„DNEVNIK” U POSETI BUDUĆEM PREDELU IZUZETNIH ODLIKA „SLATINE SREDNJEG BANATA” Slatine koje čuvaju pamćenje panonske ravnice

Najveća karakteristika slatina srednjeg Banata u odnosu na ostatak Evrope jeste činjenica da one predstavljaju najočuvanije i najvrednije ostatke iskonskih kontinentalnih panonskih slatina, sa potpuno specifičnim mikroreljefom i ekosistemima koji su u većem delu Zapadne i Centralne Evrope potpuno nestali usled urbanizacije i intenzivne poljoprivrede. Na ovom prostoru smenjuju se pašnjaci, livade, močvarna i vlažna staništa, slatine, stepska vegetacija i žbunjaci – pravi prirodni mozaik, a kada smo čuli da je predlog zaštite u Pokrajinskoj vladi, i da čeka da bude proglašen kao zaštićeno područje, to nam je bio povod da se otisnemo u avanturu u okviru ekološkog serijala o zaštićenim prirodnim dobrima koje baštinimo u Vojvodini.  O njegovoj vrednosti za „Dnevnik” govori Ranko Perić, diplomirani biolog i stručnjak za zaštitu prirode u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode, koji je učestvovao u izradi Studije zaštite PIO „Slatine srednjeg Banata“. 

– U ovom slučaju kao kategoriju smo stavili predeo izuzetnih odlika zbog karakteristika slatinskog i stepskog predeonog mozaika. Kao nosilac završetka zaštite predložena je Pokrajinska vlada, i trenutno je na njima da dalje nastave proceduru – kaže nam Perić.

„Natura in minimis maxima”, citira nam Ranko švedskog prirodnjaka i oca moderne taksonomije Karla Linea, a mi ne možemo da se ne složimo da je ovo primer kako je „Priroda u najmanjem najveća“. Koraci su nam polako sekli široku travnatu površinu, dok su ispred nas skakutali skakavci i obletali brojni drugi insekti. Kao po nevidljivom ritmu, pomerali su se sa svakim našim korakom, a potom ponovo nestajali u travi. Hodali smo otvorenim prostorom, istražujući predeo koji na prvi pogled deluje jednostavno, gotovo pusto, a ispod te prividne jednoličnosti krije se izuzetno raznovrstan svet. I što duže hodamo, Lineova rečenica sve više dobija smisao, dok neumorno gledamo u mozaik koji su oblikovali voda, so i vetar.

– Slatine u Vojvodini nisu ostaci nekadašnjih slanih jezera ili Panonskog mora, kako se ponekad misli. Reč je o kontinentalnim slatinama čiji je nastanak povezan sa specifičnim odnosom podzemnih voda, soli, zemljišta i klimatskih uslova. U sušnijim i toplijim periodima, podzemna voda bogata solima, koja se nalazi relativno blizu površine, može kapilarnim kretanjem dospeti u gornje slojeve zemljišta. Isparavanjem vode soli ostaju u zemljištu i na njegovoj površini. U Srednjem Banatu značajnu ulogu u oblikovanju ovog prostora imali su nekadašnji tokovi Tise i Galacke, kao i voda i vetar. Tako je nastao specifičan mikroreljef – mala uzvišenja, udubljenja i depresije, koji utiče na količinu vlage i soli u zemljištu. Zato se na relativno malom prostoru smenjuju različiti uslovi za život – govori nam Ranko. 

U maju i junu ta raznolikost postaje posebno vidljiva. Različiti tipovi vegetacije pojavljuju se kao zelene, žute i crvenkaste površine, poput nepravilno razasutih fleka u ravnici. Na najslanijim delovima mogu se uočiti i biljke karakteristične za takve uslove, koje predeo u jesen ponekad oboje crvenkastim tonovima.

– Za razliku od Slanog Kopova, ovde nema slanog jezera. Prostor uglavnom čine pašnjaci i livade koje se u lokalnom govoru nazivaju „kopovima“, jer svojim izgledom podsećaju na prekopano zemljište. Posebna vrednost ovog područja leži u tome što su ovdašnje slatine uglavnom primarne, odnosno prirodno zaslanjene i nastale u uslovima koji su postojali i pre intenzivnog korišćenja zemljišta. Njihov mozaični karakter omogućava šarenolikost biodiverziteta, odnosno na višim delovima mogu se razviti stepske zajednice, dok se u nižim i vlažnijim delovima javljaju vrste prilagođene većoj vlažnosti i zaslanjenosti i to su uglavnom halofite biljke – priča naš sagovornik. 

Od bara i vlažnih livada do suvljih, gotovo polustepskih delova, sve to može da se sretne na istom području. A taj osetljivi prirodni mozaik godinama je izložen različitim pritiscima. Zato je pre desetak godina pokrenut postupak zaštite, između ostalog i zbog opasnosti od preoravanja vrednih slatinskih pašnjaka. 

– Poljoprivredne subvencije podsticale su obradu velikih površina, pa su preoravane i neke slatine koje zbog svojih prirodnih karakteristika nemaju veliku poljoprivrednu produktivnost. Posledice takvih zahvata nisu samo u gubitku travnate površine. Preoravanjem se narušava mikroreljef i struktura zemljišta, zatrpavaju se depresije i snižavaju uzvišenja, čime se gube različiti uslovi koje koriste različite vrste. Tako prostor postepeno postaje jednoličniji, a sa njim se smanjuje i broj vrsta koje mogu da opstanu. Delovi pašnjaka kod Novog Miloševa, Crvene Grede i Bašaida već su pretrpeli posledice preoravanja, kao i pojedini delovi atara oko Novog Bečeja. Tradicionalno pašarenje i košenje, za razliku od preoravanja, predstavljali su vekovima način korišćenja ovih prostora koji je bio usklađen sa njihovim prirodnim karakteristikama – ističe Ranko, koji je inače zadužen za botaniku. 

Pored preoravanja, značajan pritisak predstavljaju i promene vodnog režima.

– Odvodnjavanje i radovi na vodoprivrednoj infrastrukturi u prošlosti su izmenili pojedine delove predela. Promene su zabeležene i u starijim botaničkim istraživanjima, koja pokazuju da pojedine vrste nekada prisutne na ovim lokalitetima danas više nisu zabeležene. Dodatni izazov predstavljaju klimatske promene i sve izraženiji periodi nedostatka vode, a slatine su nastale pre svega pod uticajem vode –  objašnjava Perić, ukazujući da promene vodnog režima mogu dovesti do degradacije slatinskih staništa i gubitka vrsta koje zavise od specifičnih uslova vlage i zaslanjenosti.

Poslednjih godina pojavio se i novi izazov – postavljanje solarnih elektrana na poljoprivrednom zemljištu, uključujući livade i pašnjake. Iako solarna energija pripada obnovljivim izvorima, Perić upozorava da postavljanje solarnih panela na prirodnim travnim staništima može imati negativne posledice po njihov živi svet.

– Slatine su otvorena, osunčana staništa. Zasenjivanje površine panelima menja svetlosne uslove na koje su brojne vrste prilagođene. Konstrukcije i način oticanja atmosferskih voda mogu dodatno izmeniti uslove na zemljištu. Problem, međutim, nije samo u pojedinačnim panelima, već u promeni celog staništa kada se prirodna travna površina zameni infrastrukturom. A ne možete dobijati „zelenu” energiju uništavanjem prirode – poručuje Perić, ukazujući da bi za postavljanje solarnih elektrana trebalo prvenstveno koristiti površine koje nemaju visoku prirodnu vrednost poput krovova ili već degradiranih i izgrađenih prostora.

„Slatine srednjeg Banata“ još nisu zvanično proglašene zaštićenim područjem. Postupak je u toku, a predloženo je da budu zaštićene kao predeo izuzetnih odlika, zbog vrednosti slatinskog i stepskog predeonog mozaika. Predloženi su drugi i treći stepen zaštite, s tim da drugi obuhvata površinu od oko 15 odsto teritorije. Tu bi bile dozvoljene aktivnosti koje su usklađene sa ciljevima zaštite, poput tradicionalnog pašarenja i košenja, kao i naučnih istraživanja, dok bi u trećem stepenu bilo moguće obavljati i druge aktivnosti pod propisanim uslovima.

– Posebno je važno očuvati vodni režim, jer intervencije van samog staništa mogu uticati i na njega. Čak i iskopi u okolini mogu izmeniti nivo podzemnih voda i posredno uticati na osetljiva staništa – upozorava naš sagovornik. 

Dok hodamo nazad, slatina ponovo deluje tiho. Trava se talasa pod vetrom, a skakavci nam i dalje izleću ispred nogu, radoznalo gledajući druge oblike života kako tabaju po njihovom domu.  Uspeli smo čak da uhvatimo panonskog skakavca koji je endem za ovo područje, kako bismo ovekovečili ovaj momenat zauvek. Prostor je širok, nebo još šire, a granica između zemlje i horizonta gotovo nevidljiva. Na prvi pogled samo ravnica, a kada se zagrebe ispod površine, otkrivaju se stotine vrsta, složeni odnosi vode, soli, zemljišta, biljaka i životinja i čitavi lanci života. Zato za slatine Srednjeg Banata ne možemo reći da su to samo pašnjaci, već da su živi deo panonskog predela i svedočanstvo prirodnih procesa koji su ovde trajali vekovima. I možda upravo tu, u malim udubljenjima zemlje, u tragu soli i pokretu jednog skakavca ispred naših koraka, najbolje razumemo rečenicu koja prati ovo putovanje: Priroda je u najmanjem najveća! A ko sve, skriven u travi ili pod širokim banatskim nebom, pronalazi svoje utočište na ovim slatinama, i koje su među njima strogo zaštićene vrste, otkrićemo u narednom broju nedeljnog „Dnevnika”.