ЕВО ШТА СУ ДЕЦА ОСАМДЕСЕТИХ НОСИЛА ЗА УЖИНУ Није било мафина, воћа у облику срца, кутијица с преградама...

Отварају се шарене кутије са неколико преграда, а у њима мини-сендвичи, мафини, исецкано воће, поврће, палачинкице, орашасти плодови и још понешто „за сваки случај“.

Неретко све изгледа толико лепо сложено да је готово штета појести.

А онда се генерације које су у школу ишле осамдесетих сете своје ужине.

Није било кутија са пет преграда, воћа исеченог у облику срца, домаћих мафина за велики одмор нити фотографисања садржаја школске торбе пре поласка у школу.

Ужина је углавном била много једноставнија.

И, занимљиво, многи је и данас памте.

Хлеб, маст и алева паприка

Једна од оних комбинација које данас код многих моментално буде успомене јесте парче хлеба намазано машћу и посуто сољу и алевом паприком.

Није било компликоване припреме, а није било ни питања да ли је ужина довољно „инстаграмична“. Намазало се парче хлеба, умотало и – правац школа.

У неким кућама на маст је ишао и ситно сецкани црни лук, мада је та варијанта ипак била згоднија за ужину код куће него за школску клупу.

Хлеб и пекмез, класик који није тражио рецепт

Домаћи пекмез или мармелада и дебље парче хлеба били су сасвим пристојна ужина.

Шљива, кајсија, шипак – шта је већ било у кући.

Није се размишљало о декорацији. Ако пекмез процури кроз папир или се хлеб мало згњечи у торби поред књига, преживеће се и то.

Крем  је већ био друга прича

А када се на хлебу нашао крем, ужина је за многу децу добијала сасвим другу димензију.

Две кришке хлеба са кремом биле су једна од оних једноставних ствари којима није требало много рекламе да би деца била задовољна.

Слично је било и са хлебом и чоколадом – комбинацијом коју би данашње друштвене мреже вероватно тешко прогласиле идеално избалансираним оброком, али је генерације и те како памте.

Сендвич није имао десет састојака

Када се носио сендвич, ни он најчешће није личио на данашње богато напуњене варијанте. Хлеб, салама или паризер, понекад сир, и то је углавном било то. Ако се у кући тог јутра нашло нешто више, утолико боље. Ужина није морала да буде посебан пројекат. Требало је да дете не буде гладно до ручка.

А некада се куповало и у школи

Наравно, нису сва деца носила ужину од куће. Куповало се оно што је било доступно у , пекари или продавници у близини школе.

Пециво, јогурт, кифла или нешто слатко за многе су такође део успомена на велике одморе.

И можда баш ту лежи највећа разлика између тадашњих и данашњих школских ужина.

Данас је храна постала и визуелни садржај. Родитељи на друштвеним мрежама размењују идеје, рецепте и снимке савршено спакованих кутија, па једна обична ужина понекад изгледа као мали кетеринг.

Осамдесетих није било публике којој је требало показати шта је спаковано у школску торбу.

Било је важно да има нешто за велики одмор.

Парче хлеба са пекмезом, сендвич са паризером или хлеб са кремом можда данас не би освојили много лајкова, али један „залогај“ тих успомена многе би моментално вратио у школску клупу.