СВАКИ ИЗГУБЉЕНИ МИНУТ СМАЊУЈЕ ШАНСЕ ЗА ПРЕЖИВЉАВАЊЕ Ево зашто лекари говоре о „златном сату“

Лекари тај период називају „златним сатом“, а брза реакција може значајно да повећа шансе за преживљавање.

Клизава степеништа, саобраћајна несрећа, пад са висине или изненадни колапс на улици могу у трену да обичан дан претворе у хитан медицински случај. Посебно су опасни велики губитак крви, тешке повреде грудног коша и трауматске повреде мозга.

„Златни сат“ није само драматичан израз, већ концепт који деценијама представља основу збрињавања тешко повређених пацијената широм света.

Када су веће шансе за преживљавање?

Иако се свака повреда не уклапа строго у временски оквир од једног сата, истраживања из области трауматологије показују да брза процена стања, хитан транспорт и правовремено лечење значајно повећавају шансе за преживљавање, нарочито код тешких крварења, повреда мозга и поремећаја дисања.

Порука је једноставна – оно што се догоди пре него што пацијент стигне у болницу може бити једнако важно као и лечење у ургентном центру.

Када организам почиње борбу за живот?

Иако често верујемо да права борба почиње тек у болници, стручњаци наводе да организам почиње да се бори за опстанак оног тренутка када дође до повреде.

Др Рагувир Рао, водећи консултант за ургентну медицину у болници Манипал Хоспитал Јешвантпур, више од 16 година лечи пацијенте са тешким повредама.

Према његовим речима, управо првих неколико минута често одлучује о томе како ће се цела ситуација завршити.

„За све то време једна ствар се није променила: пацијенти који преживе готово увек су они који су до нас стигли на време“, наглашава доктор.

Савремена медицинска технологија је током последњих деценија значајно напредовала. Возила хитне помоћи опремљена су респираторима, мониторима, аутоматским спољним дефибрилаторима и лековима који спасавају живот, док хирурзи располажу напреднијим методама збрињавања тешких повреда.

Ипак, ниједна технологија не може да врати минуте изгубљене пре него што је помоћ позвана.

Рао наводи да га посебно погађају случајеви у којима повреде у почетку нису биле најтеже, али су постале смртоносне јер нико није реаговао током првих, пресудних минута.

„Златни сат заиста постоји. Његове последице гледам свакога дана“, каже доктор.

Он, међутим, објашњава да „златни сат“ не значи да болница има тачно 60 минута да некоме спасе живот.

„То значи да организам, чак и после веома тешке повреде, још неко кратко време води интензивну борбу за опстанак, што нам омогућава да интервенишемо и променимо исход. Како тај временски прозор пролази, сваки изгубљени минут смањује шансе за преживљавање“, појашњава др Рао.

Трајна оштећења могу настати за само неколико минута

То је посебно важно код великог губитка крви, тешких повреда грудног коша и трауматских повреда мозга.

Како опада доток кисеоника, органи почињу да отказују. Мозак је нарочито осетљив јер му је неопходно непрекидно снабдевање кисеоником. Без њега трајна оштећења могу настати већ после неколико минута.

Понекад највећа опасност није сама повреда, већ кашњење у пружању помоћи. Једна од најтежих истина ургентне медицине јесте да су многе повреде излечиве – све док се драгоцено време не изгуби.

Кашњење може бити смртоносно

Др Рао каже да се лекари ургентне медицине са тим готово свакодневно суочавају.

„Када нам стигне пацијент са великим губитком крви или тешком повредом главе, оно против чега се заправо боримо јесте стање шока. Крвни притисак нагло опада, органи остају без кисеоника, а мозак, који не може да издржи ни неколико минута без одговарајућег дотока кисеоника, почиње да трпи оштећења која понекад више не можемо да отклонимо“, каже доктор.

Шок није само осећај страха или узнемирености после несреће. Реч је о хитном медицинском стању у којем ткива више не добијају довољно крви и кисеоника. Ако се не лечи на време, брзо може довести до отказивања виталних органа.

Пре доласка Хитне помоћи, обични људи могу постати први спасиоци

У стварном животу екипа Хитне помоћи не стиже увек за неколико тренутака. Зато особе које се затекну на месту несреће понекад представљају прву карику у ланцу хитног збрињавања.

Многи оклевају јер се плаше да ће учинити нешто погрешно. Лекари кажу да је најважније одмах позвати Хитну помоћ. Рано обавештавање хитних служби омогућава да стручни тимови крену ка повређеном док присутни пружају основну помоћ.

Ако особа обилно крвари, директан притисак чистом тканином на место крварења може помоћи да се смањи губитак крви. Ако је повређени при свести, треба га умирити и разговарати с њим до доласка медицинског тима.

Осим ако не постоји непосредна опасност, попут пожара или наиласка возила, стручњаци саветују да се повређени не помера без потребе, јер повреде кичме нису увек одмах уочљиве.

Управо зато је код тешких повреда сваки минут важан – а брза реакција може бити пресудна за исход.

Курир.рс