VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Pišta-bači među buradima

Ruši se „Fruškogorac” i ubrzano se gradi vinarija „Frug” (skraćenica od Fruška gora), vlasnik već nekoliko desetina hektara savremenih plantaža na sremskoj planini, a grožđe prerađuje u iznajmljenoj hali u industrijskoj zoni u Novom Sadu. 

Srećan sam što mogu od početka da pratim njene neimare u Petrovaradinu, ali sam, obilazeći gradilište, bio pomalo i setan zbog ruševina starog dobrog „Fruškogorca”. Da skratim:  davne 1963. kao mladi novinar pisao sam o njenom otvaranju kao najvećem dostignuću našeg vinarstva u njegovoj milenijumskoj istoriji. 

Bože, šta li sam tada i kako pisao o tom događaju, pitao sam se, ne sećajući se gotovo ničega. Istog popodneva bio sam u Matici srpskoj i listao „Poljoprivrednik”, „Dnevnikov” časopis za selo, koji je tada izlazio sedmično.  

Listajući ga pažljivo i sporo, u januarskom broju iz 1963. zapazio sam naslov „47 godina među buradima”. Ispod kojeg je stajao moj potpis. Pažljivo sam ga pročitao dva puta i zamislite „nijesam imao primjedbe”. Radujem se što mogu u celini da ga ponudim čitaocima „Nedeljnog ručka”:

Pravo ime - Ištvan Kobleher retko ko mu zna. Kao Pišta-bači poznat je mnogima. Ima 62 godine. I 47 godina radnog staža stečenog radeći u dva podruma - u Čoki i na Paliću. 

Podrumar je postao sasvim slučajno. Bilo je to 1914. godine kada je izbio Prvi svetski rat i kada su svi koji su bili sposobni za rat mobilisani. Veliki podrum u Čoki, čuvenog bogataša Lederera ostao je bez podrumara. 

Neko se tada setio 14-godišnjeg Ištvana koga je otac, želeći da mu sin postane pop, pre dve godine poslao, u Semenište u Mađarsku. Ištvan Kobleher dolazi u Čoku i više se ne rastaje od podruma. Radni staž potreban za penziju je davno napunio. Radeći u podrumu u kome je i počeo. Pre šest godina Pišta-bači dolazi na Palić. Ali ovoga puta ne slučajno. 

Poljoprivedno preduzeće „Palić” je počelo izgradnju današnjeg velikog modernog podruma i iskustvo čoveka čiji su život i rad toliko godina vezani za podrum je i te kako potreban. Kada ga je doktor Jurić pozvao, Pišta-bači, već penzioner, se nije dvoumio. Ostavlja kuću u Čoki i zajedno sa ženom dolazi na Peščaru. Oni koji su ga poznavali nisu se iznenadili. Jer, on bez podruma, grožđa, vina, buradi ne može da zamisli svoj život.

„Čudan je to čovek”, rekao nam je za njega jedan stručnjak sa Peščare. U podrum dolazi pre pet sati ujutro i ostaje sve do kasno uveče. Uvek nađe neki posao - obilazi burad, kontroliše vrenje vina, daje instrukcije beračima, kombinuje, proba, ocenjuje... I tako po ceo dan.

Radeći skoro pola veka u podrumu, Pišta-bači je mnogo naučio o vinu. Naučio ono što se ne može iz knjiga doznati. Zato se pred njim mnogi stručnjaci, pa čak i oni stariji, često osećaju kao početnici. Retko prođe koji dan, a da neki od njih ne svrati kod njega, da nešto pita, da se konsultuje, traži savete...

Vina koja neguje Pišta-bači su dobila mnoga priznanja kod nas i u svetu. 
„Ipak, najdraže priznanje Pišti je”, kako kaže Orden rada koji je dobio 1951. i priznanje koje su mu odali strani stručnjaci, predstavnici trgovačkih preduzeća, pre deset godina kada su izvozniku jugoslovenskih vina posle degustacije postavili uslov: „Uvešćemo sve količine koje ste nam ponudili samo ako nam iz Čoke obezbedite umesto 30,130 vagona”. 

Upitali smo ovog iskusnog podrumara šta je najvažnije da bi se proizvelo dobro vino i da li ima neku svoju „tajnu”.
„Neosporno je da tehnologija mnogo znači. Ona olakšava mnoge poslove, ali ako se ne odredi tačno vreme berbe, ne obezbedi pravilno branje i svugde ne uspostavi besprekorna čistoća, i pored najsavremenijih mašina i laboratorija, ne može se dobiti dobro vino. U stvari, u tome i jeste čitava 'tajna'”, otkrio je.

„Da li podrumar mora po ceo dan da bude u podrumu? ”
„Ne samo ceo dan, već nekad i danju i noću. Recimo, kad počne vrenje. Jer, svako vino treba negovati i odgajiti kao dete. Za razna vina vreme odgoja nije isto. Svoje „detinjstvo” vino provodi u bačvi, a odgaja se i zri u boci. Tek u zrelom dobu ono dolazi pred vas da ga probate i ocenite šta je podrum uspeo da stvori od grožđa”, kazao je iskusni podrumar..

„Da li ćete još dugo raditi?”, upitali smo ga na kraju razgovora.
„Pa, dok budem mogao. A najsrećniji bih bio da to bude bar dok se ne završi izgradnja velikog podruma od 1.000 vagona, koji ćemo početi ovog proleća na Paliću”, rekao je.

Dok smo razgovarali, naišao je profesor Poljoprivrednog i Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, dr D. Milisavljević sa svojim studentima.
„Sad ću ja”, doviknuo im je Pišta-bači. „Uđite i razgledajte. Samo nemojte koji da mi se opije...”
Nasmešio se i već po koji put nam rekao: „Ništa ne mrzim kao pijana čoveka”.