„ДНЕВНИК” У ПОСЕТИ БУДУЋЕМ ПРЕДЕЛУ ИЗУЗЕТНИХ ОДЛИКА „СЛАТИНЕ СРЕДЊЕГ БАНАТА” Слатине које чувају памћење панонске равнице

Највећа карактеристика слатина средњег Баната у односу на остатак Европе јесте чињеница да оне представљају најочуваније и највредније остатке исконских континенталних панонских слатина, са потпуно специфичним микрорељефом и екосистемима који су у већем делу Западне и Централне Европе потпуно нестали услед урбанизације и интензивне пољопривреде. На овом простору смењују се пашњаци, ливаде, мочварна и влажна станишта, слатине, степска вегетација и жбуњаци – прави природни мозаик, а када смо чули да је предлог заштите у Покрајинској влади, и да чека да буде проглашен као заштићено подручје, то нам је био повод да се отиснемо у авантуру у оквиру еколошког серијала о заштићеним природним добрима које баштинимо у Војводини.  О његовој вредности за „Дневник” говори Ранко Перић, дипломирани биолог и стручњак за заштиту природе у Покрајинском заводу за заштиту природе, који је учествовао у изради Студије заштите ПИО „Слатине средњег Баната“. 

– У овом случају као категорију смо ставили предео изузетних одлика због карактеристика слатинског и степског предеоног мозаика. Као носилац завршетка заштите предложена је Покрајинска влада, и тренутно је на њима да даље наставе процедуру – каже нам Перић.

„Natura in minimis maxima”, цитира нам Ранко шведског природњака и оца модерне таксономије Карла Линеа, а ми не можемо да се не сложимо да је ово пример како је „Природа у најмањем највећа“. Кораци су нам полако секли широку травнату површину, док су испред нас скакутали скакавци и облетали бројни други инсекти. Као по невидљивом ритму, померали су се са сваким нашим кораком, а потом поново нестајали у трави. Ходали смо отвореним простором, истражујући предео који на први поглед делује једноставно, готово пусто, а испод те привидне једноличности крије се изузетно разноврстан свет. И што дуже ходамо, Линеова реченица све више добија смисао, док неуморно гледамо у мозаик који су обликовали вода, со и ветар.

– Слатине у Војводини нису остаци некадашњих сланих језера или Панонског мора, како се понекад мисли. Реч је о континенталним слатинама чији је настанак повезан са специфичним односом подземних вода, соли, земљишта и климатских услова. У сушнијим и топлијим периодима, подземна вода богата солима, која се налази релативно близу површине, може капиларним кретањем доспети у горње слојеве земљишта. Испаравањем воде соли остају у земљишту и на његовој површини. У Средњем Банату значајну улогу у обликовању овог простора имали су некадашњи токови Тисе и Галацке, као и вода и ветар. Тако је настао специфичан микрорељеф – мала узвишења, удубљења и депресије, који утиче на количину влаге и соли у земљишту. Зато се на релативно малом простору смењују различити услови за живот – говори нам Ранко. 

У мају и јуну та разноликост постаје посебно видљива. Различити типови вегетације појављују се као зелене, жуте и црвенкасте површине, попут неправилно разасутих флека у равници. На најсланијим деловима могу се уочити и биљке карактеристичне за такве услове, које предео у јесен понекад обојe црвенкастим тоновима.

– За разлику од Сланог Копова, овде нема сланог језера. Простор углавном чине пашњаци и ливаде које се у локалном говору називају „коповима“, јер својим изгледом подсећају на прекопано земљиште. Посебна вредност овог подручја лежи у томе што су овдашње слатине углавном примарне, односно природно заслањене и настале у условима који су постојали и пре интензивног коришћења земљишта. Њихов мозаични карактер омогућава шареноликост биодиверзитета, односно на вишим деловима могу се развити степске заједнице, док се у нижим и влажнијим деловима јављају врсте прилагођене већој влажности и заслањености и то су углавном халофите биљке – прича наш саговорник. 

Од бара и влажних ливада до сувљих, готово полустепских делова, све то може да се сретне на истом подручју. А тај осетљиви природни мозаик годинама је изложен различитим притисцима. Зато је пре десетак година покренут поступак заштите, између осталог и због опасности од преоравања вредних слатинских пашњака. 

– Пољопривредне субвенције подстицале су обраду великих површина, па су преораване и неке слатине које због својих природних карактеристика немају велику пољопривредну продуктивност. Последице таквих захвата нису само у губитку травнате површине. Преоравањем се нарушава микрорељеф и структура земљишта, затрпавају се депресије и снижавају узвишења, чиме се губе различити услови које користе различите врсте. Тако простор постепено постаје једноличнији, а са њим се смањује и број врста које могу да опстану. Делови пашњака код Новог Милошева, Црвене Греде и Башаида већ су претрпели последице преоравања, као и поједини делови атара око Новог Бечеја. Традиционално пашарење и кошење, за разлику од преоравања, представљали су вековима начин коришћења ових простора који је био усклађен са њиховим природним карактеристикама – истиче Ранко, који је иначе задужен за ботанику. 

Поред преоравања, значајан притисак представљају и промене водног режима.

– Одводњавање и радови на водопривредној инфраструктури у прошлости су изменили поједине делове предела. Промене су забележене и у старијим ботаничким истраживањима, која показују да поједине врсте некада присутне на овим локалитетима данас више нису забележене. Додатни изазов представљају климатске промене и све израженији периоди недостатка воде, а слатине су настале пре свега под утицајем воде –  објашњава Перић, указујући да промене водног режима могу довести до деградације слатинских станишта и губитка врста које зависе од специфичних услова влаге и заслањености.

Последњих година појавио се и нови изазов – постављање соларних електрана на пољопривредном земљишту, укључујући ливаде и пашњаке. Иако соларна енергија припада обновљивим изворима, Перић упозорава да постављање соларних панела на природним травним стаништима може имати негативне последице по њихов живи свет.

– Слатине су отворена, осунчана станишта. Засењивање површине панелима мења светлосне услове на које су бројне врсте прилагођене. Конструкције и начин отицања атмосферских вода могу додатно изменити услове на земљишту. Проблем, међутим, није само у појединачним панелима, већ у промени целог станишта када се природна травна површина замени инфраструктуром. А не можете добијати „зелену” енергију уништавањем природе – поручује Перић, указујући да би за постављање соларних електрана требало првенствено користити површине које немају високу природну вредност попут кровова или већ деградираних и изграђених простора.

„Слатине средњег Баната“ још нису званично проглашене заштићеним подручјем. Поступак је у току, а предложено је да буду заштићене као предео изузетних одлика, због вредности слатинског и степског предеоног мозаика. Предложени су други и трећи степен заштите, с тим да други обухвата површину од око 15 одсто територије. Ту би биле дозвољене активности које су усклађене са циљевима заштите, попут традиционалног пашарења и кошења, као и научних истраживања, док би у трећем степену било могуће обављати и друге активности под прописаним условима.

– Посебно је важно очувати водни режим, јер интервенције ван самог станишта могу утицати и на њега. Чак и ископи у околини могу изменити ниво подземних вода и посредно утицати на осетљива станишта – упозорава наш саговорник. 

Док ходамо назад, слатина поново делује тихо. Трава се таласа под ветром, а скакавци нам и даље излећу испред ногу, радознало гледајући друге облике живота како табају по њиховом дому.  Успели смо чак да ухватимо панонског скакавца који је ендем за ово подручје, како бисмо овековечили овај моменат заувек. Простор је широк, небо још шире, а граница између земље и хоризонта готово невидљива. На први поглед само равница, а када се загребе испод површине, откривају се стотине врста, сложени односи воде, соли, земљишта, биљака и животиња и читави ланци живота. Зато за слатине Средњег Баната не можемо рећи да су то само пашњаци, већ да су живи део панонског предела и сведочанство природних процеса који су овде трајали вековима. И можда управо ту, у малим удубљењима земље, у трагу соли и покрету једног скакавца испред наших корака, најбоље разумемо реченицу која прати ово путовање: Природа је у најмањем највећа! А ко све, скривен у трави или под широким банатским небом, проналази своје уточиште на овим слатинама, и које су међу њима строго заштићене врсте, открићемо у наредном броју недељног „Дневника”.