(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: РАТКО СВИЛАР, НЕКАДА ЧУДЕСНИ ГОЛМАН ВОЈВОДИНЕ И РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ ЈУГОСЛАВИЈЕ Надам се да ће и унук Лио-Миле у голмане, да настави породичну традицију

Чувени голман био је препознатљив по лику, стасу истинског атлете, али и фантастичним одбранама, које су му донеле и статус репрезентативца ондашње земље, у којој је на делу  била читава плејада изврсних чувара мреже. 

Пре неколико дана почело је Светско фудбалско првенству у САД, Канади и Мексику, па нам се сасвим згодним учинила спона између Свилара, који је био учесник Мундијала у Шпанији 1982. године, и најновијег скупа водећих селекција планете.

Позвали смо га телефоном у Белгију где живи, пошто смо, нажалост, недавно пропустили прилику да причу с њим направимо док је боравио у Новом Саду.

– Наравно да ћу да пратим Мундијал, иако имам проблем због тога што не знам за кога да навијам – рекао је Ратко. – Нема тамо, нажалост, селекције Србије, па ћу морати мало да причекам и видим који од тимова ми је најсимпатичнији. Ту су најбоље селекције света, предвођене Шпанијом, Немачком, Бразилом, Француском и да не ређам више, па очекујем да сама игра донесе неки прогрес. Ионако је фудбал све бржи, терени се квасе пре почетка сваког сусрета, као и током полувремена, па је, уз брзину, по мени, добила и на поједностављењу. Сви заједно видећемо ко ће се на те постулате најбоље привићи и бити најближи титули првака. 

Своју животну и спортску причу Ратко је почео да гради у Црвенки, у којој је и рођен.

– Мајка Зора, рођена 1927. године, била је домаћица, а отац Mиле, који је био 1923, годиште, радио је у пољопривредном комбинату у Црвенки – присетио се Ратко. 

– Били су колонисти, који су ово село стигли 1946. године, а иначе су пореклом из Приједора (мама), односно из Лике, из једног села код Титове Коренице (тата). Брат Петар – Перо и ја васпитавани смо од најранијих дана као Југословени и Срби и на то сам и данас поносан. Постоје само добри и лоши људи, остале критеријуме не признајем, па сам тако усмерио и своје четворо деце. Отац је био велики навијач Партизана, који је и мене то научио, а проблем му је био, када сам већ бранио за Војводину, за кога да навија. Највише би волео да је резутат у нашим међусобним дуелима могао да буде 0:0, а да црно–белима припадну два бода. Данас, ја волим све наше клубове, без разлике и навијам за њих у европским такмичењима.

На почетке на фудбалском терену, има сасвим јасна сећања.

– Дошао сам на један тренинг Црвенке, када ми је пријатељ мога оца рекао да скинем панталоне и мајицу, направим од њих стативе, а онда је почео да ми шутира на тај  „гол“. Видео је то тренер и већ сутра сам дошао на први тренинг. Тамо је с голманима радио Милан Панић, који ми је, од моје 13. па до 23. године, био голмански учитељ. Нису родитељи били баш одушевљени због тога, бранили су ми да играм фудбал, јер су тамо „барабе и овакви и онакви“, већ им је било најважније да завршим школу. Испунио сам им жељу, али сам, ипак, фудбал више волео.

О идолима на које се угледао, без размишљања је казао:

– Голман Партизана Милутин Шошкић био је мој идол, као и чувар мреже Манчестер јунајтеда и енглеске репрезентације Гордон Бенкс. Шоле је био изванредан, гледао сам и његове тренинге, које је радио с тренером Александром Атанацковићем... У биоскопима је тада, пре пројекције филмова, ишао журнал, у којем су најчешће били извештаји с путовања председника Тита, али би понекад била убачена и нека кратка прича с тренинга Милутина Шошкића, који је вежбао у песку код јужне трибине Стадиона ЈНА, па сам маштао о томе да једног дана и ја радим на исти начин.

Прву утакмицу одиграо је Ратко 1968. године, када је дебитовао за Црвенку у утакмици са Сремом у Сремској Митровици.

– Виктор Савић је тада био наш први голман, а ја резерва. Он је имао 27, ја само 17 година, па сам му се дивио на томе како изгеда и како брани. Међутим, код резултата 1:1, он се повредио, па сам међу стативе морао ја да станем и од извештача сам за одбране добио – десетку. Остао сам у тиму, иако сам претходно Бога молио да не уђем у игру. Због велике треме. Две–три године касније, с Црвенком сам ушао у Прву савезну лигу, после квалификација које смо играли најпре против Ријеке, а потом и Слоге из Краљева. То је било 1971. године и мала Црвенка, најслађе и највеће село у ондашњој Југославији, доживела је то да истовремено има два прволигаша, рукометаше и нас. За нашу екипу играли су, уз мене и: Миловановић, Јововић, па Бачић, Јованић, Шанта, Чабаркапа, Остојић, Божичић, некадашњи судија Бешлин, Баста, Каначки и да не ређам даље.

Тих година ФК Црвенка је била истински спортски хит.

– Гледалиште на нашем стадиону увек је било испуњено. Имали смо доброг председника Милорада Џомбу, који је био директор Шећеране и волео је фудбал више од свега, а после њега је први човек био Баста, такође први челник Шећеране. За мене је велико занимање у тим данима показао Партизан и било је скоро све готово да пређем у његове редове тима за који сам и навијао. Покојни Велибор Васовић је био тренер, код којег сам био и кући и, успут, први пут тамо видео ТВ у боји. Све смо се договорили, али је он касније одлучио да узме Благоја Истатова, а не мене. Искрено, свим срцем сам желео да пређем у Партизан, јер мислим да би ме мој отац из Црвенке на леђима носио до Београда, без обзира што је то раздаљина од 160 и више километара. Али, није нам се дало. После сам прешао у Војводину и прича с црно–белима била је затворена. Тек 1979. године било је наговештаја да ћу да пређем у Црвену звезду, али, не знам ни сам због чега, и то се изјаловило. 

Дакле, 1973. године постао је наш саговорник голман Војводине...

– Провео сам у Војводини наредних готово осам година, стигао и до репрезентације и стекао у Новом Саду велики број пријатеља. Бранио сам у добром и здравом клубу, који ми је и данас изузетно драг и у којем сам провео лепе године. Имали смо одличан тим, играли смо добар  фудбал и тај део живота остао ми је урезан у памћење за сва времена. При доласку, Вујадин Бошков је био директор клуба и он је желео да доведе из Пролетера Милана Шаровића, али Зрењанинци нису желели у том прелзном року да га пусте. Вујкетова идеја је била да ме узме и да будем у Новом Саду до мини прелазног рока, да онда одем у Пролетер, а да Шаровић дође у Војводину. Дебитовао сам на голу Воше против Динама, до тада сам био резерва репрезентативцу Рајку Ковачевићу и после тога Бошков више није размишљао о Шаровићу.

Најупечатљивја сезона, из угла новосадског клуба, била је она 1975/1976, када је Војводина освојила друго место.

– Каснијег првака, тим Хајдука, победили смо у Новом Саду с 2:0, а у Сплиту смо славили 4:1. Играли смо тада, по мени, најлепши фудбал у држави, али нисмо узели титулу. Знате како је то: идеално је уколико можете да искомбинујете то да играте добро и да побеђујете. Искрено, више волим победе од лепе игре, јер се, када године прођу, само то памти и пише у аналима. Резултати остају за стално. Тренер нам је био Тоза Веселиновић, а тиму су били: Бобе Павковић, Ивезић, Личинар, Рутоњски, Јурчић, Мокуш, Вујков, Трифуновић, Лацика Леринц... Играли смо толико лепо, да ја, који сам стајао на голу, просто нисам веровао да тако уопште може да се презетује фудбал као игра. Због тога, ту сезону највише и само по најлепшем памтим.

У државни тим Свилар је ушао као четврти голман, 1974. године.

– Тада је селектор био Миљан Миљанић и репрезентација се спремала за учешће на Мундијалу у Немачкој. У предности у односу на мене били су Енвер Марић, Оља Петровић и Ризах Мешковић. Ја сам отпао, али је већ 1978. било другачије, јер није било у конкуренцији Мешковића и постао сам трећи голман. Појавили су се на сцени, у годинама које су уследиле, Каталинић, Стинчић, Борота, па Симовић, а ја сам све време остајао у државном тиму. На Светском првенству 1982. у Шпанији, голмани смо били Драган Пантелић, Иван Пудар и ја. Касније сам, у квалификацијама за Европско првенство, бранио у неколико сусрета, али сам онда имао операцију ахилове тетиве, па нисам путовао на финални турнир у Париз. 

Био је, дакле, учесник на СП у Шпанији, али наша селекција, и поред одличних играча, није прошла у други круг.

– То је био пех, а писало се све и свашта. Био сам цимер са Ивицом Шурјаком на припремама у Новом Саду и нисам видео никакве сукобе унутар екипе. ФСЈ је потписао уговор са „Адидасом“, појединци су имали обавезе према другим маркама и, после свега, а био сам сведок, па могу да кажем да је све то био искључиво пех. Сећате се, на самом Првенству, Панта је одбранио пенал против Шпаније, а судија Соресен нам је урадио оно што је урадио. Ни остали резултати нам нису ишли наруку, мислим да је ту било и договарања, били смо и сами криви, али...

Данас је Ратков син Миле (26) један од најбољих чувара мреже у Европи и стоји на голу италијанске Роме. Већ другу годину заредом, проглашен је за најбољег голмана у Серији А.

– Милета је први пут на тренинг одвела мама, не ја. Мислио сам да је то безвезе, губљење времена, али ми је тренер који га је видео и радио с њим поручио да дођем и да га и сам погледам. Када сам видео шта све има дете од пет година, нисам могао да верујем. После сам га учио да брани онако како сам то и ја чинио и тренер голмана младе репрезентације Бегије Де Вилде, у новинама, али и у личном контакту са мном, рекао је да му се чини да, када је видео Милета, као да је видео мене. „Има твојн стил, брз је као муња и неустрашив је“ – додао је.

Породично, Ратко Свилар је потпуно остварен човек, иако се женио два пута.

– Задовољан сам свом мојом децом, којих је укупно четворо. Имам две ћерке из првог брака – Мину (54) и Тину (50), а онда, са другом супругом Маријаном, родом из околине Сарајева, и сина Милета и ћерку Дуњу (28). Све су то добра деца, Наравно, имам и петоро унучади, тако да сам срећни отац и деда. Унуке и унуци су: Кристина (21), Андреј (16), близнакиње Мона и Лана (по 19), док ће Милетов син, који се зове Лио–Миле, 18. јуна да прослави први рођендан и то ћемо да прославимо у Шпанији. И, надам се, биће Лио-Миле трећа генерација голмана у породици Свилар  – закључио је Ратко, голман који је трајао у свету фудбалских професионалаца пуних 26 година и који је за Војводину уписао укупно 201, а за Антверпен још 249 наступа. Томе треба свакако да се дода и 31 сусрет у дресу матичне Црвенке, као и 16 игара за Рочестер Ленсерсе. Током каријере имао је више операција због повреда, а 2009. године је, после пожара у властитом дому и у покушају да спасе неке личне ствари и успомене, неколико дана провео у индукованој коми, јер су лекари мислили да су му ватра и дим оштетили плућа. Срећом, неуништиви Ратко Свилар се опоравио.

Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.