„ДНЕВНИК” У КУСИЋУ: Испред брда слобода је мера – мир, природа, слога и Нера

Обала Нере, Кусић. Среда, 29. јул. Око 13.30 часова.

Већ увелико испоховани у банатској прашини под несношљиво огољеним небом, паркирамо у први ‘лад који налазимо и излазимо на локалну плажу те чувене неукротиве планинске реке усред равнице. Нера. На грчком – вода, на хебрејском – свемоћна светлост. Ох, о чему мештани Кусића, понизни власници тог дивљег менаџера двеју земаља – Србије и Румуније – и те како знају. Јер богиња Нера има своје изливе незадовољства, премда је већ дуго повучена.

Код нас је обичај да се стопира овде преко пута, на аутобуском стајалишту, и сви свима стају да се возе. Још кад сам био мали, знам да је то овде обичај (Слађан Станојев)

А те последње среде, сви Целзијусови степени опколили су јужни Банат, док су Кусићани још једном доказивали своју проверену тактику како победити врућине. Поред воде, на води, у води, под водом... Дословце.

Хедонисти свих узраста начичкали су се по групама у хладу и на сунцу, непрестано циркулишући тамо-амо, док жамор одраслик разбија цика усхићене расхлађене деце. А тек вратоломија шта је било... Скакање са даске и љуљање на канапу па скок у воду – ко нема кондиције, умори се и гледајући.

Вода бистра, ниједан каменчић не може да се сакрије, довољно плитка и спора да је безбедна, довољно дубока и брза да би мамила за још. Мало наша, мало њи’ова, Нера је, и то баш у кусићком атарау, проживела свашта. Најпре је била само своја, па исцепкана, премостива, повређена и непремостива, она која спаја и раздваја, подсећа и даје снагу и лепоту.

Кад човек тако слуша, да помисли како је идеална за нешто више. И не би погрешио.

– Немамо никакав туризам – без длаке на језику прича нам председник Савета Месне заједнице Кусић Слађан Станојев, у згради Дома културе, чим смо дошли, дакле пре него што смо се упознали са њеним височанством. – Имамо Неру која може доста да привуче, али треба да се подигне на виши ниво, да буде лепше. Ми смо на граници, задње место, нисмо прометни, мада нам на плажу долазе и са стране, они који су у Белој Цркви на одмору, сврате и код нас.  Панчево, Београд... нашли су на мапи Неру и сад долазе и кампују.

И све је то дивно док је Нера макар наизглед нетакнута кад је сви оставе и оду на починак, јер оближње оборено дрво, које изиграва природну брану и филтер за смеће које се накупило с друге стране, крије другу страну медаље. Али, док је цивилизације, биће и отпада, на овај или онај начин.

Него, пре него што смо уопште и стигли до села, омамио нас је нама несвакидашњи пејзаж, испреплетен њивама, воћњацима и брежуљцима као стражарима егзотичног јужног Баната, у нај(југо)источнијем кутку војвођанске оранице. Клизећи асфалтом као по дечјем тобогану, пред нама се ствара Кусић, сеоце које на овој локацији обитава бар од средине 18. века, а први пут се спомиње пре Косовског боја, саговорници наглашавају, дакле од 1383. године.

– Кусић је у новембру 1918. године био република на 24 сата – спомиње председник ФК „Шевац” и КУД „Вукомир Видић Уча” Верољуб Бранисављевић, додајући да се ово село удружило са прекоречном Златицом, код које се налази наш манастир Кусић, и тако основало државу кратког даха али који се и данас осети у људима, улицама, животу.

Јер њихова борба и даље траје. Нарочито током лета када се дешава да су им суве славине и по месец дана, као што је то био случај и приликом наше посете. Кусић је дефинитвно једно од оних села у којима не важи мит да ко се напије воде са чесме, ту и остаје. Јер ову текућину стално имају само они који у својим двориштима имају бунаре.

– Онда идемо код комшије који има чесму на хидрофор, грејемо у ведру на шпорету, као да смо у 19. веку. Речено нам је да ће сад кренути да решавају овај проблем – појашњава Станојев.

Село нам добро функционише, имамо доста младих, хоће да тренирају и да се друже, да путују, али је, као и у свему, проблем новац, али ми смо доста сложни и можемо све да остваримо (Верољуб Бранисављевић)

А осим оног друма ко новог, од Беле Цркве до Кусића, у самом селу пак шорови имају другачију причу. Од седам-осам улица, свега су две-три асфалтиране, а остале чекају да им се врате и реализују већ написани пројекти, или пак организују нови. Споро тутњећи међу тим кућама у низу, под собом смо осећали сваки рупичак у жедној земљи посутој каменчићима, а за собом остављали жуту маглу банатског живота тамо негде далеко од очију... Отуд и оно наше поховање с почетка приче.

– Мир и слобода кретања, говора, свега... Овде се људи претежно баве пољопривредом, кад им се ради раде, немамо газду, нисмо програмирани на време за цео дан – прича нам домаћин, а ми само трепћемо и питамо се шта треба продати да би се нешто пристојно купило у Кусићу. – Куће су од 10.000 па до 50.000 евра, али то је мало претерано за ово место, мада не кажем да кућа не вреди. По попису нас има око 1.200, али реално је да нас је око 800. У већини случајева смо сложни. Рецимо, код нас је обичај да се стопира овде прекопута, на аутобуском стајалишту, и сви свима стају да се возе. Још кад сам био мали знам да је то овде обичај.

Уместо на екскурзију, отишао да купи две овце

Када је у вртићу, уместо да оде на екскурзију, одлучио да за исте паре купи две овце, Ненад Михајловић звани Бургела, није ни помислио да ће три деценије касније, само 2026. године бацити две тротонке приколице пуне вуне. Упркос свему, никад не би мењао животни пут, па све и да се опет роди и може да бира било шта на свету.

– Нисам се никад покајао, нисам никад ни покушао ишта друго да радим, то сам волео и с тим сам остао и докле год да сам то ћу тако – прича нам Бургела, али пазите, са све србијанским нагласком, који даје посебан шмек читавој говоранцији, тако да обратите даље пажњу приликом читања његових цитата, верујте нам на реч – Најбитније је да човек ради оно што воли и сам себе да пронађе у том послу. Па џабе мени да будем и таксиста и да терам авион, кад ја нисам за те ствари. Ово волим. Не знам шта може сутра да се деси, али мислим на овом’ да останем. Бавим се искључиво сточарством, имам 240, непуних 250 оваца и педес’пет-шес’-четир’ козе, не знам баш тачно у длаку, али то је то. Тер’о сам и до 500 и нешто комада, па сам вид’о да је то много, нисам мог’о да пропратим на два стада, смањио сам на једно и тако се вртим ту већ годинама, између 250 и 300.

У стадима има овце „домаће ове наше праменке” и козе балканке.

– Ништа не добијам од државе. Наводно наше праменке нису познате као раса, а ја нисам хтео да прихватим да држим виртемберг или ил де франс. Видим ко је продао 200 наше домаће да би купио 60-70 ове друге, па на крају овца ојагњи два јагњета и остави их, неће да стоји код јагањаца – вели наш саговорник, спремивши нам домаћи овчји сир за пробу, признавши да пак намирнице највише купују у радњи, јер је све мање оних који раде башту или држе које свињче.

На свега неколико минута од куће налази се Ненадов салаш на ком највише времена проводи.

– Нон-стоп сам тамо, дођем кући чисто да имају с ким да се посвађају ови моји. Ово радимо ја и отац и још један радник. Могу негде да одем на пар дана, али нису они сигурни да оставим само њих. Мож’ да се љути он кол’ко ‘оће, незамисливо је ово све без мене. Он не познава сваку овцу, свако јагње, није то то – јасан је Бургела.

О будућности не вреди расправљати, јер никад се не зна шта доноси дан, а шта доноси ноћ, али ратасртво је тренутно, макар по Михајловићевом мишљењу, ризичније од сточарства, премда је у селу све мање грла.

– Знаш зашто сточарство опада? Јер нико нема ту радну навику. Свака кућа је пре имала краву, свињу, односно крмачу, пе’-шес’ оваца и свако је имао навику одмалена нешто да ради. Сад не знам да ли цело село има 20 крмача. И ко ће сад и да узме краву? И да му даду забадава, он не зна шта с њом да ради! Нит’ уме да је помузе нит’ уме да је отели – закључује Ненад звани Бургела.

Управо та слога и јединство подстиче функционисање и раст Фудбалског клуба „Шевац” и КУД „Вукомир Видић Уча”, будући да први окупљају махом омладину, а другопоменути све узрасте, највише дечицу.

– Прошлу сезону смо завршили на четвртом месту и пласирали се у А Панчевачку лигу, то је наш највећи успех – појашњава нам Бранисављевић, додајући да клупски фудбал у селу постоји од 1970-их. – Трудимо се, мештани су сложни, свима је у циљу да ово функционише и да постижемо резултате, а кад имамо резултате онда више људи и хоће да помогне. Тако је и са КУД-ом чији смо рад обновили, и сад имамо и Међународну смотру фолклора која се у јуну одржала по 11. пут. Један од највећих подвига је што смо радили ИПА пројекат са Румунијом како бисмо реновирали овај наш Дом културе, у ком ће заједно и наша и њихова деца играти фоклор.

Да, у Кусићу се све врти око деце и омладине, јер они су највеће благо којим располажу.

– Село нам добро функционише, имамо доста младих, хоће да тренирају и да се друже, да путују, али је, као и у свему, проблем новац, али ми смо доста сложни и можемо све да остваримо – поносан је председник ФК-а и КУД-а, чији осмогодишњи Петар тренира и једно и друго. – Имамо доста породица са по троје-четворо деце и то ће једног дана да дође до изражаја, надам се.

Статистика ову причу поткрепљује податком да у Кусићу тренутно живе 182 особе до 18 година старости. А осмолетка броји 84 ђака. Па ви видите...

– Зато би нам и малогранични прелаз значио – наставља Станојев. – Постали бисмо прометно место и све би боље функционисало.

Како смо се састали, тако је дошло време и да се растанемо. Остављамо Кусић који нестаје за нама, али опстаје, у једном од ћошкова дивље Војводине. У неком свом паралелном универзуму где изгледа одувек и занавек важе нека њихова правила. А ми ћемо му се вратити, кад-тад, обећали смо.