ДР БРАНКО ИЛИЋ И ЊЕГОВА КОЛЕКЦИЈА ЛИКОВНЕ И ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ (2) Уље оснивача Француске академије преко Рима стигло у Нови Сад
Творцу јединствене уметничке колекције на нашем простору, коју сада баштини Музеј града Новог Сада, др Бранку Илићу (1889-1966), прва прилика за набавку уметничких дела указала се у трећој деценији 20. века, када је за потребе опремања сопствене куће и лекарске ординације почео да набавља уметнине без намере да се тиме бави плански.
Његова колекционарска каријера трајала је више од пола века, а страст према сликама и делима примењене уметности, која чине две трећине његове збирке од 450 предмета, није га напуштала ни две године пред смрт. Тада је изјавио у интервјуу објављеном у листу Арена: „Уверен сам да у нашој земљи има још много неоткривених и јавности непознатих дела чувених сликара. То су слике изванредне вредности. Ја и даље трагам за таквим сликама. Трагаћу и онда кад се све ово благо буде нашло у једној галерији која ће бити стручно вођена и доступна сваком нашем грађанину“.
Слику „Жртвовање Ифигеније” Себастијана Бурдона (лево) купио је Бранко Илић (десно) од удовице Јеврема Симића после Другог светског рата. Симић је био амбасадор Краљевине Југославије у Ватикану а умро је 1936. године
Здравље, које му је иначе било нарушено још у младости због промрзнућа стопала током Великог рата, није га послужило да ту намеру оствари, а ни да доживи да види своју колекцију изложену очима јавности, јер је десет дана након потписивања Даровног уговора са новосадском општином, 28. јуна 1966. године умро.
По речима музејске саветнице у Музеју града Новог Сада, историчарке уметности Љиљане Лазић, колекција Бранка Илића је затворен фонд што значи да нема додавања предмета, једино ако би се потомци породице његове жене који су наследили неколико, одлучили да их поклоне музеју.
– Од ликовних дела, највише су заступљена уља на платну и дрвету, иконе и графике. Највећа вредност колекције су управо ликовна дела и то италијански мајстори. Ту нам је у атрибуцији дела и схватању вредности колекције помогла Роза Д’амико из Пинакотеке у Болоњи која је била један од аутора монографије о Збирци. Тако смо схватили да имамо значајна имена из италијанске школе – венецијанске, болоњске, римске, која су и даље у току обраде, истражују се и долази се до нових података. Друга група по вредности је холандско-фламанска школа. Из француске школе веома је интересантна по својим димензијамa и провенијенцији слика Себастијана Бурдона. Илић ју је купио од удовице Јеврема Симића после Другог светског рата. Јеврем је био амбасадор Краљевине Југославије у Ватикану, умро је 1936, а његова удовица је донела возом слике из Рима у Београд. Након рата су их продавали, немајући довољно новца за живот. Изгледа да ни Симић, а ни Илић нису знали ко је аутор слике. Тек деценијама после, код нас на поставци нашао се чувени историчар уметности и дугогодишњи директор Лувра Пјер Розенбер и рекао да се ради о слици Себастијана Бурдона, оснивача Француске краљевске академије у 17. веку. Да је Розенбер био у праву, установљено је неколико година после, на основу текста колеге из Музеја Фабре у Монпељеу у коме је публикована скица за ову слику из 1660. године, али са потписом Себастијана Бурдона. Био је то срећан стицај околности захваљујући ком су они сазнали где је слика, а ми ко је аутор – објашњава Љиљана Лазић.
Она напомиње да сваки предмет у колекцији јесте прича за себе. Тако је, рецимо, Илић говорио за копију Рембранта да је оригинал, али то није тачно.
– Реч је о копији Рембрантове слике која се налази у Инсбруку. Чак су ту слику два пута крали из Музеја - 1996. и 2003. а она је најмање вредна у колекцији, што је парадоксално. Код неких слика је грешио код атрибуције, али код неких смо пронашли ауторе за које он није знао да их има...
Није највреднији, али је мени најинтересантнији сат у стилу ампира, који је дело Оноре Понша, каже Љиљана Лазић
Међу предметима примењене уметности највише је намештаја, сребрнине, порцелана, нешто француских сатова, и пуно оријенталних тепиха. Када је у питању примењена уметност, предмете је куповао по сопственим афинитетима. Волео је немачки порцелан Мајсен, француске сатове, намештај из 18. века, при чему рококо и барок преовлађују.
– Није највреднији, али је мени најинтересантнији сат у стилу ампира, који је дело дизајнера-часовничара Оноре Понша, који је био Наполеонов омиљени часовничар. Он је био револуционаран у свету часовничарства Француске у првој половини 19. века. То је пример чистог ампира, врста француског дворског класицизма и то је последњи стил у ком је декорација у функцији предмета. На њему су фигуре Аполона и Селене, који представљају ноћ и дан- светло и таму са мноштвом симбола – каже Љиљана.
По њеним речима, када је у питању намештај, највише примерака је француског неорокока, који се назива и „бул стил“ према браћи Бул који су у 18. веку израђивали намештај за аристократију у Паризу. Ту до изражаја долази техника украшавања – инкрустација. За разлику од интарзије, када се улаже дрво у дрво, код инкрустације се улаже више племенит у мање племенит материјал.
– Вероватно је он сав тај намештај куповао на релацији Беч-Париз. Сребрнина је углавном бечка. Много је има из радионице Клинкош, чувене мануфактуре сребра из 19. века. Они су радили за бечки двор, Обреновиће, за ланац хотела Хилтон. Део колекције су два велика сребрна свећњака, сваки од неколико ки, лограма, које је купио од чувене новосадске породице Моч. Вредни су примерци мајсенског порцелана, попут чајника у облику петла из прве фазе Мајсена, односно половине 18. века. Занимљива је колекција далекоисточних предмета. Највише је кинеских и индијских. Неколико предмета је купио од новосадског капетана Еугена Малинарића, који је пловио на прекоокенским турама до Шангаја и Пекинга. Занимљиви су и лустери који потичу из фабрике Леа Холичера. Многи не знају да је Нови Сад имао фабрику лустера. Лео Холичер је доносио кристал из Чешке и монтирао лустере овде. Теписи су сви са подручја Мале Азије – Турске, Персије, Кавказа, Јерменије. За њих није морао ићи далеко јер је Нови Сад био центар куповине оријенталних тепиха ...
Сазнања о збирци у двема монографијама
Прва поставка колекције Бранка Илића у Дунавској 29, која је отворена 1968. према замисли историчара уметности из Београда Миодрага Коларића, разликовала се од данашње. „Тада је цела зграда била посвећена Збирци. У приземљу су била ликовна дела, а горе салони са примерцима примењене уметности и нешто слика. Будући да Музеј града није имао изложбени простор у Новом Саду, 2003. је одлучено да се из приземља, које је сада галерија, експонати подигну на спрат”. прича Љиљана Лазић, која је на челу колецкције од 2008. Збирка је добила прву монографију великог формата на више стотина страница 2010. и у њеној изради су учествовали Роза Д’Амико и Љубомир Вујаклија. Како се стално наилази на нове податке, појавила се потреба да се и они објаве. Тако је пре две године изашло друго, допуњено издање у ком је и Љиљана Лазић коаутор. Осим на српском, штампана је и на енглеском језику.
Љиљана каже да су најгломазнији комади три барокна ормана из 18. века. Припадали су племићкој хрватској породици Враницани која је живела у Загребу, и која је такође после Другог светског рата продавала своје покућство.
Део предмета налази се у музејској згради на Тврђави због скученог простора у Збирци стране уметности. Лазићева истиче да су највреднији примерци свакако уврштени у поставку у Дунавској улици.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.