„DNEVNIK” U KUSIĆU: Ispred brda sloboda je mera – mir, priroda, sloga i Nera

Obala Nere, Kusić. Sreda, 29. jul. Oko 13.30 časova.

Već uveliko ispohovani u banatskoj prašini pod nesnošljivo ogoljenim nebom, parkiramo u prvi ‘lad koji nalazimo i izlazimo na lokalnu plažu te čuvene neukrotive planinske reke usred ravnice. Nera. Na grčkom – voda, na hebrejskom – svemoćna svetlost. Oh, o čemu meštani Kusića, ponizni vlasnici tog divljeg menadžera dveju zemalja – Srbije i Rumunije – i te kako znaju. Jer boginja Nera ima svoje izlive nezadovoljstva, premda je već dugo povučena.

Kod nas je običaj da se stopira ovde preko puta, na autobuskom stajalištu, i svi svima staju da se voze. Još kad sam bio mali, znam da je to ovde običaj (Slađan Stanojev)

A te poslednje srede, svi Celzijusovi stepeni opkolili su južni Banat, dok su Kusićani još jednom dokazivali svoju proverenu taktiku kako pobediti vrućine. Pored vode, na vodi, u vodi, pod vodom... Doslovce.

Hedonisti svih uzrasta načičkali su se po grupama u hladu i na suncu, neprestano cirkulišući tamo-amo, dok žamor odraslik razbija cika ushićene rashlađene dece. A tek vratolomija šta je bilo... Skakanje sa daske i ljuljanje na kanapu pa skok u vodu – ko nema kondicije, umori se i gledajući.

Voda bistra, nijedan kamenčić ne može da se sakrije, dovoljno plitka i spora da je bezbedna, dovoljno duboka i brza da bi mamila za još. Malo naša, malo nji’ova, Nera je, i to baš u kusićkom atarau, proživela svašta. Najpre je bila samo svoja, pa iscepkana, premostiva, povređena i nepremostiva, ona koja spaja i razdvaja, podseća i daje snagu i lepotu.

Kad čovek tako sluša, da pomisli kako je idealna za nešto više. I ne bi pogrešio.

– Nemamo nikakav turizam – bez dlake na jeziku priča nam predsednik Saveta Mesne zajednice Kusić Slađan Stanojev, u zgradi Doma kulture, čim smo došli, dakle pre nego što smo se upoznali sa njenim visočanstvom. – Imamo Neru koja može dosta da privuče, ali treba da se podigne na viši nivo, da bude lepše. Mi smo na granici, zadnje mesto, nismo prometni, mada nam na plažu dolaze i sa strane, oni koji su u Beloj Crkvi na odmoru, svrate i kod nas.  Pančevo, Beograd... našli su na mapi Neru i sad dolaze i kampuju.

I sve je to divno dok je Nera makar naizgled netaknuta kad je svi ostave i odu na počinak, jer obližnje oboreno drvo, koje izigrava prirodnu branu i filter za smeće koje se nakupilo s druge strane, krije drugu stranu medalje. Ali, dok je civilizacije, biće i otpada, na ovaj ili onaj način.

Nego, pre nego što smo uopšte i stigli do sela, omamio nas je nama nesvakidašnji pejzaž, isprepleten njivama, voćnjacima i brežuljcima kao stražarima egzotičnog južnog Banata, u naj(jugo)istočnijem kutku vojvođanske oranice. Klizeći asfaltom kao po dečjem toboganu, pred nama se stvara Kusić, seoce koje na ovoj lokaciji obitava bar od sredine 18. veka, a prvi put se spominje pre Kosovskog boja, sagovornici naglašavaju, dakle od 1383. godine.

– Kusić je u novembru 1918. godine bio republika na 24 sata – spominje predsednik FK „Ševac” i KUD „Vukomir Vidić Uča” Veroljub Branisavljević, dodajući da se ovo selo udružilo sa prekorečnom Zlaticom, kod koje se nalazi naš manastir Kusić, i tako osnovalo državu kratkog daha ali koji se i danas oseti u ljudima, ulicama, životu.

Jer njihova borba i dalje traje. Naročito tokom leta kada se dešava da su im suve slavine i po mesec dana, kao što je to bio slučaj i prilikom naše posete. Kusić je definitvno jedno od onih sela u kojima ne važi mit da ko se napije vode sa česme, tu i ostaje. Jer ovu tekućinu stalno imaju samo oni koji u svojim dvorištima imaju bunare.

– Onda idemo kod komšije koji ima česmu na hidrofor, grejemo u vedru na šporetu, kao da smo u 19. veku. Rečeno nam je da će sad krenuti da rešavaju ovaj problem – pojašnjava Stanojev.

Selo nam dobro funkcioniše, imamo dosta mladih, hoće da treniraju i da se druže, da putuju, ali je, kao i u svemu, problem novac, ali mi smo dosta složni i možemo sve da ostvarimo (Veroljub Branisavljević)

A osim onog druma ko novog, od Bele Crkve do Kusića, u samom selu pak šorovi imaju drugačiju priču. Od sedam-osam ulica, svega su dve-tri asfaltirane, a ostale čekaju da im se vrate i realizuju već napisani projekti, ili pak organizuju novi. Sporo tutnjeći među tim kućama u nizu, pod sobom smo osećali svaki rupičak u žednoj zemlji posutoj kamenčićima, a za sobom ostavljali žutu maglu banatskog života tamo negde daleko od očiju... Otud i ono naše pohovanje s početka priče.

– Mir i sloboda kretanja, govora, svega... Ovde se ljudi pretežno bave poljoprivredom, kad im se radi rade, nemamo gazdu, nismo programirani na vreme za ceo dan – priča nam domaćin, a mi samo trepćemo i pitamo se šta treba prodati da bi se nešto pristojno kupilo u Kusiću. – Kuće su od 10.000 pa do 50.000 evra, ali to je malo preterano za ovo mesto, mada ne kažem da kuća ne vredi. Po popisu nas ima oko 1.200, ali realno je da nas je oko 800. U većini slučajeva smo složni. Recimo, kod nas je običaj da se stopira ovde prekoputa, na autobuskom stajalištu, i svi svima staju da se voze. Još kad sam bio mali znam da je to ovde običaj.

Umesto na ekskurziju, otišao da kupi dve ovce

Kada je u vrtiću, umesto da ode na ekskurziju, odlučio da za iste pare kupi dve ovce, Nenad Mihajlović zvani Burgela, nije ni pomislio da će tri decenije kasnije, samo 2026. godine baciti dve trotonke prikolice pune vune. Uprkos svemu, nikad ne bi menjao životni put, pa sve i da se opet rodi i može da bira bilo šta na svetu.

– Nisam se nikad pokajao, nisam nikad ni pokušao išta drugo da radim, to sam voleo i s tim sam ostao i dokle god da sam to ću tako – priča nam Burgela, ali pazite, sa sve srbijanskim naglaskom, koji daje poseban šmek čitavoj govoranciji, tako da obratite dalje pažnju prilikom čitanja njegovih citata, verujte nam na reč – Najbitnije je da čovek radi ono što voli i sam sebe da pronađe u tom poslu. Pa džabe meni da budem i taksista i da teram avion, kad ja nisam za te stvari. Ovo volim. Ne znam šta može sutra da se desi, ali mislim na ovom’ da ostanem. Bavim se isključivo stočarstvom, imam 240, nepunih 250 ovaca i pedes’pet-šes’-četir’ koze, ne znam baš tačno u dlaku, ali to je to. Ter’o sam i do 500 i nešto komada, pa sam vid’o da je to mnogo, nisam mog’o da propratim na dva stada, smanjio sam na jedno i tako se vrtim tu već godinama, između 250 i 300.

U stadima ima ovce „domaće ove naše pramenke” i koze balkanke.

– Ništa ne dobijam od države. Navodno naše pramenke nisu poznate kao rasa, a ja nisam hteo da prihvatim da držim virtemberg ili il de frans. Vidim ko je prodao 200 naše domaće da bi kupio 60-70 ove druge, pa na kraju ovca ojagnji dva jagnjeta i ostavi ih, neće da stoji kod jaganjaca – veli naš sagovornik, spremivši nam domaći ovčji sir za probu, priznavši da pak namirnice najviše kupuju u radnji, jer je sve manje onih koji rade baštu ili drže koje svinjče.

Na svega nekoliko minuta od kuće nalazi se Nenadov salaš na kom najviše vremena provodi.

– Non-stop sam tamo, dođem kući čisto da imaju s kim da se posvađaju ovi moji. Ovo radimo ja i otac i još jedan radnik. Mogu negde da odem na par dana, ali nisu oni sigurni da ostavim samo njih. Mož’ da se ljuti on kol’ko ‘oće, nezamislivo je ovo sve bez mene. On ne poznava svaku ovcu, svako jagnje, nije to to – jasan je Burgela.

O budućnosti ne vredi raspravljati, jer nikad se ne zna šta donosi dan, a šta donosi noć, ali ratasrtvo je trenutno, makar po Mihajlovićevom mišljenju, rizičnije od stočarstva, premda je u selu sve manje grla.

– Znaš zašto stočarstvo opada? Jer niko nema tu radnu naviku. Svaka kuća je pre imala kravu, svinju, odnosno krmaču, pe’-šes’ ovaca i svako je imao naviku odmalena nešto da radi. Sad ne znam da li celo selo ima 20 krmača. I ko će sad i da uzme kravu? I da mu dadu zabadava, on ne zna šta s njom da radi! Nit’ ume da je pomuze nit’ ume da je oteli – zaključuje Nenad zvani Burgela.

Upravo ta sloga i jedinstvo podstiče funkcionisanje i rast Fudbalskog kluba „Ševac” i KUD „Vukomir Vidić Uča”, budući da prvi okupljaju mahom omladinu, a drugopomenuti sve uzraste, najviše dečicu.

– Prošlu sezonu smo završili na četvrtom mestu i plasirali se u A Pančevačku ligu, to je naš najveći uspeh – pojašnjava nam Branisavljević, dodajući da klupski fudbal u selu postoji od 1970-ih. – Trudimo se, meštani su složni, svima je u cilju da ovo funkcioniše i da postižemo rezultate, a kad imamo rezultate onda više ljudi i hoće da pomogne. Tako je i sa KUD-om čiji smo rad obnovili, i sad imamo i Međunarodnu smotru folklora koja se u junu održala po 11. put. Jedan od najvećih podviga je što smo radili IPA projekat sa Rumunijom kako bismo renovirali ovaj naš Dom kulture, u kom će zajedno i naša i njihova deca igrati foklor.

Da, u Kusiću se sve vrti oko dece i omladine, jer oni su najveće blago kojim raspolažu.

– Selo nam dobro funkcioniše, imamo dosta mladih, hoće da treniraju i da se druže, da putuju, ali je, kao i u svemu, problem novac, ali mi smo dosta složni i možemo sve da ostvarimo – ponosan je predsednik FK-a i KUD-a, čiji osmogodišnji Petar trenira i jedno i drugo. – Imamo dosta porodica sa po troje-četvoro dece i to će jednog dana da dođe do izražaja, nadam se.

Statistika ovu priču potkrepljuje podatkom da u Kusiću trenutno žive 182 osobe do 18 godina starosti. A osmoletka broji 84 đaka. Pa vi vidite...

– Zato bi nam i malogranični prelaz značio – nastavlja Stanojev. – Postali bismo prometno mesto i sve bi bolje funkcionisalo.

Kako smo se sastali, tako je došlo vreme i da se rastanemo. Ostavljamo Kusić koji nestaje za nama, ali opstaje, u jednom od ćoškova divlje Vojvodine. U nekom svom paralelnom univerzumu gde izgleda oduvek i zanavek važe neka njihova pravila. A mi ćemo mu se vratiti, kad-tad, obećali smo.