POSLE 25 GODINA TRANZICIJE Od 15 šećerana ostale samo tri

Šećer će se ove sezone praviti u Vrbasu, Pećincima i Crvenki i to godišnje oko 250.000 tona. Nekadašnja proizvodnja bila je i do 500.000 tona. Ako tri šećerane proizvedu 250.000 tona šećera, jasno je da je 500.000 tona bila mala i nerentabilna proizvodnja za 15 fabrika, ali je put možda mogao biti i drugačiji.

Put u budućnost domaće industrije šećera pokušali su da predstave Francuzi 2002. godine, ali ih izgleda niko nije slušao. Na zahtev tadašnjeg republičkog ministarstva poljoprivrede, francuska vlada je finansirala istraživanje koje je sproveo istraživački konsalting servis francuske industrije šećera, u saradnji sa udruženjem proizvođača šećera „Jugošećer“. Ovim istraživanjem je obuhvaćeno stanje u proizvodnji šećera u Srbiji, sa predlogom mera za bez i trajan oporavak slatke industrije. 

Prema ovoj studiji, Srbija ima oko 1.700.000 hektara oranica pogodnih za gajenje šećerne repe i 15 fabrika šećera koje mogu da proizvedu preko 750.000 tona šećera. U tom trenutku (misli se na 2002. godinu) za domaću potrošnju potrebno je oko 300.000 tona (procene naših stručnjaka kažu da nam je tada trebalo  220.000 tona za industriju i domaćinstva), a sav proizvodni višak se može izvoziti u EU i okolne zemlje. Zemljama u našem okruženju nedostaje oko milion tona šećera. Revitalizacija industrije šećera je moguća ukoliko se uvede red u proizvodnju i promet, a naročito u uvoz. Tako su tada rekli Francuzi. Brojke o potencijalima su njihove.

Umesto da ispravljamo greške, mi smo počeli da prodajemo fabrike, pa su šećerane u Kovačici, Senti, Baču, Žablju, Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici, Šapcu, Ćupriji, Beogradu, Padinskoj Skeli, Požarevacu i Kovinu danas deo istorije. 

Da li je moglo drugačije? U Mađarskoj je bilo 12 šećerana, a danas radi samo jedna. U Rumuniji ih je radilo 33, a šećer sada proizvode tri šećerane. 

D. U.