ПОСЛЕ 25 ГОДИНА ТРАНЗИЦИЈЕ Од 15 шећерана остале само три

Шећер ће се ове сезоне правити у Врбасу, Пећинцима и Црвенки и то годишње око 250.000 тона. Некадашња производња била је и до 500.000 тона. Ако три шећеране произведу 250.000 тона шећера, јасно је да је 500.000 тона била мала и нерентабилна производња за 15 фабрика, али је пут можда могао бити и другачији.

Пут у будућност домаће индустрије шећера покушали су да представе Французи 2002. године, али их изгледа нико није слушао. На захтев тадашњег републичког министарства пољопривреде, француска влада је финансирала истраживање које је спровео истраживачки консалтинг сервис француске индустрије шећера, у сарадњи са удружењем произвођача шећера „Југошећер“. Овим истраживањем је обухваћено стање у производњи шећера у Србији, са предлогом мера за без и трајан опоравак слатке индустрије. 

Према овој студији, Србија има око 1.700.000 хектара ораница погодних за гајење шећерне репе и 15 фабрика шећера које могу да произведу преко 750.000 тона шећера. У том тренутку (мисли се на 2002. годину) за домаћу потрошњу потребно је око 300.000 тона (процене наших стручњака кажу да нам је тада требало  220.000 тона за индустрију и домаћинства), а сав производни вишак се може извозити у ЕУ и околне земље. Земљама у нашем окружењу недостаје око милион тона шећера. Ревитализација индустрије шећера је могућа уколико се уведе ред у производњу и промет, а нарочито у увоз. Тако су тада рекли Французи. Бројке о потенцијалима су њихове.

Уместо да исправљамо грешке, ми смо почели да продајемо фабрике, па су шећеране у Ковачици, Сенти, Бачу, Жабљу, Зрењанину, Сремској Митровици, Шапцу, Ћуприји, Београду, Падинској Скели, Пожаревацу и Ковину данас део историје. 

Да ли је могло другачије? У Мађарској је било 12 шећерана, а данас ради само једна. У Румунији их је радило 33, а шећер сада производе три шећеране. 

Д. У.