(NE)ZABORAVLJENI: RATKO SVILAR, NEKADA ČUDESNI GOLMAN VOJVODINE I REPREZENTATIVAC JUGOSLAVIJE Nadam se da će i unuk Lio-Mile u golmane, da nastavi porodičnu tradiciju
Pamte to vreme, ubeđeni smo, svi oni stariji navijači Vojvodine, ali i ljubitelji fudbala širom nekadašnje Jugoslavije, kada je na golu novosadske „stare dame“, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, stajao čudesni Ratko Svilar (75).
Čuveni golman bio je prepoznatljiv po liku, stasu istinskog atlete, ali i fantastičnim odbranama, koje su mu donele i status reprezentativca ondašnje zemlje, u kojoj je na delu bila čitava plejada izvrsnih čuvara mreže.
Pre nekoliko dana počelo je Svetsko fudbalsko prvenstvu u SAD, Kanadi i Meksiku, pa nam se sasvim zgodnim učinila spona između Svilara, koji je bio učesnik Mundijala u Španiji 1982. godine, i najnovijeg skupa vodećih selekcija planete.
Pozvali smo ga telefonom u Belgiju gde živi, pošto smo, nažalost, nedavno propustili priliku da priču s njim napravimo dok je boravio u Novom Sadu.
– Naravno da ću da pratim Mundijal, iako imam problem zbog toga što ne znam za koga da navijam – rekao je Ratko. – Nema tamo, nažalost, selekcije Srbije, pa ću morati malo da pričekam i vidim koji od timova mi je najsimpatičniji. Tu su najbolje selekcije sveta, predvođene Španijom, Nemačkom, Brazilom, Francuskom i da ne ređam više, pa očekujem da sama igra donese neki progres. Ionako je fudbal sve brži, tereni se kvase pre početka svakog susreta, kao i tokom poluvremena, pa je, uz brzinu, po meni, dobila i na pojednostavljenju. Svi zajedno videćemo ko će se na te postulate najbolje privići i biti najbliži tituli prvaka.
Gledaoci i na – drveću
Imala je Crvenka u godinama kada su fudbaleri ušli u Prvu ligu, oko 11.000 stanovnika i u njoj su živeli pripadnici čak 27 nacionalnih manjina. „Rukometaši su tada imali izvanredan tim, sa šest ili sedam reprezentativaca, a mi smo uspeli da im se pridružimo i nije bilo sela koje je istovremeno imalo dva prvoligaša. Naš stadion mogao je da primi četiri ili 5.000 gledalaca, ali se sećam kup utakmice u kojoj smo ugostili Crvenu zvezdu, za koju je nastupao i Dragan Džajić i koju smo izgubili sa 4:1, kada su navijači „visili“ po okolnom drveću i čini mi se da je taj susret pratilo 10.000 gledalaca, koliko je, otprilike, Crvenka imala stanovnika. Ne znam odakle su ti svi ljudi došli”...
Svoju životnu i sportsku priču Ratko je počeo da gradi u Crvenki, u kojoj je i rođen.
– Majka Zora, rođena 1927. godine, bila je domaćica, a otac Mile, koji je bio 1923, godište, radio je u poljoprivrednom kombinatu u Crvenki – prisetio se Ratko.
– Bili su kolonisti, koji su ovo selo stigli 1946. godine, a inače su poreklom iz Prijedora (mama), odnosno iz Like, iz jednog sela kod Titove Korenice (tata). Brat Petar – Pero i ja vaspitavani smo od najranijih dana kao Jugosloveni i Srbi i na to sam i danas ponosan. Postoje samo dobri i loši ljudi, ostale kriterijume ne priznajem, pa sam tako usmerio i svoje četvoro dece. Otac je bio veliki navijač Partizana, koji je i mene to naučio, a problem mu je bio, kada sam već branio za Vojvodinu, za koga da navija. Najviše bi voleo da je rezutat u našim međusobnim duelima mogao da bude 0:0, a da crno–belima pripadnu dva boda. Danas, ja volim sve naše klubove, bez razlike i navijam za njih u evropskim takmičenjima.
Na početke na fudbalskom terenu, ima sasvim jasna sećanja.
– Došao sam na jedan trening Crvenke, kada mi je prijatelj moga oca rekao da skinem pantalone i majicu, napravim od njih stative, a onda je počeo da mi šutira na taj „gol“. Video je to trener i već sutra sam došao na prvi trening. Tamo je s golmanima radio Milan Panić, koji mi je, od moje 13. pa do 23. godine, bio golmanski učitelj. Nisu roditelji bili baš oduševljeni zbog toga, branili su mi da igram fudbal, jer su tamo „barabe i ovakvi i onakvi“, već im je bilo najvažnije da završim školu. Ispunio sam im želju, ali sam, ipak, fudbal više voleo.
O idolima na koje se ugledao, bez razmišljanja je kazao:
– Golman Partizana Milutin Šoškić bio je moj idol, kao i čuvar mreže Mančester junajteda i engleske reprezentacije Gordon Benks. Šole je bio izvanredan, gledao sam i njegove treninge, koje je radio s trenerom Aleksandrom Atanackovićem... U bioskopima je tada, pre projekcije filmova, išao žurnal, u kojem su najčešće bili izveštaji s putovanja predsednika Tita, ali bi ponekad bila ubačena i neka kratka priča s treninga Milutina Šoškića, koji je vežbao u pesku kod južne tribine Stadiona JNA, pa sam maštao o tome da jednog dana i ja radim na isti način.
Prvu utakmicu odigrao je Ratko 1968. godine, kada je debitovao za Crvenku u utakmici sa Sremom u Sremskoj Mitrovici.
– Viktor Savić je tada bio naš prvi golman, a ja rezerva. On je imao 27, ja samo 17 godina, pa sam mu se divio na tome kako izgeda i kako brani. Međutim, kod rezultata 1:1, on se povredio, pa sam među stative morao ja da stanem i od izveštača sam za odbrane dobio – desetku. Ostao sam u timu, iako sam prethodno Boga molio da ne uđem u igru. Zbog velike treme. Dve–tri godine kasnije, s Crvenkom sam ušao u Prvu saveznu ligu, posle kvalifikacija koje smo igrali najpre protiv Rijeke, a potom i Sloge iz Kraljeva. To je bilo 1971. godine i mala Crvenka, najslađe i najveće selo u ondašnjoj Jugoslaviji, doživela je to da istovremeno ima dva prvoligaša, rukometaše i nas. Za našu ekipu igrali su, uz mene i: Milovanović, Jovović, pa Bačić, Jovanić, Šanta, Čabarkapa, Ostojić, Božičić, nekadašnji sudija Bešlin, Basta, Kanački i da ne ređam dalje.
„Uvek sam znao šta i koliko mogu”
Kada je već imao punu 41 godinu, isticao je Ratku ugovor s Antverpenom, pa je predložio predsedniku da potpiše novu obavezu na dve godine. „Ali, Ratko, ali imaš već 41 godinu, rekao mi je. Kazao sam mu tada da će ga sledeće godine moj ugovor stajati više... I zaista, u narednoj sezoni osvojili smo Kup Belgije, a ja sam u finalu odbranio tri penala i još dao gol s bele tačke. Kada je predsednik došao da ponovo razgovaramo, pogledao sam ga i nasmejao se, uz konstataciju da sam mu tačno predočio šta će da bude i da su moji uslovi sada viši. Uvek sam znao šta i koliko mogu, voleo sam da treniram i radovao se svakoj novoj utakmici i to mi je u karijeri puno omoglo. Prestao sam da igram aktivno zbog toga što više, u 45. godini, nisam video dobro”...
Tih godina FK Crvenka je bila istinski sportski hit.
– Gledalište na našem stadionu uvek je bilo ispunjeno. Imali smo dobrog predsednika Milorada Džombu, koji je bio direktor Šećerane i voleo je fudbal više od svega, a posle njega je prvi čovek bio Basta, takođe prvi čelnik Šećerane. Za mene je veliko zanimanje u tim danima pokazao Partizan i bilo je skoro sve gotovo da pređem u njegove redove tima za koji sam i navijao. Pokojni Velibor Vasović je bio trener, kod kojeg sam bio i kući i, usput, prvi put tamo video TV u boji. Sve smo se dogovorili, ali je on kasnije odlučio da uzme Blagoja Istatova, a ne mene. Iskreno, svim srcem sam želeo da pređem u Partizan, jer mislim da bi me moj otac iz Crvenke na leđima nosio do Beograda, bez obzira što je to razdaljina od 160 i više kilometara. Ali, nije nam se dalo. Posle sam prešao u Vojvodinu i priča s crno–belima bila je zatvorena. Tek 1979. godine bilo je nagoveštaja da ću da pređem u Crvenu zvezdu, ali, ne znam ni sam zbog čega, i to se izjalovilo.
Dakle, 1973. godine postao je naš sagovornik golman Vojvodine...
– Proveo sam u Vojvodini narednih gotovo osam godina, stigao i do reprezentacije i stekao u Novom Sadu veliki broj prijatelja. Branio sam u dobrom i zdravom klubu, koji mi je i danas izuzetno drag i u kojem sam proveo lepe godine. Imali smo odličan tim, igrali smo dobar fudbal i taj deo života ostao mi je urezan u pamćenje za sva vremena. Pri dolasku, Vujadin Boškov je bio direktor kluba i on je želeo da dovede iz Proletera Milana Šarovića, ali Zrenjaninci nisu želeli u tom prelznom roku da ga puste. Vujketova ideja je bila da me uzme i da budem u Novom Sadu do mini prelaznog roka, da onda odem u Proleter, a da Šarović dođe u Vojvodinu. Debitovao sam na golu Voše protiv Dinama, do tada sam bio rezerva reprezentativcu Rajku Kovačeviću i posle toga Boškov više nije razmišljao o Šaroviću.
Najupečatljivja sezona, iz ugla novosadskog kluba, bila je ona 1975/1976, kada je Vojvodina osvojila drugo mesto.
– Kasnijeg prvaka, tim Hajduka, pobedili smo u Novom Sadu s 2:0, a u Splitu smo slavili 4:1. Igrali smo tada, po meni, najlepši fudbal u državi, ali nismo uzeli titulu. Znate kako je to: idealno je ukoliko možete da iskombinujete to da igrate dobro i da pobeđujete. Iskreno, više volim pobede od lepe igre, jer se, kada godine prođu, samo to pamti i piše u analima. Rezultati ostaju za stalno. Trener nam je bio Toza Veselinović, a timu su bili: Bobe Pavković, Ivezić, Ličinar, Rutonjski, Jurčić, Mokuš, Vujkov, Trifunović, Lacika Lerinc... Igrali smo toliko lepo, da ja, koji sam stajao na golu, prosto nisam verovao da tako uopšte može da se prezetuje fudbal kao igra. Zbog toga, tu sezonu najviše i samo po najlepšem pamtim.
U državni tim Svilar je ušao kao četvrti golman, 1974. godine.
– Tada je selektor bio Miljan Miljanić i reprezentacija se spremala za učešće na Mundijalu u Nemačkoj. U prednosti u odnosu na mene bili su Enver Marić, Olja Petrović i Rizah Mešković. Ja sam otpao, ali je već 1978. bilo drugačije, jer nije bilo u konkurenciji Meškovića i postao sam treći golman. Pojavili su se na sceni, u godinama koje su usledile, Katalinić, Stinčić, Borota, pa Simović, a ja sam sve vreme ostajao u državnom timu. Na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji, golmani smo bili Dragan Pantelić, Ivan Pudar i ja. Kasnije sam, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, branio u nekoliko susreta, ali sam onda imao operaciju ahilove tetive, pa nisam putovao na finalni turnir u Pariz.
Bio je, dakle, učesnik na SP u Španiji, ali naša selekcija, i pored odličnih igrača, nije prošla u drugi krug.
– To je bio peh, a pisalo se sve i svašta. Bio sam cimer sa Ivicom Šurjakom na pripremama u Novom Sadu i nisam video nikakve sukobe unutar ekipe. FSJ je potpisao ugovor sa „Adidasom“, pojedinci su imali obaveze prema drugim markama i, posle svega, a bio sam svedok, pa mogu da kažem da je sve to bio isključivo peh. Sećate se, na samom Prvenstvu, Panta je odbranio penal protiv Španije, a sudija Soresen nam je uradio ono što je uradio. Ni ostali rezultati nam nisu išli naruku, mislim da je tu bilo i dogovaranja, bili smo i sami krivi, ali...
Danas je Ratkov sin Mile (26) jedan od najboljih čuvara mreže u Evropi i stoji na golu italijanske Rome. Već drugu godinu zaredom, proglašen je za najboljeg golmana u Seriji A.
– Mileta je prvi put na trening odvela mama, ne ja. Mislio sam da je to bezveze, gubljenje vremena, ali mi je trener koji ga je video i radio s njim poručio da dođem i da ga i sam pogledam. Kada sam video šta sve ima dete od pet godina, nisam mogao da verujem. Posle sam ga učio da brani onako kako sam to i ja činio i trener golmana mlade reprezentacije Begije De Vilde, u novinama, ali i u ličnom kontaktu sa mnom, rekao je da mu se čini da, kada je video Mileta, kao da je video mene. „Ima tvojn stil, brz je kao munja i neustrašiv je“ – dodao je.
Branio do 44. godine
„Saznao sam od ljudi koji su o tome vodili preciznu statistiku, da sam poslednju utakmicu na golu proveo kada sam imao tačno 44 godine, četiri meseca i dva dana”, predočio nam je Ratko Svilar. „Kada sam počinjao u Crvenki, tamo negde u drugoj polovini šezdesetih, nisam ni sanjao da ću braniti do 1996. godine. Delovalo bi mi to nestvarno, ali, eto, ispalo je baš tako”.
Porodično, Ratko Svilar je potpuno ostvaren čovek, iako se ženio dva puta.
– Zadovoljan sam svom mojom decom, kojih je ukupno četvoro. Imam dve ćerke iz prvog braka – Minu (54) i Tinu (50), a onda, sa drugom suprugom Marijanom, rodom iz okoline Sarajeva, i sina Mileta i ćerku Dunju (28). Sve su to dobra deca, Naravno, imam i petoro unučadi, tako da sam srećni otac i deda. Unuke i unuci su: Kristina (21), Andrej (16), bliznakinje Mona i Lana (po 19), dok će Miletov sin, koji se zove Lio–Mile, 18. juna da proslavi prvi rođendan i to ćemo da proslavimo u Španiji. I, nadam se, biće Lio-Mile treća generacija golmana u porodici Svilar – zaključio je Ratko, golman koji je trajao u svetu fudbalskih profesionalaca punih 26 godina i koji je za Vojvodinu upisao ukupno 201, a za Antverpen još 249 nastupa. Tome treba svakako da se doda i 31 susret u dresu matične Crvenke, kao i 16 igara za Ročester Lenserse. Tokom karijere imao je više operacija zbog povreda, a 2009. godine je, posle požara u vlastitom domu i u pokušaju da spase neke lične stvari i uspomene, nekoliko dana proveo u indukovanoj komi, jer su lekari mislili da su mu vatra i dim oštetili pluća. Srećom, neuništivi Ratko Svilar se oporavio.
Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.