EVO ŠTA SU DECA OSAMDESETIH NOSILA ZA UŽINU Nije bilo mafina, voća u obliku srca, kutijica s pregradama...

Otvaraju se šarene kutije sa nekoliko pregrada, a u njima mini-sendviči, mafini, iseckano voće, povrće, palačinkice, orašasti plodovi i još ponešto „za svaki slučaj“.

Neretko sve izgleda toliko lepo složeno da je gotovo šteta pojesti.

A onda se generacije koje su u školu išle osamdesetih sete svoje užine.

Nije bilo kutija sa pet pregrada, voća isečenog u obliku srca, domaćih mafina za veliki odmor niti fotografisanja sadržaja školske torbe pre polaska u školu.

Užina je uglavnom bila mnogo jednostavnija.

I, zanimljivo, mnogi je i danas pamte.

Hleb, mast i aleva paprika

Jedna od onih kombinacija koje danas kod mnogih momentalno bude uspomene jeste parče hleba namazano mašću i posuto solju i alevom paprikom.

Nije bilo komplikovane pripreme, a nije bilo ni pitanja da li je užina dovoljno „instagramična“. Namazalo se parče hleba, umotalo i – pravac škola.

U nekim kućama na mast je išao i sitno seckani crni luk, mada je ta varijanta ipak bila zgodnija za užinu kod kuće nego za školsku klupu.

Hleb i pekmez, klasik koji nije tražio recept

Domaći pekmez ili marmelada i deblje parče hleba bili su sasvim pristojna užina.

Šljiva, kajsija, šipak – šta je već bilo u kući.

Nije se razmišljalo o dekoraciji. Ako pekmez procuri kroz papir ili se hleb malo zgnječi u torbi pored knjiga, preživeće se i to.

Krem  je već bio druga priča

A kada se na hlebu našao krem, užina je za mnogu decu dobijala sasvim drugu dimenziju.

Dve kriške hleba sa kremom bile su jedna od onih jednostavnih stvari kojima nije trebalo mnogo reklame da bi deca bila zadovoljna.

Slično je bilo i sa hlebom i čokoladom – kombinacijom koju bi današnje društvene mreže verovatno teško proglasile idealno izbalansiranim obrokom, ali je generacije i te kako pamte.

Sendvič nije imao deset sastojaka

Kada se nosio sendvič, ni on najčešće nije ličio na današnje bogato napunjene varijante. Hleb, salama ili parizer, ponekad sir, i to je uglavnom bilo to. Ako se u kući tog jutra našlo nešto više, utoliko bolje. Užina nije morala da bude poseban projekat. Trebalo je da dete ne bude gladno do ručka.

A nekada se kupovalo i u školi

Naravno, nisu sva deca nosila užinu od kuće. Kupovalo se ono što je bilo dostupno u , pekari ili prodavnici u blizini škole.

Pecivo, jogurt, kifla ili nešto slatko za mnoge su takođe deo uspomena na velike odmore.

I možda baš tu leži najveća razlika između tadašnjih i današnjih školskih užina.

Danas je hrana postala i vizuelni sadržaj. Roditelji na društvenim mrežama razmenjuju ideje, recepte i snimke savršeno spakovanih kutija, pa jedna obična užina ponekad izgleda kao mali ketering.

Osamdesetih nije bilo publike kojoj je trebalo pokazati šta je spakovano u školsku torbu.

Bilo je važno da ima nešto za veliki odmor.

Parče hleba sa pekmezom, sendvič sa parizerom ili hleb sa kremom možda danas ne bi osvojili mnogo lajkova, ali jedan „zalogaj“ tih uspomena mnoge bi momentalno vratio u školsku klupu.