалац, мој јако добар друг и колега, нажалост одавно покојни  Драган Ћирић Шеки. Добио сам понуду из ТК Нови Сад и прихватио сам је, иако је то био практично рекреативни клуб, без властитих бољих такмичара. Ту је почела предивна прича која је трајала осам година и у којој смо кренули од школице тениса и догурали до тога будемо међу два најбоља колектива у старој Југославији, заједно са ТК Сплит. За сво то време, из мора играчица и играча који су били репрезентативци у својим узрасним категоријама, произашли су Сандра Наћук, која је стигла до 85. места на ВТА листи, као и Владимир Павићевић, један од најбољих јуниора на свету и наш Дејвис куп репрезентативац.

После тог ангажмана, осетио је потребу за неким новим изазовима, па је основао, заједно са Миленком Хабеншусом, други приватни клуб у држави, ТК „Ас“, који је касније прерастао у Тениску академију „Чонкић“. Данас радом у њој руководе Чонкићеви синови Борис и Петар, који су се раније бавили такмичарским тенисом. Ипак, веома је значајан период у Милановом животу када је, као селектор, предводио нашу Дејвис куп репрезентацију.

– На месту селектора наследио сам Радмила Арменулића, огромно име у српском тенису и човека који је имао фантастичне резултате са Бобом Живојиновићем, Бруном Орешаром, Гораном Иванишевићем и Гораном Прпићем. Ја сам дошао у државни тим када је ниво тениса опао, због распада старе Југославије. Први меч имали смо 1999.  против Литваније, а за нас су играли Ненад Зимоњић и Душан Вемић, који су у том тренутку били негде између 600. и 700. места на АТП листи. Обрадовало ме је што су њих двојица, управо после тих сусрета, почели пробој ка врху светског тениса, па је Вемић одмах освојио прва два АТП турнира, а Зимоњић је стигао до првог челеџера, што му је остао највећи успех у појединачној конкуренцији. Убацио сам тада у тим и 16-годишњег Јанка Типсаревића, којег сам препознао као изузетан потенцијал. Било је то време бомбардовања, па смо имали велике организационе и финансијске проблеме, али су ми те године остале у изузетно лепој успомени.

После тог периода почео је успон српског сениорског тениса, што се подударило с појавом Новака  Ђоковића.

– Он је био истински лидер новог таласа, али с њим никада нисам имао прилику да сарађујем. Новак је прича за себе, јер су једни резултати када је он у тиму, а сасвим други када њега нема. Није ту само реч о играчком, већ и људском квалитету, јер је истински погонски мотор нашег репрезентативног и укупног тениса. После мене су радили као савезни капитени Горан Бубањ и Никола Шпеар, све до појаве Богдана Обрадовића, који је с Нолетом, Типсаревићем, Троицким, Бозољцем и Зимоњићем, постигао фантастичне резултате и освојио Дејвис куп.

Памти, на самом крају, Милан Чонкић и један детаљ са његових тениских почетака.

– Када сам први пут ударио лоптицу на првом тренингу, јако добро памтим тај тренутак, био је то форхенд и, није да се хвалим, лопта је била у терену. Бог ме је погледао, јер имао сам ту привилегију да радим оно што највише волим, оно што је истовремено и мој хоби и љубав. Радило се јако напорно, али ми никада није било тешко. Кроз моје играче сам се, касније, и сам такмичио и све сам то доживео као привилегију у животу, коју нема пуно људи...                

Александар Предојевић