Folklor u srcu i pokretu

Petu godinu zaredom, ova škola uspeva da na jednom mestu okupi sve generacije i profile ljudi sa istim ciljem, da zaplešu srcem i upoznaju narode Balkana i centralne Evrope kroz igru. Svakog dana u nedelji, sala u Jevrejskoj 22 broji ujednačene korake igrača koji svakom taktu daju pokret i oživljavaju ga, pa igre srpskog, mađarskog, bugarskog i drugih naroda vraćaju vreme u kojem su nastajale.

Očuvanje baštine nekoliko naroda prepoznao je i Unesko, odnosno Međunarodni plesni savet CID. Tako je Centar narodnog tradicionalnog plesa i igre postao član ove velike organizacije koja okuplja plesne škole i klubove iz celog sveta na jednom mestu. Šta ovo znači za školu, ali i za same polaznike, objasnio nam je osnivač i učitelj plesa Veljko Vidić.

- Pored toga što je škola postala deo velike organizacije kao što je Unesko, naši članovi nakon ispunjene norme od 150 časova igre mogu i sami da postanu igrači-članovi Međunarodnog plesnog saveta – rekao je Vidić i dodao da pripadnost ovoj organizaciji samo daje potvrdu onome što je osnovna zamisao Centra narodnog tradicionalnog plesa i igre. – Naša ideja je od samog početka bila da polaznike koji kod nas dolaze naučimo nečemu što će im pomoći da igraju srcem. Nisu nastupi i osvajanje nagrada najbitnija stvar, važno je razumeti igru nekog naroda, jer se na taj način i narod upoznaje.

U prilog ovome govori i činjenica da se u ovoj školi plesačke grupe ne dele po godinama, već po intenzitetu igre i to na slab, srednji i jak intenzitet. Objašnjenje za to je, kako kaže osnivač, vrlo jednostavno. Tradicionalne igre su potekle iz naroda, a njega nije činio samo mlad svet, već su se u kolo “hvatali” i stari i mladi, i muškarci i žene. Dakle, ove igre su bile deo naroda i bile su deo načina života, pa su se tako ljudi predstavljali kroz svoje nošnje, prikazivali deo svog nasleđa i upoznavali među sobom.

Upravo su nošnje te koje čine neizostavni deo folklorne kulture, a njihova nabavka predstavlja veliki izazov za sve koji se studiozno bave tradicijom i plesom. Originalne nošnje se, prema rečima Veljka Vidića, veoma teško nabavljaju i iziskuju puno troškova.

- Nošnje koje su napravljene iskusnim rukama, po tradicionalnim osnovama danas mogu da se kupe na komad od žena na uličnim pijacama i vašarima u velikom broju sela i varošica – objasnio nam je Vidić i dodao da ovakvi komadi puno koštaju. – Kada imamo zakazane nastupe, snalazimo se sami, pozamljujući od kolega ili iznajmljujući nošnju. Pokušavali smo i da obezbedimo sponzore, ali nam to nije pošlo za rukom.

Ipak, igrati je najvažnije, pa se ova grupa ljudi na čelu sa “tičerom”, kako polaznici nazivaju Veljka Vidića, trudi da svoje prvobitne ciljeve i zamisli ne poremeti. Na časovima se zato ne izučavaju samo koraci, već i istorija pokreta koji čine baštinu naroda. Upravo je ovaj kvalitet prepoznat od strane CID-a, a čini da članovi i u kasnijim godinama života otkriju folklor i njegovu čar.

V. Pavlov