Пету годину заредом, ова школа успева да на једном месту окупи све генерације и профиле људи са истим циљем, да заплешу срцем и упознају народе Балкана и централне Европе кроз игру. Сваког дана у недељи, сала у Јеврејској 22 броји уједначене кораке играча који сваком такту дају покрет и оживљавају га, па игре српског, мађарског, бугарског и других народа враћају време у којем су настајале.
Очување баштине неколико народа препознао је и Унеско, односно Међународни плесни савет ЦИД. Тако је Центар народног традиционалног плеса и игре постао члан ове велике организације која окупља плесне школе и клубове из целог света на једном месту. Шта ово значи за школу, али и за саме полазнике, објаснио нам је оснивач и учитељ плеса Вељко Видић.
- Поред тога што је школа постала део велике организације као што је Унеско, наши чланови након испуњене норме од 150 часова игре могу и сами да постану играчи-чланови Међународног плесног савета – рекао је Видић и додао да припадност овој организацији само даје потврду ономе што је основна замисао Центра народног традиционалног плеса и игре. – Наша идеја је од самог почетка била да полазнике који код нас долазе научимо нечему што ће им помоћи да играју срцем. Нису наступи и освајање награда најбитнија ствар, важно је разумети игру неког народа, јер се на тај начин и народ упознаје.
У прилог овоме говори и чињеница да се у овој школи плесачке групе не деле по годинама, већ по интензитету игре и то на слаб, средњи и јак интензитет. Објашњење за то је, како каже оснивач, врло једноставно. Традиционалне игре су потекле из народа, а њега није чинио само млад свет, већ су се у коло “хватали” и стари и млади, и мушкарци и жене. Дакле, ове игре су биле део народа и биле су део начина живота, па су се тако људи представљали кроз своје ношње, приказивали део свог наслеђа и упознавали међу собом.
Управо су ношње те које чине неизоставни део фолклорне културе, а њихова набавка представља велики изазов за све који се студиозно баве традицијом и плесом. Оригиналне ношње се, према речима Вељка Видића, веома тешко набављају и изискују пуно трошкова.
- Ношње које су направљене искусним рукама, по традиционалним основама данас могу да се купе на комад од жена на уличним пијацама и вашарима у великом броју села и варошица – објаснио нам је Видић и додао да овакви комади пуно коштају. – Када имамо заказане наступе, сналазимо се сами, позамљујући од колега или изнајмљујући ношњу. Покушавали смо и да обезбедимо спонзоре, али нам то није пошло за руком.
Ипак, играти је најважније, па се ова група људи на челу са “тичером”, како полазници називају Вељка Видића, труди да своје првобитне циљеве и замисли не поремети. На часовима се зато не изучавају само кораци, већ и историја покрета који чине баштину народа. Управо је овај квалитет препознат од стране ЦИД-а, а чини да чланови и у каснијим годинама живота открију фолклор и његову чар.
В. Павлов
