DR BRANKO ILIĆ I NJEGOVA KOLEKCIJA LIKOVNE I PRIMENJENE UMETNOSTI (2) Ulje osnivača Francuske akademije preko Rima stiglo u Novi Sad
Tvorcu jedinstvene umetničke kolekcije na našem prostoru, koju sada baštini Muzej grada Novog Sada, dr Branku Iliću (1889-1966), prva prilika za nabavku umetničkih dela ukazala se u trećoj deceniji 20. veka, kada je za potrebe opremanja sopstvene kuće i lekarske ordinacije počeo da nabavlja umetnine bez namere da se time bavi planski.
Njegova kolekcionarska karijera trajala je više od pola veka, a strast prema slikama i delima primenjene umetnosti, koja čine dve trećine njegove zbirke od 450 predmeta, nije ga napuštala ni dve godine pred smrt. Tada je izjavio u intervjuu objavljenom u listu Arena: „Uveren sam da u našoj zemlji ima još mnogo neotkrivenih i javnosti nepoznatih dela čuvenih slikara. To su slike izvanredne vrednosti. Ja i dalje tragam za takvim slikama. Tragaću i onda kad se sve ovo blago bude našlo u jednoj galeriji koja će biti stručno vođena i dostupna svakom našem građaninu“.
Sliku „Žrtvovanje Ifigenije” Sebastijana Burdona (levo) kupio je Branko Ilić (desno) od udovice Jevrema Simića posle Drugog svetskog rata. Simić je bio ambasador Kraljevine Jugoslavije u Vatikanu a umro je 1936. godine
Zdravlje, koje mu je inače bilo narušeno još u mladosti zbog promrznuća stopala tokom Velikog rata, nije ga poslužilo da tu nameru ostvari, a ni da doživi da vidi svoju kolekciju izloženu očima javnosti, jer je deset dana nakon potpisivanja Darovnog ugovora sa novosadskom opštinom, 28. juna 1966. godine umro.
Po rečima muzejske savetnice u Muzeju grada Novog Sada, istoričarke umetnosti Ljiljane Lazić, kolekcija Branka Ilića je zatvoren fond što znači da nema dodavanja predmeta, jedino ako bi se potomci porodice njegove žene koji su nasledili nekoliko, odlučili da ih poklone muzeju.
– Od likovnih dela, najviše su zastupljena ulja na platnu i drvetu, ikone i grafike. Najveća vrednost kolekcije su upravo likovna dela i to italijanski majstori. Tu nam je u atribuciji dela i shvatanju vrednosti kolekcije pomogla Roza D’amiko iz Pinakoteke u Bolonji koja je bila jedan od autora monografije o Zbirci. Tako smo shvatili da imamo značajna imena iz italijanske škole – venecijanske, bolonjske, rimske, koja su i dalje u toku obrade, istražuju se i dolazi se do novih podataka. Druga grupa po vrednosti je holandsko-flamanska škola. Iz francuske škole veoma je interesantna po svojim dimenzijama i provenijenciji slika Sebastijana Burdona. Ilić ju je kupio od udovice Jevrema Simića posle Drugog svetskog rata. Jevrem je bio ambasador Kraljevine Jugoslavije u Vatikanu, umro je 1936, a njegova udovica je donela vozom slike iz Rima u Beograd. Nakon rata su ih prodavali, nemajući dovoljno novca za život. Izgleda da ni Simić, a ni Ilić nisu znali ko je autor slike. Tek decenijama posle, kod nas na postavci našao se čuveni istoričar umetnosti i dugogodišnji direktor Luvra Pjer Rozenber i rekao da se radi o slici Sebastijana Burdona, osnivača Francuske kraljevske akademije u 17. veku. Da je Rozenber bio u pravu, ustanovljeno je nekoliko godina posle, na osnovu teksta kolege iz Muzeja Fabre u Monpeljeu u kome je publikovana skica za ovu sliku iz 1660. godine, ali sa potpisom Sebastijana Burdona. Bio je to srećan sticaj okolnosti zahvaljujući kom su oni saznali gde je slika, a mi ko je autor – objašnjava Ljiljana Lazić.
Ona napominje da svaki predmet u kolekciji jeste priča za sebe. Tako je, recimo, Ilić govorio za kopiju Rembranta da je original, ali to nije tačno.
– Reč je o kopiji Rembrantove slike koja se nalazi u Insbruku. Čak su tu sliku dva puta krali iz Muzeja - 1996. i 2003. a ona je najmanje vredna u kolekciji, što je paradoksalno. Kod nekih slika je grešio kod atribucije, ali kod nekih smo pronašli autore za koje on nije znao da ih ima...
Nije najvredniji, ali je meni najinteresantniji sat u stilu ampira, koji je delo Onore Ponša, kaže Ljiljana Lazić
Među predmetima primenjene umetnosti najviše je nameštaja, srebrnine, porcelana, nešto francuskih satova, i puno orijentalnih tepiha. Kada je u pitanju primenjena umetnost, predmete je kupovao po sopstvenim afinitetima. Voleo je nemački porcelan Majsen, francuske satove, nameštaj iz 18. veka, pri čemu rokoko i barok preovlađuju.
– Nije najvredniji, ali je meni najinteresantniji sat u stilu ampira, koji je delo dizajnera-časovničara Onore Ponša, koji je bio Napoleonov omiljeni časovničar. On je bio revolucionaran u svetu časovničarstva Francuske u prvoj polovini 19. veka. To je primer čistog ampira, vrsta francuskog dvorskog klasicizma i to je poslednji stil u kom je dekoracija u funkciji predmeta. Na njemu su figure Apolona i Selene, koji predstavljaju noć i dan- svetlo i tamu sa mnoštvom simbola – kaže Ljiljana.
Po njenim rečima, kada je u pitanju nameštaj, najviše primeraka je francuskog neorokoka, koji se naziva i „bul stil“ prema braći Bul koji su u 18. veku izrađivali nameštaj za aristokratiju u Parizu. Tu do izražaja dolazi tehnika ukrašavanja – inkrustacija. Za razliku od intarzije, kada se ulaže drvo u drvo, kod inkrustacije se ulaže više plemenit u manje plemenit materijal.
– Verovatno je on sav taj nameštaj kupovao na relaciji Beč-Pariz. Srebrnina je uglavnom bečka. Mnogo je ima iz radionice Klinkoš, čuvene manufakture srebra iz 19. veka. Oni su radili za bečki dvor, Obrenoviće, za lanac hotela Hilton. Deo kolekcije su dva velika srebrna svećnjaka, svaki od nekoliko ki, lograma, koje je kupio od čuvene novosadske porodice Moč. Vredni su primerci majsenskog porcelana, poput čajnika u obliku petla iz prve faze Majsena, odnosno polovine 18. veka. Zanimljiva je kolekcija dalekoistočnih predmeta. Najviše je kineskih i indijskih. Nekoliko predmeta je kupio od novosadskog kapetana Eugena Malinarića, koji je plovio na prekookenskim turama do Šangaja i Pekinga. Zanimljivi su i lusteri koji potiču iz fabrike Lea Holičera. Mnogi ne znaju da je Novi Sad imao fabriku lustera. Leo Holičer je donosio kristal iz Češke i montirao lustere ovde. Tepisi su svi sa područja Male Azije – Turske, Persije, Kavkaza, Jermenije. Za njih nije morao ići daleko jer je Novi Sad bio centar kupovine orijentalnih tepiha ...
Saznanja o zbirci u dvema monografijama
Prva postavka kolekcije Branka Ilića u Dunavskoj 29, koja je otvorena 1968. prema zamisli istoričara umetnosti iz Beograda Miodraga Kolarića, razlikovala se od današnje. „Tada je cela zgrada bila posvećena Zbirci. U prizemlju su bila likovna dela, a gore saloni sa primercima primenjene umetnosti i nešto slika. Budući da Muzej grada nije imao izložbeni prostor u Novom Sadu, 2003. je odlučeno da se iz prizemlja, koje je sada galerija, eksponati podignu na sprat”. priča Ljiljana Lazić, koja je na čelu koleckcije od 2008. Zbirka je dobila prvu monografiju velikog formata na više stotina stranica 2010. i u njenoj izradi su učestvovali Roza D’Amiko i Ljubomir Vujaklija. Kako se stalno nailazi na nove podatke, pojavila se potreba da se i oni objave. Tako je pre dve godine izašlo drugo, dopunjeno izdanje u kom je i Ljiljana Lazić koautor. Osim na srpskom, štampana je i na engleskom jeziku.
Ljiljana kaže da su najglomazniji komadi tri barokna ormana iz 18. veka. Pripadali su plemićkoj hrvatskoj porodici Vranicani koja je živela u Zagrebu, i koja je takođe posle Drugog svetskog rata prodavala svoje pokućstvo.
Deo predmeta nalazi se u muzejskoj zgradi na Tvrđavi zbog skučenog prostora u Zbirci strane umetnosti. Lazićeva ističe da su najvredniji primerci svakako uvršteni u postavku u Dunavskoj ulici.
Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.