ŠTA SE JEDE U ŠKOLAMA OD JAPANA DO FRANCUSKE Neki đaci dobijaju ručak kakav bismo poželeli i za sebe
Šklolski ručak negde znači topli obrok koji se kuva u samoj školi, negde kutiju sa hranom koju deca donose od kuće, a negde tek sendvič i voće.
Ono što se nalazi na školskom stolu u velikoj meri zavisi od zemlje, kulture i načina na koji je organizovana ishrana učenika.
Prema podacima Svetskog programa za hranu (WFP), najmanje 466 miliona dece u svetu danas učestvuje u nekakvom programu školskih obroka. Broj dece obuhvaćene takvim programima porastao je za gotovo 80 miliona u odnosu na 2020. godinu. Školski obrok pritom nije samo pitanje gladi - za mnogu decu on je važan deo svakodnevne ishrane, a države ga sve više koriste i kao alat za poboljšanje zdravlja i prehrambenih navika.
No sadržaj tanjira razlikuje se gotovo jednako kao i same zemlje.
U Japanu se ručak jede kao deo školskog dana
Japan ima jedan od najprepoznatljivijih sistema školske ishrane. Učenici u mnogim školama dobijaju pripremljen, uravnotežen obrok koji se najčešće sastoji od nekoliko komponenti - na primer, pirinča, supe, ribe ili drugog izvora proteina te povrća.
Posebnost japanskog sistema nije samo u tome što deca dobijaju kuvani obrok. Ručak je povezan i sa učenjem o ishrani, odgovornosti i kulturi jedenja. Učenici u nekim školama učestvuju u posluživanju hrane i pospremanju nakon obroka, pa školska ishrana postaje deo svakodnevne nastave i školskih navika.
Takav pristup pokazuje da školski ručak ne mora biti samo pauza između dva časa. Može biti i prilika da deca nauče šta jedu, odakle hrana dolazi i kako izgleda uravnotežen obrok.
Od francuskih menzi do indijskih kutija za ručak
U Francuskoj školski ručak često izgleda poput pravog obroka u nekoliko sledova. Na jelovniku se mogu naći povrće ili salata, glavno jelo, prilog, sir ili mlečni proizvod te voće ili desert. Naglasak je na raznolikosti i namirnicama koje su deo francuske prehrambene kulture.
U Francuskoj školska kantina (la cantine) nije samo mesto na kojem deca na brzinu nešto pojedu, već se smatra delom njihovog obrazovanja. Ručak je osmišljen tako da deca kroz sveže pripremljene obroke od više sledova uče o kulturi ishrane, pravilnoj ishrani i upoznavanju različitih ukusa.
Prema zakonskim pravilima, tradicionalni jelovnik od četiri sleda - predjelo, glavno jelo, sir i desert - mora redovno uključivati ekološki i lokalno nabavljene namirnice te zadovoljiti stroge prehrambene standarde.
Jela poput moules-frites, odnosno dagnji kuvanih na pari sa začinskim biljem i posluženih s hrskavim pomfritom, decu odmalena upoznaju sa svežim morskim plodovima, raznovrsnim ukusima i lokalnom kulinarskom tradicijom. Na taj način razvijaju odnos prema hrani i naviku uživanja u kvalitetno pripremljenim jelima.
Ovaj snimak nastao je u jednoj javnoj osnovnoj školi u francuskoj regiji Gornja Savoja, gde oko 500 učenika uzrasta od 6 do 11 godina svakodnevno jede ovako pripremljene, sveže obroke.
U Indiji je slika drugačija. U mnogim školama deca dobijaju tople obroke kroz državne programe ishrane, dok deo učenika u školu donosi sopstveni tiffin - metalnu ili plastičnu kutiju sa hranom pripremljenom kod kuće. U njoj se mogu naći pirinač, dal, povrće, čapati ili druga jela karakteristična za regiju iz koje dete dolazi.
Razlike nisu samo stvar ukusa. Školski obroci u mnogim zemljama imaju i važnu socijalnu ulogu. Za decu iz siromašnijih porodica škola može biti mesto na kojem će dobiti jedan od najvažnijih obroka u danu. UNICEF i WFP upravo zato školsku ishranu smatraju važnim delom borbe protiv neuhranjenosti, ali i načinom da deca dobiju kvalitetniju ishranu tokom školskog dana.
U Italiji testenina, u Finskoj supa i salata
Školski obroci razlikuju se i među evropskim zemljama. U Italiji se na školskim jelovnicima često mogu pronaći jela poput testenine ili pirinča, povrće, voće i drugi jednostavni obroci prilagođeni deci. U Finskoj je školski ručak tradicionalno organizovan tako da učenici svakodnevno imaju pravo na besplatan topli obrok, uz koji se često poslužuju salata, hleb i mleko ili voda.
U Švedskoj takođe postoji dugogodišnja tradicija besplatnih školskih ručkova, a jelovnici uključuju raznovrsna kuvana jela, povrće i vegetarijanske opcije.
Razlike su vidljive i izvan Evrope. U Južnoj Koreji školski ručak često uključuje pirinač, supu, povrće i nekoliko manjih priloga, dok se u Sjedinjenim Američkim Državama na tacni mogu naći sendviči, testenina, pica, voće i povrće. Uprkos velikim razlikama, cilj je uglavnom isti - deci obezbediti obrok koji će ih zasititi i obezbediti im energiju za ostatak školskog dana.
Negde su na tanjiru voće i povrće, a negde i dalje ima previše prerađene hrane
Iako se školski programi širom sveta sve više usmeravaju na kvalitetniju ishranu, situacija nije idealna svuda. Globalno istraživanje školskih programa ishrane pokazalo je da većina programa nudi bar neke nutritivno vredne namirnice: mahunarke se pojavljuju u 76 odsto programa, lisnato zeleno povrće u 69 odsto, voće u 61 odsto, a jaja u 46 odsto programa.
Istovremeno, deo školske ponude uključuje i manje poželjne namirnice. Prerađeno meso nudi se u četvrtini analiziranih programa, slatkiši i sladoled u oko petine, a pržena hrana takođe u gotovo petini programa. U 14 odsto programa dostupna su i zaslađena pića.
To je posebno važno u trenutku kada se prehrambene navike dece menjaju. UNICEF je objavio da je 2025. globalna prevalencija gojaznosti među decom školskog uzrasta i adolescentima prvi put premašila prevalenciju neuhranjenosti u obliku premale telesne težine. Istovremeno su deca sve više izložena jeftinoj i agresivno oglašavanoj ultraprerađenoj hrani i zaslađenim pićima.
Zato školski ručak danas nije samo pitanje toga hoće li dete biti sito do kraja nastave. On može oblikovati prehrambene navike koje će dete nositi sa sobom godinama. Od japanske činije pirinča i supe, preko francuskog višedelnog obroka do indijskog tiffina, ono što deca jedu u školi često govori mnogo i o kulturi, ali i o tome koliko neka država ozbiljno shvata ishranu najmlađih.
