ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Пишта-бачи међу бурадима

Руши се „Фрушкогорац” и убрзано се гради винарија „Фруг” (скраћеница од Фрушка гора), власник већ неколико десетина хектара савремених плантажа на сремској планини, а грожђе прерађује у изнајмљеној хали у индустријској зони у Новом Саду. 

Срећан сам што могу од почетка да пратим њене неимаре у Петроварадину, али сам, обилазећи градилиште, био помало и сетан због рушевина старог доброг „Фрушкогорца”. Да скратим:  давне 1963. као млади новинар писао сам о њеном отварању као највећем достигнућу нашег винарства у његовој миленијумској историји. 

Боже, шта ли сам тада и како писао о том догађају, питао сам се, не сећајући се готово ничега. Истог поподнева био сам у Матици српској и листао „Пољопривредник”, „Дневников” часопис за село, који је тада излазио седмично.  

Листајући га пажљиво и споро, у јануарском броју из 1963. запазио сам наслов „47 година међу бурадима”. Испод којег је стајао мој потпис. Пажљиво сам га прочитао два пута и замислите „нијесам имао примједбе”. Радујем се што могу у целини да га понудим читаоцима „Недељног ручка”:

Право име - Иштван Коблехер ретко ко му зна. Као Пишта-бачи познат је многима. Има 62 године. И 47 година радног стажа стеченог радећи у два подрума - у Чоки и на Палићу. 

Подрумар је постао сасвим случајно. Било је то 1914. године када је избио Први светски рат и када су сви који су били способни за рат мобилисани. Велики подрум у Чоки, чувеног богаташа Ледерера остао је без подрумара. 

Неко се тада сетио 14-годишњег Иштвана кога је отац, желећи да му син постане поп, пре две године послао, у Семениште у Мађарску. Иштван Коблехер долази у Чоку и више се не растаје од подрума. Радни стаж потребан за пензију је давно напунио. Радећи у подруму у коме је и почео. Пре шест година Пишта-бачи долази на Палић. Али овога пута не случајно. 

Пољоприведно предузеће „Палић” је почело изградњу данашњег великог модерног подрума и искуство човека чији су живот и рад толико година везани за подрум је и те како потребан. Када га је доктор Јурић позвао, Пишта-бачи, већ пензионер, се није двоумио. Оставља кућу у Чоки и заједно са женом долази на Пешчару. Они који су га познавали нису се изненадили. Јер, он без подрума, грожђа, вина, буради не може да замисли свој живот.

„Чудан је то човек”, рекао нам је за њега један стручњак са Пешчаре. У подрум долази пре пет сати ујутро и остаје све до касно увече. Увек нађе неки посао - обилази бурад, контролише врење вина, даје инструкције берачима, комбинује, проба, оцењује... И тако по цео дан.

Радећи скоро пола века у подруму, Пишта-бачи је много научио о вину. Научио оно што се не може из књига дознати. Зато се пред њим многи стручњаци, па чак и они старији, често осећају као почетници. Ретко прође који дан, а да неки од њих не сврати код њега, да нешто пита, да се консултује, тражи савете...

Вина која негује Пишта-бачи су добила многа признања код нас и у свету. 
„Ипак, најдраже признање Пишти је”, како каже Орден рада који је добио 1951. и признање које су му одали страни стручњаци, представници трговачких предузећа, пре десет година када су извознику југословенских вина после дегустације поставили услов: „Увешћемо све количине које сте нам понудили само ако нам из Чоке обезбедите уместо 30,130 вагона”. 

Упитали смо овог искусног подрумара шта је најважније да би се произвело добро вино и да ли има неку своју „тајну”.
„Неоспорно је да технологија много значи. Она олакшава многе послове, али ако се не одреди тачно време бербе, не обезбеди правилно брање и свугде не успостави беспрекорна чистоћа, и поред најсавременијих машина и лабораторија, не може се добити добро вино. У ствари, у томе и јесте читава 'тајна'”, открио је.

„Да ли подрумар мора по цео дан да буде у подруму? ”
„Не само цео дан, већ некад и дању и ноћу. Рецимо, кад почне врење. Јер, свако вино треба неговати и одгајити као дете. За разна вина време одгоја није исто. Своје „детињство” вино проводи у бачви, а одгаја се и зри у боци. Тек у зрелом добу оно долази пред вас да га пробате и оцените шта је подрум успео да створи од грожђа”, казао је искусни подрумар..

„Да ли ћете још дуго радити?”, упитали смо га на крају разговора.
„Па, док будем могао. А најсрећнији бих био да то буде бар док се не заврши изградња великог подрума од 1.000 вагона, који ћемо почети овог пролећа на Палићу”, рекао је.

Док смо разговарали, наишао је професор Пољопривредног и Технолошког факултета у Новом Саду, др Д. Милисављевић са својим студентима.
„Сад ћу ја”, довикнуо им је Пишта-бачи. „Уђите и разгледајте. Само немојте који да ми се опије...”
Насмешио се и већ по који пут нам рекао: „Ништа не мрзим као пијана човека”.